Кичмењаци () билатерално су симетрични хордати са развијеном лобањском чауром у којој се налази мозак. Највећи број кичмењака поседује кичмене пршљенове и сегментисано тело. Кичменица се састоји од кичмених пршљенова. Са леђне стране пршљенова постоје наставци који обухватају задњи део нервне цеви — кичмену мождину и тако је штите.
Кичмењаци су подељени на рибе, водоземце, гмизавце, сисаре и птице. Екстантне кичмене опције величине су од врсте жаба -{Paedophryne amauensis}-, са само 7,7mm до плавог кита, до 33m. Кичмењаци чине мање од пет процената свих описаних животињских врста; остали су бескичмењаци, који немају кичму.
Кичмењачи традиционално укључују слепуље, које немају одговарајуће пршљенове услед губитка у еволуцији, иако њихови најближи живи рођаци, пакларе, раде. Међутим, слепуља поседује лобању. Из тог разлога, -{subphylum}- се понекад назива -{Craniata}- када се говори о морфологији.
Етимологија Порекло кичмењака произашло је из латинске речи -{Vertebratus}-, што значи спој кичме. Прото-индоевропско порекло језика још увијек није јасно.
Вретенчар је изведен из речи вретенца, који се односи на било коју од костију или сегменте кичмене колоне.
Анатомија и морфологија Сви кичмењаци изграђују се по основном делу тела хордата: круту кост која пролази кроз животињу (кичмени стуб и / или -{notochord}-), са шупљом цевчицом нервног ткива (кичмене мождине) а испод њега се налази црево.
На свим кичмењацима, уста се налазе на доњем предњем делу животиње, док се анус налази при крају тела. Преостали део тела који се наставља након ануса, формира реп са пршљенима и кичменом мождином, али без црева. W.B. Saunders, Philadelphia. (2nd ed. 1955; 3rd ed. 1962; 4th ed. 1970), Приступљено 14. април 2018. мини|Фосилизовани скелет рептила -{Diplodocus carnegii}- у музеју.|центар|810x810п
Еволуција
Први кичмењаци 250п|десно|мини|Један од првих кичмењака -{Haikouichthys}-
Сматра се да су кичмењаци настали пре око 525 милиона година током експлозије у Камбрију, у којима је дошло до порасти разноврсности организама. Први изумрли најпознатији кичмењак је био -{Myllokunmingia}-.
Још један рани кичмењак је -{Haikouichthys}-. За разлику од друге фауне која је доминирала Камбријанцима, ове групе су имале основни стадијум кичменог тела: нотохорду, рудиментарне пршљенове и добро дефинисану главу и реп. Сви ови рани кичмењаци нису имали вилице и ослањали су се на храњење близу дна. Група кичмењака несигурне филогеније, конодонта попут малих јегуља, позната су из микрофосила њихових парних зубних сегмената од касног камбријумa до краја тријасa.
Од риба до водоземаца 250п|десно|мини|Један од првих кичмењака -{Acanthostega}-
Први кичмењаци са вилицама појавили су се у најновијем ордовицијуму и постали су уобичајени у девону, често познатом као „доба риба”. Две групе кошчаних риба, зракоперке и саркоптеригије, развиле су се и постале уобичајене. Девонци су такође видели пропаст практично свих бешчељусних риба, осим лампреја и тегова, као и -{Placodermi}-, група оклопних риба која је доминирала целим тим периодом од касног силурија. Девонски период је такође осведочио пораст првих лабиринтодонта, који су били прелазни облик између риба и водоземаца.
Мезозоични кичмењаци Мезозоични кичмењаци, амниоте су се одвојиле од лабиринтодонта у каснијем периоду карбонизма. Парарептилија и синапсидни амниоти били су чести током касног палеозоика, док су дијапсиди постали доминантни током мезозоика. У мору су доминирале кошчане рибе; птице, изведени облик диносауруса, еволуирале су у јури. Изумирање диносауруса, изузев птица, на крају креде омогућило је ширење сисара, који су се развили из терапсида, групе синапсидних амниота, током касног тријасног период.
После мезозоика Након мезозоичних кичмењака на свет су дошли кенозоични кичмењаци, који су се појавили у доба палеогена.
У кенозоичне кичмењаке спадају: Рибе Водоземци Гмизавци Птице Сисари
Грађа
Кожа Кичмењаци имају двобочну (билатералну) симетрију тела. Основни делови тела кичмењака су глава, труп и реп. Тело им је прекривено вишеслојном кожом која садржи различите жлезде.
