Геноцид над Јерменима (, ), у јерменској историографији познат и као Велики злочин (), представља систематско и континуирано етничко чишћење, протеривање и масовна убиства извршена над Јерменима народа на подручју Османског царства током Првог светског рата, по налогу тадашњих османских власти. Иако су османске власти спроводиле континуирану политику прогона и депортација јерменског становништва, нарочито на подручју Мале Азије, од 1894. па све до 1923, највећи обим протеривања и убистава десио се током 1915. године. Према разним проценама, у овом злочину је убијено између 800.000 и 1.500.000 припадника јерменског народа са подручја Османског царства, а упоредо са прогонима Јермена османске власти вршиле су и прогоне над другим хришћанским народима, попут Асираца и понтских Грка. Потомци протераних Јермена из Османског царства данас представљају основу савремене јерменске дијаспоре разасуте широм света.

Брутални прогони Јермена и других хришћанских народа на подручју Османског царства започели су крајем 19. века у време владавине султана Абдул Хамида II, а кулминирали су након Младотурске револуције 1908. и доласка Младотурака () на власт у земљи. Као главни налогодавци и извршиоци геноцида над Јерменима током 1915. означени су истакнути припадници младотурског националистичког Друштва уједињења и напретка Мехмед Талат-паша, Енвер Исмаил-паша и Ахмед Џемал-паша, те вођа специјалне војничке јединице Тешкилат-и махсуса („Специјална организација”) Бахаедин Шакир.

Уједињено Краљевство, Француска и Русија усвојиле су 24. маја 1915. текст заједничке декларације којим су по први пут у правној пракси непосредно оптужили једну државу за злочин против човечности почињен према припадницима јерменске заједнице у тадашњој Турској. Међународна асоцијација за проучавање злочина геноцида означила је у јуну 1997. масовна убиства и прогоне јерменског становништва у Турској током Првог светског рата као геноцид.

Амерички адвокат Рафаел Лемкин који је 1943. конструисао термин геноцид као најтежи облик масовних злочина у својим тезама наводио је злочине над Јерменима у Турској као примере организованих убистава и протеривања са циљем да се једна заједница потпуно уклони са одређеног подручја. На тај начин је Геноцид над Јерменима означен као први „модерни злочин геноцида” у 20. веку, и после Холокауста у Другом светском рату, други је по броју студијских радова злочин геноцида у историји.

Закључно са крајем 2019. године, укупно 31 држава света је признала масовна убиства Јермена као геноцид, укључујући између осталих Русију, Француску, Немачку, Канаду, Италију, Сједињене Државе и Ватикан, односно Савет Европе (злочин званично означен као геноцид 14. маја 2001. године). Турска Република као правни наследник Османске империје негира злочин геноцида и означава масовне злочине против Јермена у том периоду као Јерменски масакр () настао услед превирања током рата у тој земљи. Поред Турске, једина држава која негира геноцид над Јерменима је Азербејџан.

Централни меморијални комплекс посвећен жртвама Геноцида над Јерменима Цицернакаберд () подигнут је 1967. године у Јеревану, а у оквиру комплекса 1995. је отворен и Меморијални музеј и институт за проучавање Јерменског геноцида (). Дан 24. април се у Јерменији, Арцаху и међу јерменском дијаспором обележава као Дан сећања на жртве геноцида над Јерменима.

Историјска позадина

Јерменски етнос формиран је током 6. века п. н. е. на подручју око језера Ван и планине Арарат, на истоку данашње Турске и Јерменије у географској области познатој као Јерменска висораван. Прва јединствена јерменска држава формирана је током другог века пре нове ере, у време владавине краља Артаксија I који је ујединио бројна јерменска племена у јединствену државу познату као Јерменско краљевство или Велика Јерменија. Античка јерменска краљевина свој врхунац је доживела током 80-их година п. н. е, за време владавине Тиграна Великог, и у том периоду простирала се од Средоземног мора и Палестине на западу и Еуфрата на југу, све до Каспијског језера на истоку. Јерменија је 301. постала прва држава у свету која је хришћанство прогласила за званичну државну религију. Јерменско писмо званично је саствио просветитељ Месроп Маштоц 405, а у првој половини 5. века на јерменски језик је преведена и Библија. У каснијим вековима хришћанство и јединствено писмо чинили су важан кохезиони елемент који је на окупу држао јерменски народ након пропасти националне државе, а посебно је на том пољу био значајан утицај Јерменске апостолске цркве.

Јерменска краљевина је престала да постоји 428, а њена територија је подељена на западни део који је припао Византији, и источни део који је био под управом сасанидске Персије. Средином 7. века највећи део јерменског етничког простора долази под власт Арапа, а државна независност обновљена је тек током 860-их година под вођством принца Ашота I из династије Багратуни. Средњовековно јерменско краљевство постојало је до 1045. када су византијске трупе заузеле тадашњу престоницу град Ани (, ). Књаз Рубен I је 1080. на обалама Средоземног мора основао независну Киликијску Јерменију, државу чији владар Лав I 1198. добија титулу краља. Киликијска Јерменија постојала је све до 1375. и мамелучких освајања на том простору. Током 15. и 16. века цели етнички простор јерменског народа долази под власт исламског Османског царства.

Положај хришћана у Османском царству и отварање Јерменског питања мини|десно|350п|Шест јерменских вилајета унутар Османског царства у периоду 1878—1915.

