Античка Спарта (дорски: -{Σπάρτα [Spárta}- — Спарта], атички: -{Σπάρτη [Spárti}- — Спарти], уобичајени старогрчки назив -{Λακεδαιμονία [Lakedaimonía}- — Лакедемонија] или -{Λακεδαίμων [Lakedaímon}- — Лакедемон]), била је град-држава у античкој Грчкој, која се налазила на југоисточном делу Пелопонеза, у долини реке Еуроте. Античка Спарта је остала позната у историји по својој војној снази, грађанској дисциплини и милитаристичком друштву. Поред тога, Спарта је оставила траг и у грчкој митологији у миту о Хелени Тројанској. Античка Спарта се дуго времена сматрала најснажнијом војном силом у античкој Грчкој захваљујући агоги, систему закона који је стварао од њених грађана војнике врхунског квалитета. Иако је територија античке Спарте била насељена током микенске доминације Грчком, њена историја почиње после дорске сеобе на Пелопонез током мрачног века и завршава се након римског освајања Спарте.

Античка Спарта је почела да израста у снажну војну силу током 7. века п. н. е. Захваљујући свом војном престижу, Спарта је била призната као вођа комбинованих грчких снага у грчко-персијским ратовима почетком 5. века п. н. е. Између 431. и 404. п. н. е. била је главни непријатељ Атине у Пелопонеском рату који је на крају добила, иако уз велике жртве, након чега је постала водећа држава у хеленском свету.

После пораза који је доживела од Тебе 371. п. н. е., Спарта је почела да пада у дубоку кризу, која је била углавном демографске и економске природе. Током друге половине 4. века п. н. е. и прве половине 3. века п. н. е. Спарта је задржала политичку независност, али је изгубила своје важно место на грчкој политичкој сцени. У дугој половини 3. века, Спарта поново, али накратко, постаје важан политички фактор у античкој Грчкој. Након тога, Спарта је стављена потпуно под контролу Рима и Ахајског савеза 195. п. н. е. када је и коначно изгубила своју политичку независност. Током римске окупације Грчке Спарта је задржала одређени степен аутономије.

Захваљујући систему закона који су били установљени под именом Велика ретра, Спарти је омогућено да израсте у моћну војну силу. Осим свог стриктног војног уређења, Спарта је такође позната и по специфичној друштвеној подели на хомије, перијеке и хелоте. У Спарти је такође постојао специфичан начин владавине који није могао бити потпуно дефинисан, већ је био мешавина више познатих облика владавине. Још једна специфичност Спарте огледа се и у томе што су у њој жене уживале много већа права него у остатку хеленског света и држале су прилично високе положаје у спартанском друштву. Спарта је због своје искључиво војне природе била затворена за утицаје који су долазили из других држава и од других народа, није прихватала туђе идеје и створила је своју затворену и специфичну културу која је насупрот осталим хеленским градовима била лишена великих уметничких дела. У савременом свету, Античка Спарта се сматра најкарактеристичнијим примером милитаристичке државе чији је главни циљ и смисао постајања био у стварању здравих и снажних војника. Спартански начин живота и култура и данас уживају велико поштовање, нарочито заступљено у Западном свету, које се назива лаконофилијом.

Географски положај мини|200п|лево|Остаци Античке Спарте и модерни град заокружен планинама Према историчару Тукидиду, спартанска држава је у 5. веку п. н. е. обухватала око две петине укупне површине Пелопонеза, близу 8.400 -{km²}-. Имала је отприлике три пута већу површину од атинске државе.Територијално се делила на две главне области; Лаконију, која се налазила на југоистоку Пелопонеза и Месенију западно од Лаконије. Лаконија је била са југа, југозапада и истока окружена морем, на западу се налазио планински ланац Тајгетус (2407 -{m}-), а на истоку Парнон (1935 -{m}-). Док се ланац Тајгетус завршава на југу на рту Тенарон, ланац Парнон се завршава на рту Малеа. Спартанске границе према северу су се временом мењале. Око 545. п. н. е. Спарта је заузела плодну Кинуријску равницу коју је према грчкој митологији, први колонизовао Кинур, син Персеја из Аргоса. Од освајања кинуријске равнице, границе Спарте на северу су се простирале линијом од античке Тиреје на обали Егејског мора, до јужног дела Партенијске планине заокружујући долину реке Еуроте. Ти природни бедеми чинили су Античку Спарту неприступачном нападачима. Карактеристично је да Спарта током већег дела своје историје није имала бедеме, управо из тих разлога што јој је топографија омогућавала посебну безбедност.

Месенија, која је освојена током Месенијских ратова, на северу је имала као природну границу реку Недас и Аркадске планине, на истоку планински ланац Тајгетус, на југу Месенски залив, а на западу Јонско море. У Месенији су се налазиле велике планине, као што су биле Кипаријске планине и Итома. У средини Месеније се налазила истоимена веома плодна долина кроз коју пролази река Памис.

