Офанзива ЈВуО у источној Босни децембра 1944.

Крајем новембра 1944. снаге ЈВуО из Србије, након заједничког пробоја кроз Санџак са чеоним деловима Групе армија Е, прикупиле су се у источној Босни. Са концентрацијске просторије између Рогатице и Соколца ове снаге кренуле су 8. децембра у напад на делове 27. дивизије НОВЈ, са намером да се пробију правцем Рогатица — Хан Пијесак — Власеница — Зворник. Поред велике бројчане надмоћи, снаге ЈВуО нису успеле у својој намери. Вешто маневришући, 27. источнобосанска дивизија НОВЈ је 19. децембра разбила немачке заштитнице јужно од Зворника, а затим 22. децембра нанела озбиљан ударац деснокрилној нападној колони ЈВуО, спречивши тако повезивање са Немцима и одбацивши их од Дрине.

С обзиром на овакав развој, групација ЈВуО извела је контраманевар, преусмеравајући свој напад према Тузли, која је представљала центар слободне територије. Током четири дана драматичних борби у непосредном окружењу Тузле, 24-28. децембра, 27. и 38. дивизија НОВЈ успеле су да сузбију нападе ЈВуО и поразе нападача.

Овај пораз довео је до извесне деморализације и осипања у редовима ЈВуО. Преостале снаге пребациле су се преко планине Озрен у област Модриче, где су се укључиле у немачки систем одбране саобраћајнице Сарајево — Босански Брод.

Овај напад изведен је као помоћни удар у току напора Групе армија Е да се пробије на Сремски фронт и ратиште северно од Драве, где је владала акутна криза. Такође се уклапа у контекст напора Групе армија Е да успостави попречну везу између Сарајева и фронта у доњем току Дрине. и узведен је према жељама Команде Југоистока, уз њихову сагласност и уз немачку помоћ у муницији и збрињавању рањеника. Пре ЈВуО, током новембра 1944. тим правцем је нападала немачка 11. пољска ваздухопловна дивизија, а након ЈВуО, у јануару 1945, истим путем се пробијала немачка 22. дивизија.

Сукобљене стране У другој половини новембра 1944. почела је концентрација формација ЈВуО из Србије у горњем Подрињу (на просторији Горажде, Чајниче, Фоча, Калиновик, северне падине планине Јахорине). Око 18. новембра су у Горажде стигле јединице Шумадијске групе корпуса (1. и 2. шумадијски и Пожешки корпус и 1. крагујевачка и Јуришна пратећа бригада); 25. новембра — Група корпуса Горске гарде (Опленачки, Космајски, Црногорски и Златиборски корпус и 1, 2. и 3. бригада); а крајем тог месеца Расинско-топличка, Јужноморавска и Млавско-смедеревска група корпуса. Првих дана децембра стигли су Српски ударни корпус (1. и 2. ударна и 3. дивизија граничара), Јаворски, Авалски, Церски и 1. косовски корпус и Посавско-колубарска група корпуса. Осим њих, на то подручје прикупљене су и јединице 2. јуришног, 1. и 2. милешевског, Дринског, Романијског, Требињског, Невесињског, Зеничког и Дурмиторског четничког корпуса.

О бројној јачини те четничке групације постоје различити подаци. Јевђевић је у преговорима са Немцима навео број од 40.000 људиРатни дневник Групе армија Е 1.10.1944-31.12.1944 , Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XII, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд — прилог број 2, (3. новембар 1944). Команда Групе армија Е јавила је команданту Југоистока, 11. новембра да се Трифуновић, четнички командант Србије, креће са 10.000 четника Рачића и Кесеровића од Пријепоља ка Фочи. Истог дана она је забележила у свој ратни дневник да Трифуновић има 18.000 четникаРатни дневник Групе армија Е 1.10.1944-31.12.1944 , Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд — прилог број 2, (11. новембар 1944). С обзиром на прикључивање других групација из Санџака и источне Босне, може се закључити да се у подручју јужно од линије Сарајево — Вишеград концентрисало око 30.000 четника.

