Оклопни или тенковски рат је врста модерног ратовања уз коришћење оклопних јединица. Дејство оклопних јединица је незаменљив део модерне војне науке и тактике. Оклопни рат се изводи уз корелацију са осталим копненим трупама и ваздухопловним јединицама.
Основни видови модерног коришћења оклопних јединица своди се на тесну сарадњу са пешадијом, борбеним возилима пешадије и самоходном артиљеријом. Коришћење оклопних возила датира из Првог светског рата, када је током битке на Соми 15. септембра 1916. употребљен први тенк у борби. Од тада се развија војна техника, доктрина и стратегија у ратовању оклопним возилима.
Историја Кроз историју оклопно ратовање је мењало своје доктрине и начела у складу са иновацијама и развијањем технике и оклопних возила. Од првих оклопних возила дизајнираних да прекину рововско ратовање, преко лаких и средњих тенкова Другог светског рата па до савремених тенкова. Иако дизајниран за потребе Првог светског рата тек у Другом светском рату се развијају праве и успешне теорије и тактике оклопног ратовања. Данас се оклопно ратовање највише своди на прецизно и брзо уништавање противничких оклопних возила, сигурну подршку пешадије и осталих копнених јединица као и на максималну употребљивост савремених оптичких и електронских уређаја за постизање ефикасног и сигурног деловања.
мини|десно|250px|Битка на Соми: британски Марк I тенк, први тип тенка коришћен у борби Први светски рат Пре и током Првог светског рата коњица је играла улогу оклопних снага. Кроз маневрисање, брзе пробоје и разбијање противничке пешадије коњица је играла улогу савремених тенкова, одређена да брзо пробије противничке линије и пресече комуникације стварајући хаос у противничкој позадини. Чак и после завршетка Првог светског рата коњица остаје престижан вид копнене војске, углавном због техничких проблема и недостатака тадашњих тенкова и оклопних возила.
Рововско ратовање уз коришћење митраљеза и тешке артиљерије наносило је велике губитке страни која напада. Било је неопходно створити возило које може прекинути пат позицију, проћи кроз бодљикаву жицу преко ничије земље и напасти противника док би, у исто време, оклоп возила штитио посаду и пешадију која га прати. Неопходност повратка маневарског рата је била ургентна.
Први тенкови коришћени у борби су британски Марк I тенкови, развијени у Уједињеном Краљевству и употребљени током битке на Соми 15. септембра 1916. године. Иако су велики планови створени за употребу тенкова они нису успели да пробију линију фронта, највише због механичких кварова и отежаног кретања по терену. Први стварни успеси постигнути су током битке код Камбреја 1917. године мада су откривене велике мане и слабости тадашњих Марк IV тенкова. Иако је операција била комбиновано дејство пешадије, артиљерије и тенкова где су оклопне снаге пробиле Хинденбургову линију показало се да су тенкови и даље технички веома слаби и рањиви. Немачке трупе су успеле и да заплене неколико тенкова који су напуштени након упада у кратере бомби и граната, након тешких оштећења и отказивања мотора. Али ова битка је била веома значајна зато што је доказала употребну вредност оклопних снага и њихово садејство са пешадијом. Касније су током битке код Амијена тенкови масовно употребљени и прекинули рововски рат у потпуности.Преко 400 тенкова је напредовало 12 km и за само 7 сати пробило и потпуно разбило немачке трупе.Rickard J. (5 March 2001), "Erich von Ludendorff, 1865-1937, German General" accessed 2008-02-06 Након завршетка Првог светског рата развој теорије и стратегије оклопног ратовања се дели у неколико праваца који ће значајно утицати на дешавања у Другом светском рату.
Период између два светска рата Убрзо након завршетка Првог светског рата у Великој Британији и Француској се развијају посебне школе тактике коришћења оклопних јединица. Многи официри који су учествовали у борбама или у дизајну тенкова су укључени у процес стварања нове стратегије оклопног рата.
