Покрајинско народно позориште () је формирано 1948. године у Приштини, добивши за рад тек завршену зграду Дома културе, коју је пројектовао Всеволод Татаринов. До 1963. године звало се Обласно народно позориште, a кад је АКМО преименована у Аутономна Покрајина Косово и Метохија и оно је променило назив у Покрајинско. Тако ће се звати све до 1994. године, када постаје Народно позориште у Приштини ().
За првог управника постављен је Милутин Јаснић, глумац и редитељ, који је у Народном позоришту у Панчеву показао организаторске способности. С њим су у Приштину упућени и глумци: Иван Вуков, Драгутин и Душанка Тодић, и Ружица Мишић. Нешто касније им се прикључио Добрица Раденковић, познати глумац и редитељ, и сценограф Петар Пашић. Да би остварио концепцију театра у коме ће се представе паралелно играти на српском и албанском језику, Јаснић је из аматерских позоришта Косова и Метохије ангажовао: Шанија Паласку, Абдурахмана Шаљу, Мухарема Ћену, Катарину Јосипи, Мелихат Шабани, Неџмије Пагарушу и Истрефа Беголија. Потом су оранизовани кусрсеви за глумце и одабрани они који ће похађати течајеве режије у Београду.
За пробу ансамбла, прву представу, у којој је играо већи део глумаца, „Прст пред носом“ Јожа Хорвата, режирао је Добрица Раденковић, премијера је била 7. маја 1949. Истовремено припремљена је и драма „Мост“ Мирка Божића, у режији Драгутина Тодића која је требало да испита поједине глумачке могућности.
Учинак Милутина Јаснића Прва представа на албанском било је Нушићево „Сумњиво лице“, у режији Добрице Раденковића, у коме је Шани Паласка играо Јеротија Пантића, а наступили су и Абдурахман Шаља и Мухарем Ћена. Премијера је изведена 7. јуна 1949. у Косовској Митровици, а потом у Приштини. Паласка је за своју интерпретацију награђен посебном наградом Министарства просвете и културе НР Србије. Рад позоришта почели су да прате критичари „Јединства“ и „Рилиндје“. После почетних корака, следи Станковићева „Коштана“ на српском, у режији Драгутина Тодића, који уједно игра Миткета, а у којој Иван Вуков тумачи Стојана, а Јулијана Радуловић Васку и, у алтернацији са Душанком Тодић, Коштану. Запажену улогу остварила је и Олга Мандрапа, играјући Магду. Сви ти глумци ће после извесног времена постати носиоци репертоара ПНП. Тих првих година, док је позориште водио Милутин Јаснић, глумци су играли у представама и на српском и на албанском језику. Албанска сцена је видно напредовала, па је Абдурахман Шаља поставио 1. маја 1951. године „Народног посланика“ Б. Нушића, у коме су играли Мухарем Ћена, Катарина Јосипи, Мелихат Шабани, Шани Паласка, Мало Гами, Гани Јетиши... Почетком децембра 1952. Шаља је направио мали спектакл с представом „Зона Замфирова“, на албанском језику, у којој су улоге имали Шани Паласка (Хаџи Замфир), Мелихат Шабани (Зона), Олга Мандрапа (Таска), Вера Балић (Васка), Гани Јетиши (Манулаћ), Абдурахман Шаља (Мане), Катарина Јосипи (Дока), Мерибане Шаља (Поте), Џеват Ћена, Шабан Доми и други. У то време Мухарем Ћена поставља комад Х. Стрмилија „Кад бих била дечко“, што добија значајан публицитет с обзиром на то да се радило о савременом албанском тексту.
Почетком педесетих у позориште долази млади редитељ Славољуб Стефановић Раваси који се залаже за савремену домаћу драму и играње текстова из модерне светске литературе. Његова прва режија је била „Сви моји синови“ Артура Милера у Српској драми (16. октобар 1952). Раваси ће убрзо поставити дела „Човек који није постојао“ Јосипа Лешића, „Без трећег“ Милана Беговића и „Тартифа“ Ж. Б. Молијера. Равасију се придружују млади редитељи Милорад Николић, Бошко Пиштало и Здравко Катић.
