мини|Насловна страна листа Борба од 22. фебруара 1974. поводом проглашења новог Устава СФРЈ Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године, трећи је и посљедњи устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ступио је на снагу 21. фебруара 1974, а његово важење је коначно престало као резултат распада Југославије 1992. године.
Изграђен је и усвојен, у великој мјери, под притиском националистичких осјећања која су произашла из република (посебно из Словеније и Хрватске), које су захтијевале већу економску и политичку самосталност. Такве тежње су фактички претвориле земљу у конфедеративну државу са слабом централном влашћу и јаким дијеловима федерације. Ова неравнотежа требало је да буде надокнађена, према мишљењу твораца и идеолога новог устава, јединственом и руководећом улогом Савеза комуниста Југославије. Уставне промјене биле су изложене оштрој критици српских научника и интелектуалаца, који су изражавали бојазан да ће неосновано проширење права и овлашћења република и аутономних покрајина у саставу Југославије довести до наглог раста национализма у саставним дијеловима федерације и до каснијих захтјева за давање независности. Међутим, југословенско руководство није прихватило изнесене примједбе, а критичари устава били су изложени прогонима и репресији. Према замисли твораца устава, курс ка децентрализацији који је држава заузела и јачање правног статуса сваке федералне јединице требало је да хармонизују националне односе између народа и народности Југославије, заснована на идејама братства и јединства.
Устав из 1974. састојао се од 406 чланова и сматрао се једним од најдужих устава на свијету. Уставне одредбе заснивале су се на десет , који су представљали основна начела устројства и организације југословенске државе. Текст устава одликовао се изузетно ниском изражавања, уз сложене и нејасне формулације. Већи дио уставних одредби био је посвећен заштити самоуправног система од мијешања државе, проширењу заступљености република и аутономних покрајина у свим савезним органима државне власти и јачању њихове самосталности у друштвено-економском животу у саставу федерације. Иако се нови устав у највећој мјери односио на питања кодификације друштвено-економског уређења у правцу даљег усавршавања и развоја идеја социјалистичког самоуправљања, историјски најспорније посљедице проистекле су из његових одредби о државном устројству Југославије (нарочито право народа Југославије на самоопредјељење, укључујући право на отцјепљење од федерације), који су касније коришћени као правни основ за оправдање распада Југославије и које су зараћене стране различито тумачиле током оружаног сукоба у бившој Југославији.
Према уставу, савезна скупштина (Скупштина СФРЈ)постајала је врховни орган власти и друштвеног самоуправљања у земљи. Њено формирање предвиђало је сложену изборну процедуру. Најприје су грађани формирали општинске скупштине у мјесту свог пребивалишта из реда чланова организација удруженог рада, мјесних заједница и друштвено-политичких организација (СКЈ, Социјалистички савез радног народа, Савез социјалистичке омладине и Савез синдиката). Затим су општинске скупштине бирале и слале своје делегате у прво вијеће савезне скупштине — Савезно вијеће Скупштине СФРЈ, као и истовремено у републичке и покрајинске скупштине, које су заузврат од тако изабраних делегата формирале свој састав делегата за друго вијеће савезне скупштине — Вијеће република и покрајина Скупштине СФРЈ. Састав Предсједништва СФРЈ смањен је са 23 на 9 чланова, у који су у једнакој сразмјери улазили представници сваке републике и аутономних покрајина, као и по положају Предсједник Југославије. Посебна норма устава проглашавала је Јосипа Броза Тита фактички доживотним предсједником. Устав је такође проширио гаранције заштите права и слобода човјека, укључујући и примјену судских поступака, али је садржавао универзалну ограду да ниједан грађанин не смије користити своја права и слободе за наношење штете утврђеном уставном поретку. Аутономне покрајине Косово и Војводина, које су биле у саставу Србије, добиле су значајно проширену аутономију, укључујући и фактичко право вета у Скупштини Србије.
Поједини истраживачи истичу да су суштинске промјене у савезним односима, уведене Уставом из 1974, могле допринијети јачању центрифугалних тежњи које су довеле до каснијег слома и распада државе. Са друге стране, такво мишљење не дијеле сви, указујући на то да је, упркос појединим недостацима, развој идеја о децентрализацији и самоуправљању република и покрајина у уставу у цјелини довео до веће југословенског друштва.
Разлози за доношење устава мини|усправно|десно|Јосип Броз Тито, фотографија из 1970. године.
Доношењу новог устава 1974. претходили су важни политички догађаји који су се догодили неколико година раније и који су означили почетак децентрализације земље по национално-етничком принципу, уз пружање веће самосталности југословенским републикама путем развоја доктрине самоуправљања у законодавству Југославије. Уставна реформа, која је предвиђала активно увођење идеја самоуправљања у правни систем југословенске државе и изградњу пута развоја социјализма другачијег од Совјетског Савеза, започела је најприје усвајањем обимних амандмана 1953. на Устав из 1946, а затим је настављена доношењем Устава из 1963. године. У љето 1966, потпредсједник Југославије Александар Ранковић, који се досљедно противио таквој политици и који је раније био један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита, на Брионском пленуму ЦК СКЈ смјењен је са свих функција и пензионисан заједно са својим најближим сарадником, савезним секретаром за унутрашње послове Светиславом Стефановићем. Након тога, Ранковићев опонент и заговорник либерализације државе путем социјалистичког самоуправљања, Едвард Кардељ, добио је пуну слободу у реформисању важећег законодавства ради даљег смањења улоге савезних органа државе и јачања политичког и економског самоуправљања република.
