Луиз Инасио Лула да Силва (; Гарањунс, 27. октобар 1945) је бразилски политичар и тренутни председник земље. Три пута је неуспешно конкурисао за положај председника, почевши од 1989. године. Године 2002. изабран је за председника Бразила. Функцију председника преузео је 1. јануара 2003. године. Други мандат је освојио на изборима октобра 2006. године. Његов потпредседник је био Жозе Аленкар. Наследила га је партијска колегиница Дилма Русеф. У тренутку одласка са власти имао је рекордну подршку од 80,5%.. G1.globo.com
У другом кругу председничких избора у Бразилу, одржаном 30. октобра 2022, Лула је тесно победио председника Жаира Болсонара са 50,9% изашлих бирача према 49,1%. Свој трећи мандат као председник Бразила је започео 1. јануара 2023. године.
Биографија Надимак Лула је добио као хипокористик свога имена Луиз. Касније је 1982. године надимак законски додао своме имену. Под овим надимком је познат код већине Бразилаца.
Рођен је као седмо од осморо деце сиромашне радничке породице из савезне државе Пернамбуко. Научио је да пише са десет година и напустио је школу после четири разреда. Почео је да ради са 12 година као чистач ципела и улични продавац. Променио је више послова и постао близак левичарском синдикалном покрету. Године 1975. постао је председник синдиката металаца у околини Сао Паола. Група интелектуалаца и синдикалних радника, укључујући Лулу, је 10. фебруара 1980. године основала Радничку партију (-{Partido dos Trabalhadores}-). То је била левичарска странка основана у условима војне диктатуре. Лула је 1986. године изабран за посланика у Националном конгресу. Године 1990. одлучио је да се више не кандидује за посланика, већ да ради на ширењу партије и да се кандидује на председничким изборима, што је покушао већ 1989. године.
Пре успеха на председничким изборима 2002. године, Лула је био левичар који је заговарао драстичну реформу бразилског друштва. Од доласка на власт његов политички програм је био много умеренији, односно прагматичнији. То је разочарало неке од његових сабораца. Његови најважнији социјални програми су „Фоме зеро“ (програм искорењивања глади) и „Болса фамилија“ (финансијска помоћ за породице које школују и вакцинишу своју децу). За време првог Лулиног мандата број сиромашних у Бразилу је смањен за 27,7%. Пар корупционашких скандала у Бразилу нису утицали на његову популарност.
Економија Бразила је за време његових мандата знатно ојачала своју извозну моћ, и од 2003. године забележила је више година са суфицитом у међународној трговини. Суфицит је 2004. године износио 29 милијарди долара.
У међународној политици Лула има репутацију посредника и помиритеља. Близак је са Кубом и Венецуелом, али и са америчким администрацијама. Бразил је постао значајан у мировним мисијама УН, нарочито на Хаитију. Бразилски председник има амбицију да Бразил постане стални члан Савета безбедности.
Прво председништво (2003–2011) Лула, описан као левичар, био је два мандата као председник од 2003. до 2010. године. Током свог опроштајног говора рекао је да осећа терет да докаже да може да се носи са председничким местом упркос својим скромним почецима. „Ако не успем, пропадала би радничка класа; сиротиња ове земље би била тa која би доказала да нема оно што је потребно да влада“. лево|мини|Говор Луле у Дијадеми којим се покреће субвенционисано становање и кредити Bolsa Familia, 2005.
Образовање Бројне образовне иницијативе покренуте су током Лулиног првог председавања. Програм бесплатних школских оброка проширен је на 37 милиона ученика, док је покренут програм који је имао за циљ да обезбеди „потпуно или делимично отпуштање школарина за ученике са ниским примањима“.Bourne, Richard (2008). . . У 2006. години основно образовање је продужено са 8 на 9 година. За унапређење квалитета образовања формиран је Фонд за одржавање и развој основног образовања. ПЕД (план развоја образовања) је условљавао исплату јавних средстава државним школама учинком школа.
