Т-54/Т-55 је назив серије совјетски главних борбених тенкова. Настали су као замена за прослављени тенк Т-34. Масовно су се производили, у великим серијама, тако да њихов број примерака, до данас, превазилази појединачно све остале тенкове. Тенкови Т-54/55 такође су до сада били и најмасовнији у оперативној и борбеној употреби. Они су веома слични, без већих међусобних разлика. Током времена, ретроактивно, већина Т-54 преправљено је у стандард Т-55. Многе фирме, из већег броја земаља, реализовале су своје пакете тих модификација. На овај начин, ови тенкови су међусобно још више стопљени и третирају се да припадају истој групацији стандарда.
Т-55 спада у групу тенкова средње тежине. Наоружан је топом калибра од 100 -{mm}- и митраљезом калибра од 12,7 -{mm}-. Борбени комплет топа сачињава 56 граната и једно подкалибарно зрно.
Развој Претходници Т-34 и Т-44 десно|300п
Совјетски Т-34 тенк ушао је у оперативну употребу 1940. године, по многима био је један од најбољих, обједињавао је карактеристике ватрене моћи, отпорности оклопа и покретљивости. Т-34 се током Другог светског рата стално надограђивао, али совјетски пројектанти због трошкова и брзине израде нису могли у њега да интегришу савремену технологију тога времена.
Године 1943. године, развијен је Т-34м и на основу њега је настао тенк Т-44. Т-44 је због смештаја других склопова, различитог пројекта тела и куполе био већи од свог претходника. На Т-34, због куполе ограничених габарита, није се могао уградити новоразвијени топ од 100 -{mm}-, где је био уграђен топ мањег калибра, од 85 -{mm}-.
Прототипови
Развој прототипа тенка Т-54 почео је у октобру 1944. године у конструкционом бироу ОКБ-520 у Стаљин Урал фабрици за тенкове -{№}- 183, која се налази у Нижњем Тагилу. Пројекат је довршен у децембру исте године, док је први прототип направљен у фебруару 1945. године. Испитивања су успешно завршена у марту и априлу 1945. године. Црвена армија је увела тенк у оперативну употребу под називом Т-54. Тенк је имао готово исто подвожје и тело као и Т-44. Главна разлика је у томе што је појачан оклоп на предњем делу на 120 -{mm}- и горња плоча, а доња на 90 -{mm}-. Направљено је и ново решење улаза за возача тенка. Купола је већа и има напред дебљи оклоп од 180 -{mm}-, на споју од 90 -{mm}-, бочно од 150 -{mm}- и на крову од 30 -{mm}-.
Топ Д-10тка калибра 100 -{mm}- био је главно оружје. Био је опремљен са два митраљеза од 7,62 -{mm}-. Тенк је био погоњен новим дизел-мотором В-54, са 12 цилиндара и хлађењем са 38,88 литара воде. Поседовао је снагу од 388 -{kW}-, са 2 000 обртаја у минути. Капацитет резервоара бензина такође је био повећан на 530 литара у основном унутрашњем и 165 литара у додатним спољним резервоарима, који се постављају на задњи део тела тенка. За разлику од Т-34, додатни резервоари горива директно су повезани са мотором. Траг гусеница је проширен у циљу повећања бочне стабилности. Маса тенка повећана је на 35,5 тона, због чега је Т-54 био мало спорији од Т-44 (43,5 -{km}-/h). Максималан могући пређени пут је повећан на 360 -{km}-. мини|десно|250п|Српска верзија модернизованог тенка Т-55. Други прототип Т-54 тенка, развијен је у јулу 1945. године и назван је Објекат 137. Тенк је био опремљен новом куполом, топом ЛБ-1 од 100 -{mm}- и митраљезом СГ од 7,62 -{mm}-. Предњем делу оклопа куполе је повећана дебљина на 200 -{mm}-, на саставу на 125 -{mm}- и на бочним зидовима на 160 -{mm}-. Био је допунски опремљен са два митраљеза СГ-43 од 7,62 -{mm}-, уграђени су били у фиксне контејнере бочно, сваки са по 500 метака. Њима је управљао возач. На куполу је постављен ваздухопловни митраљез ДСхК од 12,7 -{mm}-. Капацитет главног резервоара за гориво повећан је на 545 литара, а помоћни на 180 литара, тако да је могућност преласка најдужег растојања остала иста од 360 -{km}- иако му је маса повећана на 39,15 тона. Овај прототип је прошао кроз испитивања током јула и новембра 1945. године. После одређених дотеривања, Т-54 је ушао у серијску производњу, а први у оперативну употребу Црвене армије 29. априла 1946. године. Истовремено се производио у три фабрике.
