Залив Берард (, ) је релативно плитак приобални фјорд у југозападном делу Британске Колумбије у Канади. Образован је током последњег леденог доба и раздваја град Ванкувер и низијски део полуострва Берард на југу од падина Северних приобалних планина на северу, где се налазе Западни Ванкувер и град и округ Северни Ванкувер.

Залив Берард се на западу отварана у Џорџијски мореуз, између ртова Поинт Аткинсон и Поинт Греј. Полуострво на коме се налази центар Ванкувера пружа се према северозападу у залив и дели га на шири спољашњи део на западу и издужени унутрашњи део на истоку. Југоисточни део спољашњег залива чини отворени Енглески залив, из кога се према истоку пружа ужи рукавац Фолс Крик.

Између Проспект Поинта и пешчаних спрудова источно од ушћа реке Капилано налази се мореуз широк око 400 m, познат као Први теснац (First Narrows), преко кога прелази мост Лајонс Гејт. Он повезује спољашњи и унутрашњи део залива. Унутрашњи део се затим шири у луку Ванкувер, у којој се налази лука Ванкувер, највећа лука у Канади.

На источном крају луке залив се поново сужава у мореуз широк око 350 m, између узвишења Бернаби Хајтс и ушћа реке Сејмур. Ово сужење познато је као Други теснац и преко њега прелазе Мост Меморијал железара Другог теснаца и железнички Мост Другог теснаца. Иза Другог теснаца залив се поново шири и наставља према истоку до рта у близини Долартона, где се дели на два рукавца.

Дужи северни рукавац познат је као Индијан Арм. Он се пружа према северу између Монта Симора и Игл Маунтина, све до делте на ушћу Индијан Ривера. Краћи рукавац, познат као Портмудијев рукавац или Муди Инлет, пружа се још око 6 km према истоку, пролазећи кроз мореуз широк око 320 m између Бернаби Маунтина и стрмих падина регионалног парка Белкара. Портмудијев рукавац готово у потпуности припада граду Порт Муди.

Историја

Подручје данашњег Залива Берард хиљадама година насељавају староседелачки народи Масквам, Сквомиш и Цлејл-Вотут.

Први европски истраживачи који су 1791. године стигли у ово подручје били су Хуан Караско и Хосе Марија Нарваес, који су, по налогу Франсиска де Елисе, пловили бродом Santa Saturnina. Они су ушли у западни део залива, али нису успели да пронађу реку Фрејзер. Низијски предео њене делте погрешно су сматрали великим морским рукавцем и назвали га Канал Флоридабланка (Canal de Floridablanca).

Један од главних циљева експедиције Дионисија Алкале Галијана из 1792. године био је да утврди праву природу Канала Флоридабланка. Галијано је провео више дана истражујући подручје и схватио да се ту налази велика река. Сам Залив Берард угледао је 19. јуна 1792. године.

Неколико дана касније залив је поново именовао капетан Џорџ Ванкувер, по свом пријатељу и некадашњем саборцу, капетану Харију Берарду Нилу.

Британски Адмиралитет је 1888. године у публикацији The British Columbia Pilot описао Залив Берард као водени пут који се, за разлику од многих великих морских залива на тој обали, релативно лако приступа бродовима различитих величина и класа и који у готово свим деловима има погодну дубину за сидрење. У публикацији се посебно истиче и близина реке Фрејзер, могућност изградње саобраћајница између два подручја и чињеница да је залив постао крајња тачка Пацифичке и Канадске железнице.

У то време залив је био подељен на три луке: Енглески залив, односно спољашње сидриште, луку Ванкувер изнад Првог теснаца и Порт Муди на крају источног рукавца.

Географија

Залив Берард пружа се готово у правцу исток–запад, од Џорџијског мореуза до Порт Мудија. Отприлике на две трећине пута од његовог ушћа према истоку, стрмих страна, Индијан Арм одваја се према северу, између Белкаре и Дип Коува, и продире у Пацифичке венце.

У близини ушћа залива, дуж закривљеног дела полуострва Берард, налази се Енглески залив. Из њега се према истоку издваја Фолс Крик, ужи морски рукавац који се дубоко усеца у полуострво Берард.

Положај и границе

Границе Залива Берард одређене су линијом између Поинт Аткинсона и Поинт Греја на западу, крајем Портмудијевог рукавца на истоку и крајњом тачком Индијан Арма на северу.

Од Џорџијског мореуза до Порт Мудија залив је дугачак око 31 km, док дужина од Џорџијског мореуза до краја Индијан Арма износи око 44 km.

Насеља

На обалама Залива Берард налазе се Ванкувер, Западни Ванкувер, Северни Ванкувер, Бернаби и Порт Муди. Преко залива прелазе три моста: Први мост преко теснаца, познат као мост Лајонс Гејт, изграђен током 1930-их; Мост Меморијал железара Другог теснаца, изграђен 1960. године; и железнички мост Канадске националне железнице из 1969. године код Другог теснаца. Залив прелази и путнички трајект СиБас.

Осим непосредно источно од ушћа, где обухвата Енглески залив, Залив Берард је најшири, око 3 km, између Првог и Другог теснаца. То је уједно и најпрометнији део луке Ванкувер.

Лука Ванкувер

Заштићене од отвореног океана, мирне воде Залива Берард чине главно лучко подручје Ванкувера и пружају погодне услове за прихват великих океанских бродова. Делови обале су стамбеног и пословног карактера, али је велики део приобаља намењен лучкој и индустријској делатности. Ту се налазе железнички колосеци и терминали за контејнерске и теретне бродове, силоси за жито и, у источном делу, рафинерије нафте.

Теретни бродови који чекају на утовар или истовар често се усидре у Енглеском заливу, који се налази јужно од ушћа Залива Берард и од њега је одвојен полуострвом на коме се налазе центар Ванкувера и Стeнли парк.

Уз главни ток залива и даље постоје мањи паркови чији су шумовити предели сачували изглед какав су имали пре неколико векова. Стрме падине Индијан Арма, међутим, на многим местима су толико неприступачне да је већи део тог подручја остао неизграђен, упркос близини великог града. Тек 2003. године завршена је груба пешачка стаза која обилази читав Индијан Арм. На њој је током више година радио један човек.

Главни прелази

Главни начини преласка преко Залива Берард, од запада према истоку, јесу:

мост Лајонс Гејт СиБас Мост Меморијал железара Другог теснаца, познат и као мост Другог теснаца железнички Мост Другог теснаца

Референце

Категорија:Фјордови у Канади