Знак дужине или генитивни знак је правописни знак у српском језику који обележава дуге самогласнике, и који се представља угластим дијакритиом циркумфлексом (◌̂), а у стручној лингвистичкој литератури и равном цртом, макроном (◌̄).
Користи се у за обележавање дугог самогласника који је настао сажимањем двају самогласника у говору, или у песничком изражавању: дошо, од дошао. Такође, користи се у случајевима где је самогласник постао дуг зато што је суседни глас р изгубио слоговност: гроце, деминутив од грло.
Када се генитив множине именице подудара са једнином, а из контекста реченице није очигледно да ли се ради о једнини или множини, задњи самогласник се обележава знаком дужине, и у овој употреби се још назива и генитивни знак: Наша је школа без учитеља (више њих).
Такође, знак дужине служи да разлучи различите морфолошке облике једне речи када је разлика само у дужини самогласника: Он носи воду. (презент, дуго и) : Носи ово! (императив, кратко и).
Коришћење овог знака треба ограничити на неопходна разликовања дужине. Ако је значење појма јасно из контекста реченице, или ако је реч недвосмислена, не треба га користити: Накупило се доста пројеката; Имам неколико пријатеља. Не треба га мешати са знаком дугосилазног нагласка, који је заобљен (◌̑).
Референце
Литература
Категорија:Српски језик Категорија:Дијакритици