Цела групација подељена је на две групе: јужна, слабија, вршила је притисак на делове 29. дивизије НОВЈ у околини Калиновика. Другом, јачом, командовао је Михаиловић лично, и она је извршила тронедељни напад на снаге НОВЈ у источној Босни. Ова група која учествовала у нападу према Зворнику и Тузли, бројала је око 20.000 бораца. То је била једна од највећих концентрација ЈВуО у току рата.

Према њој су се у околини комуникације начазили делови 27. источнобосанске дивизије НОВЈ. Делови ове дивизије су, након борби за Рогатицу 22. октобра — 5. новембра и ометања продора групе „Шојерлен” из Вишеграда у Сарајево 14-22. новембра, били распоређени са циљем вршења напада на немачке транспорте на комуникацији. У више наврата извела је успешне нападе на немачке транспорте, а најуспешнији је био заседа на Сјемећу 27. новембра.

Ова дивизија бројала је у том периоду нешто испод 2.000 бораца. Била је то лака партизанска формација, добро наоружана аутоматским оружјем, али са малим бројем тешког оружја. У последњој фази операције ЈВуО, током одбране Тузле 24-27, децембра, против ЈВуО је употребљена је и 38. источнобосанска дивизија, сличне формације и јачине.

Контекст операције Током новембра, и децембра 1944, те јануара 1945. одвијало се пробијање Групе армија Е из Србије и Црне Горе. Пошто нису овладали путевима Подгорица — Требиње — Мостар и Ваљево — Зворник — Тузла — Добој, главну саобраћајница за ову сврху представљала је траса Пријепоље — Вишеград — Рогатица — Сарајево (такозвани „црни пут”Ратни дневник Групе армија Е 1.10.1944-31.12.1944 , Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XII, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд — прилог број 2, (5. новембар 1944)). Овом комуникацијом одвијао се жив саобраћај под заштитом немачких заштитница с обе стране пута, а 27. источнобосанска дивизија НОВЈ добила је задатак да ово кретање омета и прекида.

Корпусна група „Милер”, од новембра потчињена команди 34. армијског корпуса, са Краљевачког мостобрана током децембра 1944. извлачила се из долине Западне Мораве, под притиском 14. корпуса НОВЈ, главним правцем Ужице — Љубовија — Зворник — Бијељина — Брчко. Њено извлачење спречавале су 28. и 38. дивизија НОВЈ између Брчког и Зворника, а након 15. децембра почело је пребацивање преко Дрине 17. и 45. дивизије НОВЈ.

Да би олакшала ово извлачење корпуса „Милер”, Група армија Е упутила је 11. пољску ваздухопловну дивизију крајем новембра у напад правцем Соколац — Власеница — Зворник, ради бочне подршке и учвршћивања фронта на Дрини.

Почев од 7. новембра 1944, након форсирања Дунава код Апатина и Батине, у Барањи се развијао напад Трећег украјинског фронта Црвене армије, што је у том тренутку била најозбиљније угрожавање немачких положаја. Због тога је Групи армија Е наређено што хитније померање трупа на север. У склопу померања снага, 11. пољска ваздухопловна дивизија морала је да напусти намеру поседања и отварања пута Соколац — Власеница — Зворник.

8. децембра, након преговора са Немцима, тим правцем наступила је главнина ЈВуО. Група армија Е покушала је да им обезбеди прихват и везу остављањем једне заштитнице јужно од Зворника.

Намере нападача Почев од краја октобра 1944. у оптицају је било више концепција о даљем поступању ЈВуО. Павле Ђуришић заступао је идеју о концентрисању свих снага у Црној Гори и повезивању са савезницима у Грчкој или евентуално Албанији, у случају искрцавања. Постојала је такође идеја о концентрисању у Херцеговини и јужној Далмацији, где би се дочекали савезници. Љотић је преко својих представника заступао концентрисање свих националних снага у Словенији. Немцима прве две замисли нису одговарале. Они су настојали да усмере снаге ЈВуО тамо где ће им бити најкорисније у спречавању снага НОВЈ да приступе њиховим виталним комуникацијама.

