мини|Пирсинг брадавица, вертикални лабрет пирсинг и раширене уши
Пирсинг (), представља облик модификације тела, јесте пракса бушења или сечења дела људског тела, чиме се ствара отвор у којем се може носити накит или уградити имплантат. Реч пирсинг се може односити на сам чин или праксу бушења тела, али и на отвор на телу настао овим чином. Такође, путем метонимије, може се односити на резултирајући украс или на декоративни накит који се користи. Пирсинг имплантати мењају профил и изглед тела или коже (нпр. златне нити уграђене субдермално, као и субдермални имплантати од платине, титанијума или хируршког челика).
Пирсинг уха и пирсинг носа су посебно распрострањени и добро су заступљени у историјским записима и међу гробним прилозима. Најстарији икада откривени мумифицирани остаци имали су минђуше, што сведочи о постојању ове праксе пре више од 5.000 година. Пирсинг носа је документован још 1500. године п. н. е. Ови типови пирсинга су глобално документовани, док су историјски гледано пирсинзи усне и језика пронађени у неким афричким културама. Пирсинг брадавице и пирсинг гениталија такође су практиковале различите културе, при чему пирсинг брадавице датира још из времена старог Рима, док је пирсинг гениталија описан у древној Индији до 550. године нове ере. Историја пирсинга пупка је мање јасна. Пракса пирсинга је постајала популарна и губила на популарности у западној култури, али је доживела раст популарности након Другог светског рата, док су места на телу, осим ушију, почела да добијају субкултурну популарност седамдесетих година 20. века и проширила се у мејнстрим деведесетих.
Разлози за стављање или нестављање пирсинга су различити. Неки људи се одлучују за пирсинг из религиозних или духовних разлога, док га други раде ради самоизражавања, естетске вредности, сексуалног задовољства, како би се уклопили у своју културу или како би се побунили против ње. Неки облици пирсинга и даље изазивају контроверзе, посебно када се примењују код младих. Приказивање или постављање пирсинга често ограничавају школе, послодавци и верске групе. Упркос контроверзама, неки људи практикују екстремне облике пирсинга, а Гинисова књига рекорда додељује признања појединцима са стотинама, па чак и хиљадама трајних и привремених пирсинга.
Савремене праксе пирсинга наглашавају употребу безбедних материјала за накит, често користећи специјализоване алате развијене за ту сврху. Пирсинг је инвазивна процедура са одређеним ризицима, укључујући алергијске реакције, инфекцију, стварање прекомерних ожиљака и непредвиђене физичке повреде, али се мере предострожности, као што су санитарне процедуре приликом бушења и пажљива нега након пирсинга, наглашавају како би се смањила вероватноћа појаве озбиљних проблема. Време потребно за зарастање пирсинга може знатно варирати у зависности од места на телу, од само месец дана за поједине пирсинге гениталија, до чак две пуне године за пирсинг пупка. Неки пирсинзи могу бити компликованији, што може довести до одбацивања од стране тела.
Историја мини|Минђуша пронађена у алеманском гробу у Немачкој, датирана око 6. или 7. века Украшавање тела је тек недавно постало предмет озбиљног научног истраживања археолога, који су били ометени у проучавању пирсинга недостатком примарних извора. Рани записи ретко су расправљали о употреби пирсинга или њиховом значењу, а иако је накит чест међу гробним прилозима, пропадање меса које је некада украшавао отежава утврђивање начина на који се тај накит могао користити.
Модерни записи су такође искривљени услед измишљотина ентузијасте за пирсинг из 20. века, Дага Малоја. Током шездесетих и седамдесетих година 20. века, Малој је промовисао савремени пирсинг дајући му патину историје. Његов памфлет Body & Genital Piercing in Brief укључивао је често репродуковане урбане легенде, попут идеје да је принц Алберт измислио пирсинг који носи његово име како би смањио изглед свог великог пениса у уским панталонама, као и да су римски центуриони причвршћивали своје огртаче за пирсинге на брадавицама. Неки од Малојевих митова штампани су као чињенице у касније објављеним историјама пирсинга.