У пролеће 1953. позориште је обележило пет година постојања, истакавши заслуге појединаца, посебно Милутина Јаснића, Добрице Раденковића, Ружице Будимировић, Миливоја Павловића, Олге Мандрапе, Олге Поповић, и оних најмлађих: Јосипа Ормаја, Јездимира Томића и Јелисавете Ормај. Истовремено је указано на изразити уметнички успон Шанија Паласке, Мухарема Ћене, Мухарема Земе, Катарине Јосипи, Матеја Серечија, Мерибане Шаље, Џона Ерошија, Шабана Домија и других, који су заједно са Гертом Гинтером и Петром Пашићем оформили израз овог двојезичног позоришта.
Осипање српског ансамбла
Реализација репертоара у Албанској драми била је поверена Абдурахману Шаљи, Мухарему Ћени, Кристу Бериши, мада су уз њих у њој режирали и Раваси, Бошко Пиштало, Здравко Катић и Слободан Попић. Представе су опремали сценографи Петар Пашић и Герт Гинтер. Политика куће је била да развој Српске и Албанске драме тече равноправно. Полако се уобличавао и репертоар од текстова на албанском језику албанских аутора: Муртеза Пезе („Не удајем се за паре“, „Изгубљени рај“), Криста Берише („Главица лука“, „Вампир“), Санија Фрашерија („Беса“), Хивзија Сулејманија („Миш у џепу“), паралелно са текстовима из југословенске и светске драматургије. Српска драма је интензивно радила низ домаћих и страних текстова које је носио глумачки ансамбл у коме су били и нови глумци: Михајло Јанчикин, Радмила Динуловић, Милутин Јовић, Ђорђе Миленковић, Александар Стојановић, Даница Пиштало, Славко Михачевић, Луцијан Латингер и други.
Са завршетком сезоне 1958/59. године, Милутин Јаснић бива послат да преузме позориште у Крагујевцу. Одлази задовољан, јер је оформио и ставио на здраве ноге два ансамбла ПНП у Приштини. Њега замењује књижевник Хасан Мекули, но убрзо у позоришту настају извесне промене. Српски ансамбл почиње да се осипа. Одлазе редитељи и сценографи, а албански ансамбл свој кадар и даље попуњава из аматерских позоришта. Крајем 1961. године (29. новембра) ПНП обележава петнаест година рада, доводећи на своју сцену позоришне ансамбле из Београда, Загреба и Новог Сада. Отвара и нове сцене у Косовској Митровици и Гњилану.
Следеће године враћа се Милутин Јаснић и од редитеља затиче једино Бошка Пиштала. За представе ангажује младе редитеље Милорада Новчића, Петра Теслића, Јована Булајића и Александра Ковачевића. Ковачевић режира „Свети пламен“ Сомерсета Мома, „Грожђе на сунцу“ Лоренса Хансберија“ и Нушићеву „Госпођу министарку“, са Радмилом Динуловић у улози Живке. Поставиће на препертоар ПНП и прву драму српског писца с Косова – „Снег и ватра“ Вука Филиповића. Нови сценограф постаће Велизар Србљановић. Но, Српска драма наставља да се осипа, глумци одлазе у позоришта широм Југославије – Ужице, Крагујевац, Зеницу, Суботицу, Сомбор и др. Томе је условила, колико немогућност решења материјалне основе за глумце, толико и политичка атмосфера у Покрајини, која почиње видно да се мења и обесхрабрује глумце да дуже остану у Приштини. Сада се Јаснић ослања на остатак српског ансамбла који чине искусни глумци Радмила Динуловић, Олга Мандрапа, Миливоје Павловић, Ђорђе Миленковић, Јездимир Томић, Екрем Чехајић и од млађих Анкица Миленковић. Представе режирају Љубодраг Милошевић, Душан Влаисављевић и Милан Тополовачки.
