Ловац на змајеве () је дебитантски роман Халеда Хосеиниа. Издат је 2003. године од стране америчког Риверхед букса а четири године касније адаптиран је у истоимену филмску причу.
Хосеини је прокоментарисао да сматра да је роман прича о односу оца и сина, наглашавајући породичне аспекте наратива, елемент који је наставио да користи у својим каснијим радовима. Теме кривице и искупљења су истакнуте у роману, са кључном сценом која приказује чин сексуалног напада који се догодио против Хасана који Амир не успева да спречи. Ситуација у целини била је главни разлог зашто је Амирово и Хасаново пријатељство прекинуто. Друга половина књиге усредсређена је на Амирове покушаје да се искупи за овај преступ спасавањем Хасановог сина две деценије касније.
Ловац на змајеве постао је бестселер након што је штампан у меком повезу и популаризован је у клубовима за књиге. Појављивао се на листи бестселера Њујорк Тајмса више од две године, са преко седам милиона продатих примерака у Сједињеним Државама. Рецензије су углавном биле позитивне, иако су делови заплета изазвали значајне контроверзе у Авганистану. Неколико адаптација је направљено након објављивања, укључујући истоимени филм из 2007, неколико сценских представа и графички роман. Роман је такође доступан у аудио-књиги са више ЦД-ова коју је прочитао аутор.
Састав и публиковање Халед Хосеини је радио као медицински интерниста у болници у Калифорнији неколико година прије него што је објавио овај роман. Године 1999, Хосеини је кроз новински извештај сазнао да су талибани забранили летење змајева у Авганистану, ограничење које је сматрао посебно окрутним. Вест је за њега била „погодила лични жиг“, пошто је одрастао уз овај спорт док је живео у Авганистану. Био је мотивисан да напише кратку причу од 25 страница о двојици дечака који пуштају змајеве у Кабулу. Хосеини је доставио копије издавачима Esquire и The New Yorker, који су га одбили. Поново је открио рукопис у својој гаражи у марту 2001. и почео да га шири у нови формат на предлог пријатеља. Према Хосеинију, наратив је постао „много мрачнији“ него што је првобитно намеравао. Његова уредница, Синди Шпигел, „помогла му је да преради последњу трећину свог рукописа“, нешто што она описује као релативно уобичајено за први роман.
Као и код Хосеинијевих наредних романа, овај роман покрива вишегенерацијски период и фокусира се на однос између родитеља и њихове деце. Ово последње је било ненамерно; Хосеини је развио интересовање за ову тему док је био у процесу писања. Касније је открио да је често смишљао делове заплета цртајући исте. На пример, није одлучио да Амира и Хасана учини браћом све док то није „нацртао“.
Као и Амир, протагониста романа, Хосеини је рођен у Авганистану и напустио је земљу као млад, вративши се тек 2003. године. Стога су га често испитивали о обиму аутобиографских аспеката књиге. Као одговор, он је рекао: „Када кажем да сам нешто од тога ја, онда људи изгледају незадовољно. Паралеле су прилично очигледне, али... оставио сам неколико ствари нејасним јер сам желео да излудим клубове за књиге.“ Пошто је напустио земљу отприлике у време совјетске инвазије, осећао је извесну дозу кривице преживелих: „Кад год сам читао приче о Авганистану, моја реакција је увек била обојена кривицом. Многи моји пријатељи из детињства имали су веома тежак период. Неки наших рођака су умрли. Један је умро у камиону са горивом покушавајући да побегне из Авганистана [инцидент који Хосеини измишља у роману]. Он је био једно од деце са којима сам одрастао уз летење змајева. Његов отац је упуцан." Без обзира на то, он тврди да је заплет измишљен. Касније, када је писао свој други роман, Хиљаду чудесних сунаца (тада под називом Сањати у граду Титаник), Хосеини је приметио да је срећан што су главни ликови жене јер би то „требало једном заувек да стави тачку на аутобиографско питање“.