Ипак, 2006. многи Бразилци и коментатори су сматрали да Лула није учинио довољно да побољша квалитет јавног образовања. И 2010. године, док је образовање било обавезно за сву децу у Бразилу узраста од 7 до 14 година, у пракси се тај захтев само слабо спроводио; 90% деце у руралним подручјима похађало је школу краће од четири године, а само 25% деце која живе у фавелама похађало је школу.
Социјални програми Лулин врхунски социјални програм тежио је искорењивању глади. Финансиран је повећањем пореских прихода, заједно са смањењем државних расхода и на плате и на бенефиције које се исплаћују запосленима у јавном сектору, као и смањењем државних расхода на инфраструктуру. Програм је следио пројекат који је већ 1995. године спровела у праксу администрација Фернанда Хенрикеа Кардоzа, а који је назван Bolsa Escola (Стипендија за школу). Проширила је ту иницијативу новим Фоме Зеро („Нулта глад“) програмом, који је био део плана Bolsa Familia (Породични додатак).
Пет месеци након што је Лула преузео дужност, међутим, буџет за Фоме Зеро је смањен за трећину од првобитног износа, а годину дана касније, око 800 милиона долара је предвиђено за програм, али је само 130 милиона од тога заправо исплаћено. Лулин програм је оптужен да је више лајао него ујео, с обзиром да је од маја 2005. године, две године након почетка напора, програм био далеко испод очекивања.
Током Лулиног првог мандата, потхрањеност деце се смањила за 46%. У мају 2010. Светски програм за храну УН (ВФП) доделио је Лули титулу „Светског шампиона у борби против глади“., Geisa Maria Rocha, septiembre de 2010 Током Лулиног првог председништва уведен је низ других друштвених пројеката.
Лула је покренуо програм стамбене помоћи који је био већи у односу на политике које су до тада развијене. У пречишћавање воде и урбанизацију фавела уложено је више од 15 милијарди евра, а у становање више од 40 милијарди. Влада је предложила пресељење сиромашног становништва које је заузимало „ризичне зоне”, склоно поплавама или клизиштима; на крају дана, међутим, најмање 212 људи је умрло, а најмање 15.000 људи је остало без крова над главом само у априлским поплавама и клизиштима у Рио де Жанеиру. Предложио је да се затим продужи електрична мрежа, да се улице изместе и да се поправи несигурно становање. Влада је преузела обавезу да демократизује приступ кредитима за некретнине., Chantal Rayes, 11 août 2007
Економија мини|Лула у посети бразилској алуминијумској компанији, 2006. Лулина прва два мандата су се поклопила са снажним бумом цена робе.Populista; The Rise of Latin America's 21st Century StrongmanThe Passenger: Brazil Ово је подстакло економски бум у Бразилу, што је заузврат омогућило Лули да потроши велике количине на социјалне програме и отплати зајам од 15 милијарди долара од ММФ-а годину дана раније.
Уочи избора 2002. године, страх да ће Лула предузети драстичне мере и поређења са Угом Чавезом из Венецуеле, повећали су шпекулације на унутрашњем тржишту. То је довело до пада вредности бразилског реала и смањења кредитног рејтинга Бразила. Лула је одабрао Хенрика Мерелеза из Бразилске социјалдемократске партије (ПДСБ), тржишно оријентисаног економисту, за шефа бразилске централне банке. Као бивши извршни директор БанкБостона био је добро познат тржишту.
Лула и његов кабинет су у извесној мери следили вођство претходне владе у економији. Обновила је све споразуме са Међународним монетарним фондом (ММФ), који су потписани до тренутка када је Аргентина депласирала своје уговоре 2001. Његова влада је остварила задовољавајући примарни буџетски суфицит у прве две године, како је то захтевао споразум са ММФ-ом, који је премашио циљ за трећу годину. Крајем 2005. Влада је у потпуности отплатила дуг према ММФ-у, две године пре рока. Бразилску економију генерално није утицао скандал Менсалао из 2005. године, који се односио на куповину гласова у бразилском Конгресу. мини|Шеф кабинета Хозе Дирчеу, Лула и министар финансија Антонио Палочи, 2003. У јуну 2005, економиста и адвокат Жозе Дирцеу, Лулин шеф кабинета од 2003, поднео је оставку након што је био ухваћен у масовну корупционашку шему у законодавном телу, корупционашки скандал Менсалао. У марту 2006, Лулин министар финансија Антонио Палочи, који је наставио антиинфлациону и протржишну политику претходне центристичке владе, поднео је оставку због своје умешаности у скандал о корупцији и злоупотреби власти. Лула је тада именовао Гвида Мантегу, економисту ПТ, за министра финансија.