мини|десно|250px|Британски Викерс 6Т тенк, дизајн између два светска рата У Француској се преовладава идеја коришћења две врсте тенкова у нападу. Тешки тенкови наоружани јаким топовима би служили као непосредна подршка пешадији док би лаки и бржи тенкови означени као „коњички“ користили погодности маневарског ратовања и пробијали се масовно кроз линије противника. Иако у овој теорији примат узимају тактике из Првог светског рата, јавља се потреба за проширивањем стратегије маневарског рата.
У Великој Британији преовладава другачије мишљење где се тенкови не сматрају ударном песницом напада. Сматра се да лакши и бржи тенкови треба да помогну коњици и пешадији само у пробоју противничких линија. Приоритет и даље остаје на пешадији и коњици док се тенкови користе слично као и у Првом светском рату. Иако постоје помаци у развоју стратегије и технике многи радови се санкционишу. Пример тога је стварање Експерименталне механизоване групе, јачине бригаде 27. августа 1927. године.An Experimental Mechanised Force For the 21st Century? Boyd, S.F. 1999 British Army Review, 121. 1999(Apr). стр. 17-22 Задатак ове групе је био испитивање и тестирање нових технологија и нове мисли у стратегији оклопног рата. У близини Салисбурија је одржана и показна вежба на којој су присуствовали и војни посматрачи из САД, Немачке и Совјетског Савеза. Иако су мобилне јединице које су учествовале у маневрима показале одличне информације и створиле нове идеје за стратеге цела јединица је годину дана касније распуштена.
У свим државама изузев Немачке (којој је Версајским мировним уговором забрањена производња и коришћење тенкова) се развијају засебне оклопне експерименталне јединице и школе уз коришћење британских и француских тенкова и дизајна или уз креирање својих сопствених. Након доласка нациста на власт у Немачкој и у њој се развијају технике и тактике вођења оклопног рата. Официри из Немачке и Совјетског Савеза су међусобно посећивали и посматрали развој нових оклопних доктрина.
Убрзо након доласка нациста Велика Британија почиње конверзију коњичких јединица на оклопне. Јединице и даље остају коњичке осим што се уместо коња користе лаки и брзи тенкови и танкете. Међутим ова промена долази веома касно и није урађена довољно брзо да би се завршила у потпуности до почетка Другог светског рата.
У Совјетском Савезу се у исто време развија софистициранија стратегија вођења оклопног рата. Како Совјетски Савез не успева да створи сопствени тенк у потпуности, а уз повећану претњу од рата, он се ослања на дизајне из страних земаља. Купује лиценцу за Викерс 6-Тонски тенк и неколико комада Кристијевих возила из САД. Ови тенкови ће касније створити основу креирања тенковских јединица Црвене армије. Након куповине истих у Совјетском Савезу се развијају многи други, уз комбиновање оружја, за потребе нове војне доктрине назване „теорија дубоке борбе“. Маршал Михаил Тухачевски је упоредо развијао концепт сличан немачком блицкригу који ће постати основа борбених дејстава Црвене армије током Другог светског рата.
У Немачкој се такође развија нова доктрина борбе названа „муњевити рат“ или блицкриг. Ова ратна теорија ће пружити Вермахту основу за победе у првим годинама Другог светског рата и касније утицати на развој нових теорија коришћења оклопних јединица. Највећи допринос ће дати војни теоретичар Хајнц Гудеријан. Он је у својој књизи „-{Achtung! Panzer!}-“, написаној 1936—37. године детаљно објаснити нови начин употребе и садејства оклопних снага у модерном ратовању уз употребу савремене технологије и садејства са осталим родовима војске.Guderian, Panzer Leader. стр. 20.
Други светски рат Други светски рат је означио прекретницу у стратегији оклопног ратовања и ударио темеље савременом оклопном ратовању. Тенкови и оклопна возила су употребљавана у правом маневарском ратовању и нове технике су уведене у употребу. Многе земље су се на почетку рата и даље ослањале на стратегије и тактике из Првог светског рата.