Riverhead Books је објавио роман, наручивши почетно штампање од 50.000 примерака у тврдом повезу. Објављено је 29. маја 2003. године, а издање у меком повезу објављено је годину дана касније. Хосеини је узео једногодишње одсуство у медицини како би промовисао књигу, потписивао копије, говорио на разним догађајима и прикупљао средства за авганистанске циљеве. Првобитно објављен на енглеском, роман је касније преведен на 42 језика за објављивање у 38 земаља. Године 2013. је објавио јубиларно издање за десету годишњицу са новом корицом са златним оквиром и Хосеинијевим предговором. Исте године, 21. маја, Халед Хосеини је објавио још једну књигу под називом А планине одјекнуше.
Радња романа
Први део Амир, добростојећи паштунски дечак, и Хасан, дечак Хазара који је син Алија, слуге Амировог оца, проводе дане летећи змајем у дотад мирном граду Кабулу. Летење змајева је био начин да се побегне од ужасне стварности у којој су живела два дечака. Хасан је успешан "тркач змајева" за Амира; зна где ће змај слетети а да га не гледа. Оба дечака су без мајке: Амирова мајка је умрла на порођају, док је Хасанова мајка, Санаубар, једноставно напустила њега и Алија. Амиров отац, богати трговац којег Амир с љубављу назива Баба, воли оба дечака. Он покушава да купи Хасану потпуно исте ствари као и Амир, на Амирово нервирање. Чак плаћа да се Хасанов расцеп усне хируршки исправи. С друге стране, Баба је често критичан према Амиру, сматрајући га слабим и без храбрости, чак му прети да ће га физички казнити када се жали на Хасана. Амир проналази љубазнију очинску фигуру у Рахим Кану, Бабином најближем пријатељу, који га разуме и подржава његово интересовање за писање, док Баба то занимање сматра достојним само за жене. У ретким тренуцима, када Амир седи у Бабином крилу уместо да га отерају као гњаву, он пита зашто његов отац пије алкохол који је ислам забранио. Баба му каже да су Муле лицемери и да је једини прави грех крађа која има много облика.
Асеф, старији дечак са садистичким укусом за насиље, руга се Амиру због дружења са Хазаром који је, по њему, инфериорна раса чији припадници припадају само Хазараџату. Асеф је и сам само пола Паштун, има мајку Немицу и типичну плавокосу и плавооку немачку појаву. Једног дана, спрема се да нападне Амира, али Хасан брани Амира, претећи да ће Асефу испалити око праћком. Асеф одустаје, али се куне да ће се једног дана осветити.
Једног тријумфалног дана, Амир побеђује на локалном турниру у борби змајева и коначно зарађује Бабину похвалу. Хасан трчи по последњег одсеченог змаја, велики трофеј, говорећи Амиру: "За тебе, хиљаду пута." Међутим, након што је пронашао змаја, Хасан наилази на Асефа у уличици. Хасан одбија да се одрекне змаја, а Асеф га жестоко туче и силује. Амир је сведок чина, али је превише уплашен да би интервенисао. Он зна да ће Баба бити мање поносан на њега ако не успе да донесе змаја кући. Осећа се невероватно кривим, али зна да би његов кукавичлук уништио сваку наду у Бабину наклоност, па ћути о инциденту. Након тога, Амир се држи подаље од Хасана; његово осећање кривице га спречава у интеракцији са дечаком. Хасаново ментално и физичко благостање почиње да се погоршава.
Амир почиње да верује да би живот био лакши да Хасана нема, па подметне сат и нешто новца под Хасанов душек у нади да ће га Баба натерати да оде; Хасан лажно признаје када се суочи са Бабом. Иако Баба верује да „нема беднијег дела од крађе“, он му опрашта. На Бабину жалост, Хасан и Али ипак одлазе, јер је Хасан рекао Алију шта му се догодило. Амир је ослобођен свакодневног подсећања на свој кукавичлук и издају, али и даље живи у њиховој сенци.
Други део Године 1979. пет година касније, Совјетски Савез је војно интервенисао у Авганистану. Баба и Амир беже у Пешавар у Пакистану, а затим у Фремонт у Калифорнији, где се настањују у оронулом стану. Баба почиње да ради на бензинској пумпи. Након што је завршио средњу школу, Амир похађа часове на Државном универзитету Сан Хозе како би развио своје вештине писања. Сваке недеље Баба и Амир зарађују додатни новац продајом половних робе на бувљој пијаци у Сан Хозеу. Тамо Амир упознаје другу избеглицу Сорају Тахери и њену породицу. Баби је дијагностикован терминални рак, али је и даље способан да Амиру пружи последњу услугу: тражи дозволу од Сорајиног оца да се Амир ожени њоме. Он пристаје и њих двоје се венчавају. Убрзо након тога Баба умире. Амир и Сораја живе у срећном браку, али на своју жалост сазнају да не могу имати децу.