Серијски тенк Т-54 Оригинални T-54-1.|десно|мини|250п
Производња почетне серије тенкова Т-54 почела је споро, 1490 примерака било је направљено. Црвена армија добила је тенк који био јачи од осталих у Другом светском рату. Његов топ од 100 -{mm}- није био толико ефикасан колико претходни од 85 -{mm}-.
Серијска верзија, Т-54-1, била је другачија од прототипа Т-54. Имао је дебљи оклоп тела и то напред 80 -{mm}-, на крову 30 -{mm}- и бочно 20 -{mm}-, чиме је превазиђена дебљину оклопа на немачком тенку Тигар. Током развоја ове верзије појавили су се технички проблеми, који су довели у питање његову поузданост. Производња је заустављена и пројектована је нова верзије Т-54-2 (Објекат 137Р). Направљено је неколико измена и постављена је нова купола. Нови пројекат куполе, са заобљеним странама узет је са тешког тенка ИС-3. Купола је слична оној на каснијим извођењима тенка Т-54, али са уздигнутим задњим крајем у односу на тело тенка. Пренос снаге је модернизован и гусенице су проширене на 580 -{mm}-. Т-54-2 је ушао у серијску производњу 1949. Производња је почела 1950. године у фабрици Стаљин Урал -{№}- 183.
Друга реконструкција направљена је 1951. године, под варијантом Т-54-3 (Објекат 137Сх), са полукружном куполом (без одвајања позади од тела), као и са новим телескопским визиром ТСХ-2-22. Такође имао систем ТДА за димно маскирање. Командна верзија је била Т-54к, која је имала радио везу, навигацијску опрему и пуњач акумулатора.
Почетком 1950-их година, вођство пројектног бироа Стаљин Урал -{№}- 183 знатно се изменило. Прва одлука им је била да се уз топ Д-10Т од 100 -{mm}- угради и вертикални стабилизатор СТП-1 „Горизонт“. Нови топ назван је Д-10ТГ и постављен је на куполу тенка Т-54. Тај нови тенк је добио и ноћни визор за возача и назван је Т-54А (Објекат 137Г). Био је опремљен и телескопски визором ТСХ-2А-22, инфрацрвеним возачевим визором ТВН-1, новим радиом Р-113, мотором за више врста горива и додатним резервоарима. Овај тенк је званично ушао у оперативну употребу и у серијску производњу 1954. и 1955. године. Такође је направљена командна верзија Т-54АК, са радио сетом Р-112 (остали тенкови били су опремљени радиом Р-113), навигационим системом ТНА-2, а због те допунске опреме смањен му је бојеви комплет за 5 граната.
У октобру 1953. године, направљен је тенк Т-54М од варијанте Т-54А (Објекат 139), са експерименталном наменом за развој интеграције новог топа Д-54Т и Д-54ТС од 100 -{mm}-, глатком цеви (без олучења), са системима за стабилизацију, који се користио касније и на Т-62. Испитивања нису била у потпуности успешна, па се развој будућег тенка Т-55 наставио са топом Д-10. Погон тога тенка је био са мотором В-54-6 снаге 433 -{kW}-. Т-54М није ушао у серијску производњу.
Т-54А и Т-54Б мини|250п|Заробљени арапски тенк Т-54 изложен у Израелу. 250п|мини|T-54, у оперативној употреби и изложен, као експонат у музеју у Кијеву у Украјини.
Нове верзије Т-54А и Т-54Б (Објекат 137Г2) пројектоване су 1955. године. Наоружани су топом Д-10Т2С од 100 -{mm}-, са стабилизатором СТП-2 „Циклон“. Ушле су у серијску производњу 1957. године. Ти нови тенкови били су опремљени инфрацрвеним сензорима (ИЦ) Л-2 „Луна“, визором ТПН-1-22-11 и командним визором ОУ-3. Користили су гранате (поткалибарне, за пробој оклопа) АПФСДС, које значајно повећавају пробојну моћ топа, тако да је исти држао корак са развојем оклопа у западним земљама. Т-54Б је послужио и за командну верзију Т-54БК, који је имао исту опрему као и Т-54АК.