Недуго након почетка његовог другог мандата, 2007. Лулина влада је објавила Програм убрзања раста (Programa de Aceleração de Crescimento, PAC), инвестициони програм који је настојао да реши многе проблеме који су спречавали бразилску економију да се брже шири. Мере су укључивале улагања у изградњу и поправку путева и железница, поједностављење и смањење опорезивања и модернизацију производње енергије у земљи како би се избегле даље несташице. Новац који је обећан да ће бити потрошен на овај програм требало је да буде око 500 милијарди Р$ (260 милијарди америчких долара) током четири године. Међутим, до 2010. многи пројекти су остали заглибљени у бирократији, а само 11% пројеката наведених у плану је завршено, док нешто више од половине није ни покренуто.
Пре ступања на дужност, Лула је био критичар приватизације. Његова администрација је створила концесије јавно-приватног партнерства за седам савезних путева. После деценија са највећим спољним дугом међу економијама у развоју, Бразил је први пут постао нето кредитор у јануару 2008. године. До средине 2008. и Fitch Ratings и Standard & Poor's су подигли класификацију бразилског дуга са шпекулативног на инвестициону оцену. Банке су оствариле рекордне профите под Лулином владом. лево|мини|Лула и његова супруга Мариса Летисија прегледају трупе током војне параде поводом Дана независности 2007. Лула је изјавио да је пад Волстрита 2008. могао бити цунами у САД-у и Европи, али у Бразилу то не би било више од малог таласа („uma marolinha”). Бразилска штампа је преузела ту фразу као доказ Лулиног безобзирног економског незнања и неодговорности. Бразил је 2008. уживао добро економско здравље да би се борио против глобалне финансијске кризе уз велики економски подстицај који је трајао најмање до 2014. године. Према Вашингтон Посту: „Под Лулом, Бразил је постао осма по величини светска економија, [и] више од 20 милиона људи изашло је из акутног сиромаштва...“
У исто време, 2010. године Волстрит Џурнал је приметио: „[Бразилски] јавни сектор је надувен и прожет корупцијом. Криминал је у порасту. Његовој инфраструктури је потребно поправка и проширење. Пословно окружење је рестриктивно, са Закон о раду истргнут са страница економске књиге Бенита Мусолинија, Бразил такође ризикује да се тапша по рамену толико да не види колосалан посао који још треба да се уради.“
Спољна политика Године 1979. Лулу су у интервјуу питали којим историјским личностима се највише диви. Одговорио је: Ганди, Че Гевара и Мао Цедунг. Након што је замољен да наведе додатне примереа, додао је Хитлера, Кастра и ајатолаха Хомеинија, рекавши: „Ја се дивим човеку ватри да жели нешто да уради, а затим његовом изласку да то уради.“
Предводећи велику пољопривредну државу, Лула се генерално противио и критиковао пољопривредне субвенције, а ова позиција је виђена као један од разлога за одлазак земаља у развоју и каснији колапс преговора Светске трговинске организације у Канкуну 2003. о пољопривредним субвенцијама Г8. Бразил је играо улогу у преговорима о унутрашњим сукобима у Венецуели и Колумбији и уложио напоре да ојача Меркосур. Током Лулине администрације, бразилска спољна трговина је драматично порасла, мењајући се од дефицита до неколико суфицита након 2003. У 2004. суфицит је износио 29 милијарди америчких долара, због значајног повећања глобалне потражње за робом. Бразил је такође обезбедио мировне трупе УН и водио мировну мисију на Хаитију.