Aleksandar Vasiljevič Solovjev (1890–1971), srbijanski pravnik i historičar ruskog porijekla.
Rođen je 18. septembra 1890. u Kališu (Poljska, tada Rusija), od oca Vasilija Fjodoroviča Solovjeva, člana apelacionog suda u Varšavi, i majke Jelene rođ Ribnikov (kćerke poznatog etnografa i filologa Pavla Ribnikova).
Godine 1908. položio je maturu u VI Varšavskoj gimnaziji, nakon čega je upisao Pravni fakultet Univerziteta u Varšavi gdje je najviše izučavao historiju slavenskog i ruskog prava. Diplomirao je u junu 1912. godine i stupio u državnu službu u Moskovski apelacioni sud. U isto vrijeme radio je u Moskovskom arhivu Vanjskih poslova na tezi Ekstradicija krivaca u međunarodnim odnosima Rusije od g. 911. do XIX veka Štampanje ove teze u univerzitetskom glasniku, koje je odobrio Pravni fakultet, omeo je rat. Od 1912. do 1914. studirao je slavistiku na Filozofskom fakultetu u Varšavi.
Godine 1914. postao je asistent na Pravnom fakultetu, a zatim odlazi na isti položaj na moskovskom univerzitetu. Nakon Prvog svjetskog rata, Solovjev emigrira i odlazi u Istanbul, potom Sofiju i Hajdelberg, a konačno je 1920. došao u Beograd. Tu započinje veoma plodnu fazu pisanja o srpskom srednjovjekovnom pravu. Počeo je raditi i na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu na kojem je 1937. godine izabran za redovnog profesora.
Godine 1947. mu je ponuđeno mjesto dekana novosnovanog Pravnog fakulteta u Sarajevu, što je i prihvatio, te se odmah dao na posao izgrađivanja ove institucije. U Sarajevu se također posvetio i izučavanju problema iz bosanske historije, naročito prava i Crkve bosanske (bogumila). Svoje radove na te teme objavljivao je u Glasniku Zemaljskog muzeja, Pregledu, Prosvjetnom radniku, Istorijsko-pravnom zborniku i Godišnjaku Istorijskog društva.
U Sarajevu je 1949. uhapšen po liniji informbiro, te je proveo 18 mjeseci u zatvoru, nakon čega gubi pravo na penziju i sva ostala građanska prava. Već 1951. prinudno odlazi iz zemlje u Ženevu, Švicarska.
Umro je 14. januara 1971. u Ženevi gdje je i sahranjen.
Solovjev se pored pravne historije, bavio i heraldikom, te je 1967. godine izabran za člana Međunarodne heraldičke akademije (Académie internationale d'héraldique). Napisao je i sintetičku studiju o srpskom grbu, a bavio se i problemima ilirske heraldike. Njegovi sabrani radovi na temu heraldike objavljeni su posthumno u Beogradu 2000. godine. Bibliografija heraldičkih radova Aleksandra V. Solovjeva О постанку српског грба, Šišićev zbornik, Zagreb, 1929, 537–548. Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић, Гласник Скопског научног друштва, XII, Скопје, 1932, 79–125. Земље Јужних Словена и њихови грбови у шпанском путопису века, Гласник Историјског душтва у Новом Саду, књ. VI, Нови Сад, 1933, 324–328. Les emblemes heraldiques de Byzance et les Slaves, Annales de l'Institut Kondakov (Seminarium Kondakovianum), t. VII, Praha, 1935, 119–164. Заставе Стефана Душана над Скољем г. 1339, Гласник Скопског научног друштва, XV–XVI, Одељење друштвених наука, 9–10, Скопље, 1936, 345–348. Мотив двоглавог орла у нашим старим споменицима, Уметнички преглед, год. I, бр. 4, Београд, 1938, 108–109. Prinosi za bosansku i ilirsku heraldiku, GZM n.s. Arheologija, IX–X, Sarajevo, 1954, 87–137. Историја српског грба, Српска мисао, год. III, бр. 5, Мелбурн, 1958. Les armoriaux illyriens et la famille Ohmuchievich, Recueil du congrés héraldique, Berne, 1968, 126–132. Историја српског грба и други хералдички радови (приредио Александар Палавестра), Правни факултет у Београду/АИЗ Досије, Београд, 2000.
Kategorija:Historiografija srednjovjekovne Bosne Kategorija:Ruski historičari Kategorija:Srbijanski historičari Kategorija:Srbijanski pravnici Kategorija:Rođeni 1890. Kategorija:Umrli 1971.