Т-55 После првих проба са нуклеарним оружјем, схватило се да Т-54 може издржати 2-15 -{kT}- нуклеарног удара на удаљености 300 -{m}- од епицентра. Посада би у случају тако снажне експлозије имала шансу да преживи, ако се налази на удаљености већој од 700 -{m}- од епицентра. Због тога је одлучено да се направи заштита од радијације која би се активирала за 0,3 секунде након откривања гама зрачења. Предложено је да се мења пројекат тенка и да се уведу нове технологије. Многе новине су испитане већ раније на Т-54М (Објекат 139). Интегрисан је нови дизел-мотор -{V}--55, са 12 цилиндара и хлађењем са 38,88 литара воде, расположиве снаге од 433 -{kW}-. Побољшан је приступ мотору, чиме је олакшано и његово одржавање и опслуживање. Постављен је још један резервоар за гориво од 300 литара, унутар предње стране тенка, чиме се укупан капацитет повећао на 680 литара. Борбени комплет је повећан са 34 на 45 граната. Од тога је 18 смештено у такозваним мокрим резервоарима у предњем делу куполе. Борбени комплет састојао се од високо експлозивних граната и противтенковских граната. Било је планирано да носи и БК5М ХЕАТ гранате која могу пробити оклоп дебљине од 390 -{mm}-, израђен од хомогеног пресованог челика. Скинут је противавионски митраљез од 12,7 -{mm}-, због његове неефикасности против брзих циљева у ваздуху. Тенк је требало да буде опремљен и активним системом заштите „Роса“. Имао је и дебљи оклоп куполе и опрему за борбу ноћу. Како би се смањила маса тенка, због прираста од уграђене опреме, стављен је оклоп мање дебљине на задњој страни његовог тела. Т-55 је промовисао ново категорисање тенкова, уместо средње тешког тенка, уведен је назив главни борбени тенк. Ушао је у оперативну употребу Црвене армије 8. мај 1958. године. Производио се од 1958. године. десно|мини| 250п|Т-55 Резервног састава војске Македоније. Од 1959. производила се и варијанта Т-55К, командна верзија тенка опремљена радиом Р-112, АБ-1-П/30 генератором на бензински погон и ноћним визором ТПН-1-22-11. Ова опрема је смањила унутрашњи простор, због чега је смањен борбени комплет на 37 граната и скинути су митраљези. На почетку 1960-их Т-55К је био експериментални, био је опремљен ТВ камерама „Уран“ и опремом за надгледање бојишта. Тенк је имао видео-камеру, а слика се слала командном возилу БТР-50 ПУ. Слика се могла преносити на удаљеност од 10 до 30 -{km}-, зависно од терена и положаја возила. Тенк Т-55 је коришћен 1961. године за испитивање ТВ системима „Алмаз“, који је требало да замени обични, одмах после нуклеарног удара. Једна камера била је постављена на тело тенка (за возача) и две камере су постављене на куполу - једна је служила за гађање, а друга за слање слике на два екрана за команданта. Командант је седео на месту возача, док је возач седео до њега. Овакав систем надгледања бојишта омогућио је домет по дану од 1,5 до 2 -{km}-. Због неквалитетне опреме, добијени су лоши резултати. Почетком 1960-их пројектни биро ОКБ-29 у Омску радио је на развоју и уградњи гасне турбине ГТД-3Т снаге 522 -{kW}-. Један Т-55 био је опремљен том турбином и прошао је сва испитивања, али добијени резултати нису били очекивани и задовољавајући те је програм прекинут. Такође је испитиван Т-55, опремљен са три противоклопне ракете „Маљутка“ 9М14, у периоду од 1962. до 1965. године. Развијана је и верзија са бацачем пламена ТО-55 (Објекат 482), који се производио до 1962. године. Био је опремљен са 460 литара запаљиве течности, уместо предњих резервоара бензина. Бацач пламена је заменио митраљез. Последњи бацач пламена ТО-55 повучен је из оперативне употребе 1993. године.
У поређењу са западним (НАТО) тенковима (амерички М48 Патон и британски Центурион), Т-55 био је мањи и лакши, али је имао бољу покретљивост, оклопну заштиту и ватрену моћ. Топ Д-10Т од 100 -{mm}- био је једна од највећих предности Т-54/55, зато што у то време ни један западни тенк није имао топ таквих перформанси. Ова предност трајала је док се нису појавили модернији западни тенкови, као на пример М60 Патон или побољшани Центурион. Оба ова тенка користила су топове калибра од 105 -{mm}-.
Т-55А десно|мини|Три пројекције тенка Т-55А Почео је развој модернијег и бољег система заштите од радијације 1961. године. Циљ је био да се побољша заштита посаде тенка од дејства гама зрака и да се тиме, у случају нуклеарног рата, повећају шансе за преживљавање тенка и посаде на бојишту.