мини|лево|Студентске демонстрације у Београду 1968. године.
Истовремено, у Југославији су се постепено јављале друштвене и националне противрјечности. Економске реформе из 1960-их нису ријешиле основне проблеме неравномјерног развоја република у саставу федерације, због чега је расло незадовољство и јачали националистички ставови. У мају 1968. у Београду су одржане студентске демонстрације, у новембру 1968. године — прве националистичке демонстрације Албанаца на Косову, као и бројни штрајкови радника у предузећима. Захтјеви за већом самосталношћу република били су посебно изражени у Хрватској. Тамо је 1971. године настао политички покрет Хрватско прољеће, који је за циљ имао проширење права Хрватске у саставу федерације, као и спровођење демократских и економских реформи. Након личног мијешања Тита у рјешавање хрватске кризе 1971, услиједиле су обимне чистке међу партијским руководством Хрватске, Србије, Словеније и Македоније.
У периоду од 1967. до 1971. усвојена су 42 уставна амандмана на тада важећи Устав из 1963, којима су додатно проширена права и надлежности југословенских република и аутономних покрајина у односу на савезни центар. Амандмани из 1967. односили су се на надлежности покрајинских и републичких скупштина и дужину мандата руководилаца република; 1968. проширена су права Вијећа народа, које је представљало интересе република и покрајина у савезној скупштини, уведена су нова правила о употреби језика и писама, те су повећана економска права и финансијске надлежности региона; 1971. ријешени су поједини проблеми самоуправљања и предвиђен је поступак формирања савезних органа од представника република и покрајина на паритетној основи. Поред тога, 1971. формиран је колективни орган руковођења — Предсједништво СФРЈ, са циљем да се делегирањем представника обезбиједе интереси свих република на савезном нивоу. Наведеним амандманима требало је да буду уклоњене све постојеће несугласице, али у коначници толико појединачне измјене законодавства нису могле у потпуности задовољити све захтјеве република нити спријечити јачање националистичких ставова у њима. Са своје стране, представници аутономних покрајина такође су захтијевали ревизију свог уставног статуса у саставу федерације и потребу да се права покрајина изједначе са републикама. Због свега тога, код руководства земље на челу са Титом сазрела је свијест да је Југославији потребан потпуно нови устав, који би предвидио радикално реформисање принципа изградње савезне државе.
мини|усправно|лево|Едвард Кардељ, фотографија из 1967. године.
Главни идеолог израде новог устава био је Едвард Кардељ, који се залагао за преношење што је могуће више надлежности из савезног центра на републичке органе власти и за даљи развој и јачање идеја радничког самоуправљања, са њиховим претварањем у самоуправни социјализам. Рад на пројекту устава започео је 1970, а Кардељ је био предсједник Координационе комисије Заједничке комисије свих вијећа Савезне скупштине за уставна питања. Израда устава одвијала се упоредо са радом на измјенама Устава из 1963. године. Комисија је најприје 1971. израдила уставне амандмане на претходни устав, а затим је припремила нацрт новог устава. Нацрт је био у потпуности завршен 21. маја 1973. и поднесен Вијећу народа Скупштине СФРЈ, које га је до 7. јуна 1973. године потврдило и упутило на јавну расправу.
Уставна реформа која се спроводила наишла је на оштру критику стручне правничке заједнице. Посебно су професори Правног факултета Универзитета у Београду Михаило Ђурић, Коста Чавошки, Стеван Ђорђевић и Андрија Гамс неповољно оцијенили предложене уставне измјене, сматрајући да ће Југославија као резултат тога коначно изгубити своју државност, док ће републике које је чине добити сва обиљежја самосталних држава и претендовати на независност. Указивало се на то да су се под изговором досљедног развоја равноправности народа и народности стварале независне, па чак и сукобљене националистичке државе. Посебно се подизало питање Србије, чија се територија неосновано дијелила фактички на три дијела, уз давање аутономним покрајинама статуса који је био изједначен са статусом република. Према мишљењу противника реформе која се спроводила, такве уставне измјене не само да су из коријена мијењале карактер постојећег државног савеза југословенских народа, већ су и одбацивале саму идеју такве државне заједнице. Због иступања на јавној расправи о нацрту будућег устава, професор Михаило Ђурић осуђен је на затворску казну, док су остали учесници дискусије такође били изложени репресији и разријешени наставничких и партијских функција. Универзитетски часопис у којем је праћена наведена дискусија и критика повучен је из штампе и забрањен.
Комисија за уставна питања је 7. и 8. јануара 1974, након спроведене јавне расправе међу грађанима, радним колективима и самоуправним организацијама, потврдила коначну верзију нацрта устава ради његовог даљег разматрања у савезној скупштини, уз коју је исто тако приложена детаљна информација о резултатима те расправе и нацрт уставног закона за спровођење припремљеног устава. Првобитно су нацрт новог устава и пратећи уставни закон разматрани и потврђени 22. јануара 1974. на сједници Вијећа народа Савезне скупштине СФРЈ. Потоње су 30. и 31. јануара 1974. нацрти уставних докумената усвојени у осталим вијећима савезне скупштине. Након тога, устав који је потврдила савезна скупштина и уставни закон за његово спровођење подлијегали су потврђивању у републичким и покрајинским скупштинама. При томе, да би нови устав био коначно усвојен, са његовим текстом морале су се сагласити апсолутно све републике и аутономне покрајине.. Током прве половине фебруара 1974. све републичке и покрајинске скупштине изразиле су своју сагласност са нацртом новог устава, гласајући за његово усвајање.