Пирсинг уха
мини|Традиционална бурманска церемонија бушења ушију Пирсинг уха практиковао се широм света од давнина, а постоје значајни писани и археолошки докази о овој пракси. Откривена су мумифицирана тела са пробушеним ушима, укључујући најстарије мумифицирано тело откривено до сада, 5.300 година старог Еција, које је пронађено у глечеру у Италији. Ова мумија је имала пирсинг на уху пречника 7—11 mm. Најстарије минђуше пронађене су у Сумеру, на Краљевском гробљу у Уру, и потичу из око 2550. године п. н. е. током Раног династичког периода III. Минђуше се спомињу и у Библији. У Књизи постања 35:4,Књига постања 35:4 Јаков закопава минђуше које су носили чланови његовог домаћинства заједно са њиховим идолима испод дрвета. У Књизи изласка 32,Књига изласка 32 Арон прави златно теле од истопљених минђуша. Поновљени закон 15:12–17Поновљени закон 15:12–17 налаже бушење уха за роба који одбија да буде ослобођен. Минђуше се такође спомињу у вези са хиндуистичком богињом Лакшми у Ведама. Минђуше за пробушене уши пронађене су у гробу у региону Укок између Русије и Кине, датираном између 400. и 300. године п. н. е.
мини|лево|Жена из народа Карен из Бурме са традиционалним ушним чеповима Међу народом Тлингити на пацифичком северозападу Америке, минђуше су биле знак племства и богатства, јер је право на свако бушење уха код детета морало бити купљено на скупом потлачу. Минђуше су биле уобичајене током Осамнаесте династије у Египту (1550–1292. п. н. е.), обично у облику висећих златних карика. Златне минђуше у облику аспиде, опточене драгуљима, изгледа да су биле резервисане за племство. Стари Грци су носили минђуше у облику светих птица или полубогова, док су жене у старом Риму носиле драго камење у ушима.
У Европи су минђуше за жене углавном изашле из моде између 4. и 16. века, јер су стилови одевања и фризура тежили да прекрију уши, али су постепено поново ушле у моду у Италији, Шпанији, Енглеској и Француској — проширивши се и на Северну Америку — све до периода након Првог светског рата када је пирсинг изгубио на популарности, а новоизмишљена клипс минђуша постала модерна. Према књизи The Anatomie of Abuses Филипа Стабса, минђуше су у 16. веку биле чак чешће међу мушкарцима него међу женама, док Рафаел Холиншед 1577. године потврђује ову праксу међу „пожудним дворјанима” и „господом од храбрости”. Пракса бушења ушију међу европским мушкарцима, која је очигледно потекла из Шпаније, проширила се на двор Анрија III од Француске, а затим и у елизабетанску Енглеску, где су минђуше (које су се обично носиле само на једном уху) носили угледни људи попут Шекспира, сер Волтера Ролија и Чарлса I. И обични мушкарци су носили минђуше. Од европског средњег века, сујеверно веровање да бушење једног уха побољшава вид на даљину довело је до ширења ове праксе међу морнарима и истраживачима. Морнари су такође бушили уши у уверењу да ће њихове минђуше моћи да плате хришћанску сахрану ако њихова тела буду избачена на обалу.
Пирсинг носа
мини|Жена из народа Конд са пирсинзима на ушима, септуму и ноздрви Пирсинг носа такође има дугу историју. Око 1500. године п. н. е., Веде спомињу Лакшмине пирсинге на носу, али се верује да се модерна пракса у Индији проширила од блискоисточних номадских племена путем могулских царева у 16. веку. У Индији је и даље обичај да хиндуистичке жене у репродуктивном добу носе минђушу у носу, обично у левој ноздрви, због повезаности ноздрве са женским репродуктивним органима у ајурведској медицини. Овај пирсинг се понекад ради ноћ пре него што се жена уда.