Подручје средњовековне јерменске државе готово у целости је пало под османску власт током 15. и 16. века. Највећи део јерменске хришћанске популације Османског царства насељавао је источне делове царства, подручје источне Анадолије, односно територију која је била позната и као Западна Јерменија. Јермени су на том подручју уживали одређен степен верске аутономије и политички су били организовани у оквиру Јерменског милета којим је управљао Константинопољски патријархат Јерменске апостолске цркве. Значајан број Јермена живео је и у западним деловима царства, а посебно у Константинопољу. Око 70% Јермена унутар Османског царства живело је у сеоским подручјима у унутрашњости земље, углавном у тешком сиромаштву, а иако је држава свим својим грађанима гарантовала одређене слободе, Јермени као и сви остали хришћански народи сматрани су грађанима другог реда и од стране муслиманских народа погрдно су називани ђавурима или неверницима. Према Османским статистичким подацима из 1878, на подручју царства је живело око 3.000.000 припадника јерменске мањине, од чега око 400.000 у Константинопољу и на Балкану, око 600.000 у Малој Азији и Киликији, 670.000 у централној Анадолији и око Кајсерија, и највише у подручју Западне Јерменије, са око 1.300.000 етничких Јермена. Док су Јермени који су живели у Константинопољу имали одређене бенефиције и бавили се углавном трговином, њихови сународници на истоку земље су вековима били честе мете напада и изнуда суседних муслиманских народа, нарочито Курда, Турака и Черкеза. хришћани и Јевреји нису могли да сведоче на суђењима против муслимана, уколико је постојала вероватноћа да припадник муслиманске заједнице буде осуђен за неко кривично дело, нису смели да носе оружје и путују јашући на камилама и коњима. Хришћанске куће нису смеле бити више од суседних муслиманских, а верски живот је био значајно ограничен, звоњава црквених звона је била строго забрањена, а градња нових хришћанских богомоља у градовима потпуно онемогућена.

О положају Јермена и других хришћана у руралним пределима Османског царства — британски антрополог Вилијам Ремзи — писао је крајем 1890-их следеће:

Средином 19. века у европској јавности почиње да се посвећује већа пажња проблемима са којима се суочава хришћанска мањина унутар Османског царства, а водеће земље тог времена — Уједињено Краљевство, Француска и Русија — врше притисак на Порту на спровођењу реформи које би резултирале побољшањем животних услова мањинских заједница. Османска влада под притиском споља доноси сет Танзиматских реформи чије провођење је требало да унапреди статус мањинских заједница у царству. Како је већинском муслиманском становништву била неприхватљива помисао да хришћанска мањина буде једнака њима, већина предложених реформи никада није спроведена у дело. Лош положај хришћанских мањина резултирао је крајем 1870-их година бројним побунама Грка, Срба, Бугара и других хришћанских народа и јачањем њихових тежњи за обнављањем властите независности. За разлику од осталих хришћанских народа унутар царства који су у то време имали доста организован политички живот, политичка и интелектуална сцена османских Јермена тек почиње да се буди, па отуда и пасивност и привидна лојалност јерменске мањине према централним властима (иако су били у далеко најтежем положају). Османске власти у том периоду јерменску заједницу означавају као лојални милет ().

Велика источна криза започета устанком у Херцеговини (1875) поново је довела до Руско-турског рата (1877—1878) и укључивања великих сила у тај сукоб. Рат који је окончан убедљивом победом Русије, резултирао је значајним територијалним губицима на истоку Османског царства, а на иницијативу тадашњег константинопољског патријарха Нерсеса II Русија је од Порте током мировних преговора тражила и висок степен аутономије за преостала јерменска подручја у царству и самим тим покретање Јерменског питања. Санстефанским миром Порта се између осталог обавезала да ће спровести реформе на јерменским подручјима. На Берлинском конгресу 1878. године јерменски представници су безуспешно покушавали да од великих сила издејствују широк степен аутономије на својим подручјима на истоку Турске. На предлог Уједињеног Краљевства поништен је члан 16 Санстефанског мира којим је Русија требало да буде гарант спровођења реформи на јерменским подручјима.

Последица Берлинског конгреса био је значајан губитак територија на штету Османске империје, а велики број турских избеглица, мухаџира, са изгубљених подручја масовно је пресељаван на подручје Мале Азије. Долазак муџахира на подручје Анадолије додатно је погоршао ионако лош положај јерменске заједнице. Јерменски интелектуалци у дијаспори почињу да се интензивније окупљају око идеје о коначном ослобођењу од турске власти и ка стварању независне јерменске државе. Године 1882. на подручју Ерзурумске области основана је једна од првих јерменских организација чији основни циљ је била самоодбрана од све учесталијих напада суседних курдских племена и избеглих муџахира. Три године касније, 1885. основана је и прва јерменска политичка партија Арменакан () која се залагала за самоопредељење и употребу оружја у остваривању тог циља. Партија Арменакан је деловала на подручју око језера Ван. Социјалдемократска партија Гнчакјан основана 1887. залагала се за потпуно ослобођење целе историјске Јерменије и оснивање јединствене државе социјалдемократског карактера. Последња је основана Јерменска револуционарна федерација Дашнакцјутун (, основана 1890. године).

Хамидијски масакри (1894—1896)

мини|десно|300п|Тела јерменских жртава страдалих у масакру у Ерзуруму 1895. године мини|десно|300п|Масакрирана тела јерменске деце из Ерзурума (новембар 1895)