Лаконска држава се на почетку састојала од четири села: Киносура, Лимни, Месоји и Питани. Пето село Амикле, се налазио нешто јужније од та четири градића и припојено је Спарти у непознато доба. Мада се често као пето село спомиње Димни, а не Амикле.-{[a]}-

Територија Спартанске државе (950. п. н. е. — 337. п. н. е.) Површина у -{km²}- Почетна четири села, око 950. п. н. е. 200-300 Пелана, Селасија, Егитис између 950. и 800. п. н. е. 700 Амикле, Деронтрес, Дентелијатис до 760. п. н. е. 1.200 Елеја, рт Тенара, до 750. п. н. е. отприлике 2.500 Стениклар (држава месенских Дораца), до 715. п. н. е. 3.000 Макарија, Кипарисија, Пилија, рт Акрита, Скиритис до отприлике 570. п. н. е. 5.500 Рт Малеа, Китера, Прасијатис, Тиреатис, до 547. п. н. е. 8.400 Држава Лакедемонска, 371. п. н. е. 8.400 Након губитка Стеникларе, Макарије, Турије, Фаре, Авије, Скирите, Егите, Дентелијатиде, Пелане и Селасије. Године 369. п. н. е. 6.000 Поново освајање Пелане и Селасије, око 366/365. п. н. е. 6.200 Губитак Кипарисије и Пилије, 365. п. н. е. 5.200 Губитак Асине, Метоне, Кардамилија, Тиреатиде, Јужне Кинурије. Године 338/7. п. н. е. 3.200

Иако је Античка Спарта била град-држава у Античкој Грчкој, такав статус јој је оспораван још у античко доба. Атински беседник Исократ називао је Спарту, једним огромним војним логором. Према модерним истраживачима то није далеко од истине. Античка Спарта се битно разликовала по географском и друштвеном положају од осталих грчких полиса. Током већег дела своје историје, она је обухватала велике делове Пелопонеза, као што су били Месенија, Кинурија и делови јужне Аркадије. На тај начин Спарта је у својој држави имала под контролом већи број градова, села и мањих насеља над којима је имала власт. То се битно разликовало од осталих грчких градова класичне Грчке, који су били углавном уређени тако да имају контролу само над непосредном територијом града. Величина спартанске државе је више подсећала на Македонију и Тесалију и на њихово друштвено уређење, него на неки грчки полис. Сматра се да је око 500. п. н. е. унутар граница спартанске државе живело преко 300.000 становника свих друштвених положаја.

Митологија Античке Спарте Име Старогрчки путописац Паусанија даје богате информације о грчкој митологији и именима везаним за Античку Спарту. Према спартанској традицији, први краљ Спарте (која се тада није звала тако) био је Лелег. Од његовог имена становници тог простора су названи Лелеге. Лелег је добио два сина Милија и Поликаону. Други син, Поликаона се оженио кћерком Аргијског краља Тријопе, лепом Месеном. Када је схватила да њен муж, као други по реду, није могао да наследи очев престо, саветовала га је да напусте ту државу. Када су прошли планине према западу, наишли су на веома плодну равницу. Тамо су изградили град Месену. Поликаон је постао краљ тог места и назвао је то место према својој супрузи, Месена.

У Спарти, Мили је наследио Лелега, а Милија, Еурота. Еурота је био мудар краљ који је измислио и направио један велики подвиг. У долини Спарте река је стално плавила и стварала језеро. Еурота је направио канал и на тај начин спречио стварање језера. Река је узела име митолошког краља, Еурота. Еурота није имао мушке потомке, али је имао кћерку која се звала Спарта. Као свог наследника одредио је њеног вереника, Лакедемона, који је дао своје име држави, а главни град је назвао по својој супрузи, Спарта. Дао је такође име и великој планини која делила државу од Месене, према мајци, нимфи Тајгети. Његов син, Амикл, је према миту основао град у близини Спарте, коме је дао своје име, Амикле.

Треба додати да се потомци ових митолошких ликова сматрају и јунацима тројанског циклуса: Хелена Тројанска, Клитемнестра, Диоскури и Пенелопа.

Спарта у тројанском циклусу

мини|Хелена и Парис. Апулијански кратер из 4. века п. н. е. Лувр. Спарта се спомиње у еповима Тројанског циклуса и под именом Лакедемонија, које означава краљевину митолошког краља Спарте Менелаја и његове супруге, Хелене Спартанске. У Хомеровим еповима спомиње се да је краљ Спарте Тиндареј, имао кћерку, прелепу Хелену која према митологији није била његова кћерка, већ кћер Зевса и његове лепе супруге Леде. Када је Тиндареј одлучио да уда своје кћерке, Клитемнистру и Хелену, у Спарти су се окупили млади племићи и престолонаследници из читаве Грчке. Хелена се тада удала за Менелаја и Клитемнистра за Агамемнона, синове краља Микене, Атреаса. Менелај је након смрти Тиндареа постао краљ Спарте. У Хомеровим еповима говори се да је Парис, син тројанског краља Пријама отео Хелену из Спарте што је према митологији био повод за рат Ахајаца против Троје. Након уништавања Троје, Менелај и Хелена се после многих пустоловина, враћају у Спарту где добијају кћерку под именом Ермиона. Она се, према митологији, удала за свог рођака Ореста када је постао краљ Микене. У Хомеровим еповима, термини као што су Спарта и Лакедемонија употребљавају се више за дворац Менелаја него за неку специфичну територију. Хомер у Одисеји, спомиње географски положај Менелајеве Спарте на комплетно другачији начин од оног какав је заиста био.

Спартанска праисторија Најверодостојнији археолошки подаци о праисторијској Спарти могу се наћи у открићима који потичу из средине 6. миленијума п. н. е. У Лаконском региону најверодостојнији подаци о праисторијском становништву постоје на узвишењу Куфовуно, у пећини Алепотрипа на источној обали месенијског залива као и у месту Апидија, на западном делу планинског венца Парнон. У близини Алепотрипе пронађен је сребрни накит који показује извесну количину богатства. Иако постоје археолошки докази о Лаконији из Каменог и Бронзаног доба, који укључују и проналазак сребрног накита као и великих количина керамике, очигледно ништа није познато о правој природи праисторијске Спарте и Лаконије.

Микенска Спарта

мини|Микенска златна шоља са ловачким рељефом. Прва половина 15. века п. н. е. Вафио, Лаконија.