Успех „Ервехеје“
Албанска драма је шездесетих година била суочена са сменом генерација глумаца, јер је младе и даље обезбеђивала са аматерских сцена. Нађен је модус са Академијом за позориште у Београду, да се формира посебна класа младих глумаца Албанаца који би добили високо образовање. Истовремено, при позоришту је основан Драмски студио, у рангу више педагошке школе, који је младе оспособљавао за рад у албанском ансамблу. Овај ансамбл је, поред осталог, доста пажње посвећивао и игрању текстова сопствених аутора са Косова и Метохије. Но, још увек су се ансамбли испомагали у сваком погледу: редитељски, глумачки, сценографски, костимографски. Главни редитељ је и даље био Абдурахман Шаља, уз Мухарема Ћену.
Најзначајнији датум у историји Албанске драме је представа „Ервехеја“ Мухарема Ћене, рађена према драматизацији Ахмета Ћирезија истоимене романтичарске поеме Мухамеда Ћамија, у ликовно-сценографској опреми Велизара Србљановића. Музику је компоновао Реџо Мулић. Премијера је изведена 11. новембра 1966. године. У „Ервехеји“ су играли: Мелихате Ћена – Ајети, Џевдет Љиља, Шани Паласка, Истреф Беголи, Рагип Лођа, Ахмет Спахиу, Џеват Ћена, Матеј Серећи, Адем Микуловци, Шабан Гаши, Мало Гами и Нађије Дева. „Елементи фоклорног, поједини театрализирани ефекти, јаке страсти и провале пуне искрености, стапале су се у њој у нераскидиву целину, која је исказивала судбинско у људској природи на најплеменитији начин“ – записали су неки критичари о представи. Имала је изузетног одјека у јавности, победила на Сусретима професионалних позоришта Србије и учествовала на Стеријином позорју 1968. године, доневши Мухарему Ћени награду за режију, гостовала широм Југославије. Поред редитеља Албанаца, у Албанској драми тада режирају и Петар Теслић, Петар Говедаровић, Миодраг Гајић, Јован Булајић, Љубодраг Милошевић и, понајвише, Александар Ковачевић.
Године 1968. одлази Јаснић, за управника долази књижевник Азем Шкрељи који настоји да разбије кохезију коју су имала два глумачка ансамбла, тако да сваки од њих крене својим путем, да се прекине са искуством какво је ансамблима наметнуо претходни управник. Отворено фаворизује Албанску драму, расписује стални конкурс за оригинални албански текст, доводи нове још неискусне редитеље. Са представом „Ервехеја“ ансамбл 1972. гостује у низу места у Албанији, где пред препуним дворанама потврђује свој успех. То му омогућује да ускоро редитељ из Тиране Пиро Мани постави у Приштини „Филоктет“ Х. Милера, а потом и драматизовани роман Исмаила Кадареа „Генерал мртве војске“. Представа је одржана у посебној атмосфери, са изузетним интересовањем јавности. Своје уметничке домете је потврђује и на Сусретима професионалних позоришта Србије 1973. као најбоља представа у целини, уз две глумачке награде. То је био замајац да на реперзоару Албанске драме почиње фаворизовање текстова албанских аутора (Реџепа Ћосје, Синана Хасанија, Јуниза Динија, Ђерђа Николе, Нуредина Лође...), но, оно не даје очекиване театарске резултате, али доприноси буђењу романтичарског духа код гледалаца. Да би се надокнадила испразност многих од тих текстова довођени су редитељи звучних имена из земље и иностранства да их постављају. Азем Шкрељи је успео у свом настојању да разбије ранију сарадњу две драме и да Албанску драму одвоји од српских театара, избегавајући да учествује на Сусретима професионалних театара Србије. Сматрао је да је Албанска драма надрасла ту смотру, те да треба да се појављује једино на југословенским фестивалима – Стеријином позорју и Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву. То је свакако био рефлекс политичких амбиција косовске врхушке да се Покрајина Косово што мање веже за Србију.
Разбијање јединства позоришта Доминантно место у репертоару Албанске драме на почетку осамдесетих година имала су дела, драматизације и поетски рецитали албанских аутора с Косова и Метохије чији циљ није био театарски израз, већ више мотивација гледалишта ка „националном буђењу и самоосвешћивању“. Мало је било албанских писаца који нису имали тих година позоришну промоцију на великој сцени или у оквиру Театра „Софра“ на малој сцени ПНП.
мини|десно|250п|Сцена из представе „Српска драма“, победник Сусрета професионалних позоришта Србије, 1995