Амир креће у успешну каријеру романописца. Петнаест година након венчања, Амир добија позив од најбољег пријатеља његовог оца (и његовог оца из детињства) Рахима Кана. Кан, који умире, тражи од Амира да га посети у Пешавару. Он загонетно каже Амиру: „Постоји начин да поново будеш добар.“
Трећи део Од Рахима Кана, Амир сазнаје да су Хасан и Али мртви. Али је убијен од нагазне мине. Хасан и његова супруга убијени су након што је Хасан одбио да дозволи талибанима да конфискују Бабину и Амирову кућу у Кабулу. Рахим Кан даље открива да је Али био стерилан и да није био Хасанов биолошки отац. Хасан је заправо био син Санаубара и Бабе, што га чини Амировим полубратом. Коначно, Кан каже Амиру да је разлог зашто је позвао Амира у Пакистан да га замоли да спасе Хасановог сина, Сохраба, из сиротишта у Кабулу.
Амир тражи Сохраба, у пратњи Фарида, авганистанског таксисте и ветерана рата са Совјетима. Сазнају да талибански званичник често долази у сиротиште, доноси готовину и обично води девојку са собом. Повремено бира дечака, недавно Сохраба. Директор сиротишта говори Амиру како да пронађе службеника, а Фарид обезбеђује састанак у његовој кући тврдећи да има "лични посао" са њим.
Амир упознаје вођу талибана, који се открива као Асеф. Сохраб је држан у Асефовој кући као дечак који игра. Асеф пристаје да га се одрекне ако га Амир победи у борби. Асеф затим гадно туче Амира, сломивши неколико костију, све док Сохраб не користи праћку да испали месингану лопту у Асефово лево око. Сохраб помаже Амиру да изађе из куће, где се онесвести и пробуди у болници.
Амир говори Сохрабу о својим плановима да га врати у Америку и да га можда усвоји. Међутим, америчке власти захтевају доказе о Сохрабовом статусу сирочета. Амир каже Сохрабу да ће се можда морати вратити у сиротиште на неко време јер су наишли на проблем у процесу усвајања, а Сохраб, уплашен повратком у сиротиште, покушава самоубиство. Амир на крају успева да га врати у Сједињене Државе. Након усвајања, Сохраб одбија да комуницира са Амиром или Сорајом све док се Амир не присети Хасана и змајева и покаже неке од Хасанових трикова. На крају, Сохраб се само искоса осмехује, али Амир то прихвата свим срцем док трчи за змајем са Сохрабом, говорећи: "За тебе, хиљаду пута."
Ликови Амир (назван Амир Кадири у филмској адаптацији 2007, презиме није наведено у књизи) је протагониста и наратор романа. Халед Хосеини је признао да је лик „недопадљива кукавица која није успела да притекне у помоћ свом најбољем пријатељу“ током већег дела приче; сходно томе, Хосеини је одлучио да створи симпатије према Амиру кроз околности, а не кроз личност која му је дата до последње трећине књиге. Рођен у паштунској породици 1963. године, мајка му је умрла док га је рађала. Као дете, ужива у приповедању прича и Рахим Кан га охрабрује да постане познати писац. Са 18 година, он и његов отац беже у Америку након совјетске војне инвазије на Авганистан, где остварује свој сан да буде писац. Хасан је Амиров најближи пријатељ из детињства. Описано је да има лице кинеске лутке, зелене очи и зечју усну. Хосеини га сматра равним ликом у смислу развоја; он је "диван момак и навијаш за њега и волиш га, али није компликован". Баба је Амиров отац и богати бизнисмен који помаже заједници оснивањем предузећа за друге и градњом новог сиротишта. Он је Хасанов биолошки отац, што крије од своје деце и чини се да га фаворизује у односу на Амира. Баба не подржава екстремистичке верске ставове свештеника у Амировој школи. После бекства у Америку, ради на бензинској пумпи. Умире од рака 1987. године, убрзо након Амировог и Сорајиног венчања.