мини|десно|250px|Шверпункт, тактика концентрације ударних трупа на тачкама пробоја Вермахт је осим нових модела оклопних возила доживео преображај у јаку војну силу. На почетку рата немачки стратези су успевали да са слабијим снагама поразе надмоћније противничке трупе концентрисањем снага. Уместо напада на широком фронту потенцијал је стављен на тачке пробоја“ које су биле тачке концентрисања оклопних и механизованих трупа. Уз садејство са авијацијом те трупе би пробиле противничку одбрану, направиле хаос у позадини противника и опколиле га. Као један од темеља блицкрига ова тактика је масовно коришћена током напада на Пољску и на Западном фронту.
Ова тактика се може визуелно представити коришћењем две пешадијске и две оклопне дивизије са стране нападача и стране браниоца. Уместо старих свеопштих офанзива и развоја дивизија на широком фронту тактика тачке пробоја се ослања на концентрисане ударе оклопних трупа на мањем сектору фронта, пробојем истог и даљим напредовањем и опкољавањем противника.
Концентрисањем на ужем сектору фронта и напад већим формацијама доноси боље резултате. Не само да је противничка линија пробијена већ је он лишен могућности ефективног контра-напада. Међутим ова немачка тактика касније наилази на потешкоће и проблеме. Концентрисање противничких мобилних резерви (као што су оклопне и механизоване јединице) у позадини може осујетити пробој линија и нанети велике губитке нападачу. Неопходност добре комуникације снага које врше пробој и других јединица је такође веома важна. Оклопно ратовање подразумева и логистику, као и подршку других родова војске те се оклопне јединице које пробију непријатељску одбрану врло лако могу одсећи од остатка фронта, опколити и уништити ако се не споје са остатком трупа.
Све велике силе су се у Другом светском рату ослањале првенствено на пешадију и сарадњу са осталим видовима војске. Транспорт пешадијских и артиљеријских јединица се највише ослањао на коњске запреге на бојишту (изузев британске, америчке и делимично немачке војске код којих се потенцијал стављао на оклопне транспортере и полугусеничаре).
Велика Британија и Француска Предратне тактике Поучени и вођени искуствима Првог светског рата британски и француски војни стратези оклопне јединице нису видели као примарно средство напада и самосталне јединице које би се бориле са противничким оклопним јединицама. Потенцијал је стављен на подршку пешадије током напада или као замена за коњичке јединице. Самим тим већина тенкова је била спора, са тешким оклопом и наоружањем великог калибра. Једини тенкови који су имали потенцијал за брзо маневрисање и пробој су били „коњички“ тенкови. Они су дизајнирани као лако оклопљена возила са лаким стрељачким или артиљеријским наоружањем. Иако је током Шпанског грађанског рата дошло до сукоба тенкова лекције из тог сукоба нису имплементиране у општу стратегију коришћења оклопних трупа. мини|лево|250px|Савезничка тактика оклопног рата
Када су борбе почеле у Француској 10. маја 1940. савезничке снаге су имале више тенкова од Вермахта. Уз то, у односу један-на-један, француски тенкови су били бољи од немачких. И поред тога савезничке снаге су претрпеле пораз. Разлози за пораз леже у самој употреби тенкова као и у сарадњи са другим родовима војске. Пример те сарадње је битка код Араса где су немачке трупе употребиле противавионске топове Флак 88 као подршка против циљева на земљи уништавајући тешке тенкове савезничке војске у тренутку када су немачки лакши и слабији тенкови потучени. Вермахт је за разлику од савезничке војске своје тенкове концентрисао у Панцер (оклопне) дивизије. Да би се напад једне такве формације ефективно зауставио било је неопходно укључити мобилне против-тенковске формације које би се у борбу убациле по потреби, формације које савезничке трупе нису имале. У каснијим фазама употребљена је јеж-одбрана, односно одбрана у дубини, која је дала одличне резултате, али била касно употребљена да би зауставила немачке оклопне снаге.
Промене током рата