У Књизи постања 24:22,Књига постања 24:22 Аврамов слуга даје Ребеки прстен за нос. Пирсинг носа су практиковала бедуинска племена на Блиском истоку, као и Бербери и народ Беџа у Африци, те аустралијски Абориџини. Многа индијанска и аљаска племена практиковала су пирсинг септума. Био је популаран међу Астецима, Мајама и племенима Нове Гвинеје, који су украшавали пробушене носеве костима и перјем како би симболизовали богатство и (међу мушкарцима) мушкост. Име племена Нез Персе изведено је из ове праксе, иако пирсинг носа није био уобичајен у самом племену. Астеци, Маје и Инке су носили златне прстенове у септуму ради украшавања, а ту праксу до данас наставља народ Гуна из Панаме. Пирсинг носа такође остаје популаран у Пакистану и Бангладешу, а практикује се и у низу блискоисточних и арапских земаља.
Пирсинзи усне и језика
мини|лево|Нилотска жена из народа Мурси Пирсинг усне и ширење усне историјски су се могли наћи у одређеним племенским културама у Африци и Америкама. Пробушене украсе на усни, односно лабрете, носили су припадници народа Тлингити, као и народи Папуе Нове Гвинеје и амазонског басена. Астеци и Маје су такође носили лабрете, док су народ Догони из Малија и народ Нуба из долине Нила носили прстенове. Пракса ширења усана њиховим бушењем и уметањем плочица или чепова пронађена је широм претколумбовске Мезоамерике и Јужне Америке, као и међу неким племенима пацифичког северозапада и Африке. У неким деловима Малавија било је сасвим уобичајено да жене украшавају своје усне диском за усне који се звао „пелеле”, а који је постепеним проширивањем од детињства могао достићи неколико центиметара у пречнику и на крају би променио загрижај вилице. Овакво ширење усана се још увек практикује на неким местима. Жене из нилотског племена Мурси у долини Нила повремено носе прстенове за усне који могу достићи и 15 cm у пречнику.
У неким претколумбовским и северноамеричким културама, лабрети су сматрани статусним симболом. Они су били најстарији облик симбола високог статуса међу женама народа Хајда, иако је пракса њиховог ношења изумрла због западног утицаја.
Пирсинг језика практиковале су астечке, олмечке и мајанске културе као ритуални симбол. Зидне слике приказују ритуал Маја током којег је племство пробадало своје језике трњем. Крв би се скупљала на кори дрвета, која би затим била спаљена у част мајанских богова. Ову праксу су такође упражњавали народи Хајда, Квакиутл и Тлингити, као и факири и суфији са Блиског истока.
Пирсинг брадавице, пупка и гениталија
мини|десно|алт=Црно-бела фотографија жене снимљена из угла у висини лица према доле, приказује њене груди са барбел пирсингом на десној брадавици|Жена са пирсинзима на брадавицама.
Историја пирсинга брадавице, пупка и гениталија посебно је погрешно представљена у штампаним делима која настављају да понављају митове које је првобитно промовисао Малој у памфлету Body & Genital Piercing in Brief. На пример, према Малојевом колеги Џиму Ворду, Малој је тврдио да је пирсинг пупка био популаран међу древним египатским аристократама и да је био приказан на египатским статуама, што је тврдња која се често понавља. Други извори наводе да не постоје записи који би подржали историјску праксу пирсинга пупка. „Пирсинг пупка. За разлику од осталих пирсинга на телу, овај није забележен у историји.”
Међутим, постоје записи који се односе на праксе пирсинга брадавица и гениталија у различитим културама пре 20. века. Књига Кама сутра, датирана у време царства Гупта у древној Индији, описује пирсинг гениталија у циљу сексуалног побољшања уметањем игала и других предмета у препуцијум пениса. Припадници племена Дајаци са Борнеа провлачили су комадић кости кроз главић пениса из супротног разлога — да би смањили своју сексуалну активност. У Талмуду (Трактат Shabbat 64a), можда се помиње генитални пирсинг у забрани која се односи на kumaz, што је средњовековни француски коментатор Талмуда Раши протумачио као пирсинг чедности за жене. „Kumaz је појас чедности за вагину који би правили за своје ћерке. Пробушили би зидове вагине као што би пробушили уши. Уметнули би га [...] како мушкарци не би могли имати секс са њима.” Други тумачи су, међутим, сугерисали да је kumaz пре био привезак у облику вулве или појаса.