На преговорима са Јевђевићем, Немци су успели да усмере снаге ЈВуО из југозападне Србије у правцу Сарајева, у смеру кретања властитих снага.

.

Након пребацивања у источну Босну, у више наврата вођени су преговори о снабдевању ЈВуО и о њиховом даљем ангажовању. Најистакнутији представник ЈВуО на овим преговорима био је пуковник Борота, командант Романијског корпуса ЈВуООпшти услови споразума о сарадњи између четника и немачких јединица припремљени за преговоре децембра 1944. године , Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XII, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд — документ број 130Ратни дневник Групе армија Е 1.10.1944-31.12.1944 , Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд — прилог број 2, (5. децембар 1944). На овим преговорима коначно је постигнут договор о наступању у правцу Зворника, који је Немцима одговарао. О овоме је штаб Групе армија Е 10. децембра обавестио потчињене команде.

Ратни дневник Групе армија Е 1.10.1944-31.12.1944 , Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд — прилог број 2, (10. децембар 1944)

Руководство ЈВуО нашло је свој интерес у овом правцу у томе што је морало да обезбеди место за презимљавање и обезбеђивање исхране јединица (област источно од Сарајева била је опустошена), и што би тиме освојило погодне положаје за евентуални повратак у Србију.

Ток борби

Прва фаза операције (8—12. децембар) Снаге ЈВуО развиле су се у напад са концентрацијске просторије између гарнизона Соколац и Рогатица, које је држао Први усташки здруг (тзв. Црна легија), под заштитом немачких заштитница око пута. Лева нападна група, споредна, коју је сачињавао Српски ударни корпус, наступила је кроз област села Озерковића и ступила у борбу још пре преласка пута Рогатица — Сарајево са Другим батаљоном 20. романијске бригаде НОВЈ, који је угрожавао саобраћајницу с југа.

Главна, десна нападна група, развила се у три колоне до саме Рогатице, и наступила у правцу север-североисток, сукобивши се са деловима 16. муслиманске бригаде НОВЈ између села Шенковићи и Закомо.

Снаге ЈВуО напредовале су систематски и организовано, и привукле су на себе све три бригаде 27. дивизије. Професионално вођене, снаге ЈВуО настојале су претходницама да лоцирају положаје делова 27. дивизије НОВЈ, а затим их, користећи велику бројчану надмоћ, обухватом угрозе са бока и позадине, и тако систематски потискују. Упркос знатној бројчаној премоћи четника, 27. дивизија је еластичном маневарском одбраном веома успорила њихово наступање. За првих пет дана, од 8. до 12. децембра, снаге ЈВуО напредовале су око 20 километара, успоставивши линију фронта на падинама планине Деветак близу Хан Пијеска.

13. децембра дошло је до застоја у нападу, судећи по изворима ЈВуО, због утрошене муниције. Поведени су поновни преговори да се од Немаца добије попуна муницијомИзвештај обавештајног официра Драже Михаиловића од 13. децембра 1944. Команданту команде Сарајева - , Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XIV, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд — документ број 121.

Друга фаза операције (13—23. децембар) Штаб 27. дивизије уочио је у овом застоју у четничком нападу прилику да поправи своју позицију. 16. децембра извукао је из фронта према ЈВуО 16. и 19. бригаду, оставивши према њима само 20, док је прве две усмерио према Немцима у долини Дрине. У нападима 18. и 19. децембра ове две бригаде успеле су да разбију и потисну пуковску групу „Скендербег” утврђену у месту Дрињачи јужно од Зворника.

Међутим, недуго након одласка 16. и 19. бригаде, у току 16. децембра, све снаге ЈВуО су обновиле наступање. 20. романијска бригада НОВЈ није се упуштала у теже окршаје, већ је покушавала да успорава и омета њихово напредовање. Још истог дана снаге ЈВуО ушле су у Хан Пијесак, а 17. децембра увече и у Власеницу.