На рачун рожног слоја развиле су се у току еволуције разне заштитне творевине као што су рожне крљушти (покривају тело гуштера и змија), рожне плоче (корњаче и крокодили), перје, длаке, канџе, нокти, копита, рогови идр. Перје (митарењем), а длаке лињањем се такође периодично одбацују.
Покожица Покожица (епидермис) се увек састоји од више слојева епителских ћелија које су збијене једна уз другу и граде компактан слој. Број слојева је различит на разним местима на телу, као што је нпр. код човека број слојева већи на длановима и стопалима. Површински слојеви састоје се из сасвим спљоштених ћелија, које постепено изумиру и замењују се новим.
Доњи слојеви покожице који се налазе уз крзно су активни у током целог живота и својим деобама образују горње слојеве ћелија. Они представљају герминативни слој. У ћелијама горњих слојева покожице долази до процеса орожњавања — ћелије се постепено испуњавају рожном материјом (кератином) што доводи до изумирања тих ћелија. Тако се на самој површини тела образује слој мртвих ћелија — рожни слој. Између рожног и герминативног слоја налазе се прелазни слојеви у којима орожњавање није довршено. Рожни слој има заштитну улогу и нарочито је добро развијен код типичних копнених кичмењака, гмизаваца, птица и сисара, док је код водоземаца релативно танак. Површински рожни слојеви одбацују се стално и делимично (перутање) или периодично у целини у виду пресвлачења (код змија — змијска кошуљица).
Мишићни систем Испод коже налазе се снажно развијени мишићи трупа и органа за кретање, који кичмењацима омогућавају велику покретљивост. За разлику од већине бескичмењака, који имају спољашњи скелет, кичмењаци имају унутрашњи скелет. Граде га скелет главе, кичменица, ребра и скелет удова. У главеном делу скелета — лобањи налази се мозак. Скелет може бити хрскавичав или коштани.
Систем органа за варење Систем органа за варење састоји се од усне дупље и цревног канала. Цревни канал кичмењака чине ждрело, једњак, желудац, танко, дебело и право црево које се завршава аналним отвором (анусом). Међутим, код неких кичмењака задњи део црева се улива у клоаку. У клоаку се уливају и изводни канали система за излучивање и размножавање.
Систем за варење риба мини|десно|300п|Распоред унутрашњих органа рибе
Рибе храну уносе кроз уста уз помоћ вилица. Већина риба има зубе и непокретан језик (код копнених животиња је много развијенији). Рибе такође немају пљувачне жлезде, јер кроз њихову усну дупљу стално пролази вода. Храна се даље креће кроз ждрело, које је код риба и осталих водених кичмењака више развијено него код копнених и садржи прорезе за комуникацију са спољашњом средином, те у једњак, па затим у стомак. Ту се одвија делимично варење уз деловање желудачних сокова (који садрже киселине и ензиме), а храна се потом креће кроз црева за даље варење и апсорпцију храњивих материја у крв. Неке рибе имају црева само једне величине, па се код њих не разликују танко и дебело црево. Рибе које су претежно месоједи обично имају краћа црева од биљоједа. Отпадне материје излазе кроз анус.
Између стомака и црева постоји структура која обавља функцију вентила. Након те структуре канал од јетре и панкреаса везује се за црева и до хране доводе ензиме, укључујући и пепсин и трипсин (код многих риба панкреас је расут у виду многобројних жлезданих чворова у цревној мезентери). Пепсин и трипсин се не доводе у црева на том месту, већ се формирају и излучују из подслузних ћелија у стомак и црева њиховом целом дужином. У унутрашњости црева налазе се многи крвни судови који упијају храњиве материје. Такође су присутни многи набори да би црева могла садржавати што више крвних судова и да би се повећала додирна површина између хране и крви.
Систем за варење водоземаца мини|десно|240п|Анатомија жабе
Многи водоземци лове плен избацујући свој издужени језик са љепљивим врхом и враћајући га у уста, након чега плен зграбе и вилицама. Неки користе инерцијски начин храњења, што значи да нагло забацују своју главу према напред, због чега им се храна у устима креће према назад. Већина водоземаца свој плен гута цео, без много жвакања, па стога поседују врло велике стомаке. Кратки једњак има много трепљи, које, заједно са слузи из жлезда у устима и ждрелу, потпомажу кретање хране. Ензим хитиназа у стомаку помаже при варењу хитинске кутикуле зглавкара које водоземци лове.
Водоземци поседују панкреас, јетру и жучну кесу. Јетра је обично велика са две округле избочине. Њену величину одређује њена функција као места за складиштење гликогена и масти, а може се мењати кроз годишња доба када се те резерве допуњују или искориштавају. Адипозно ткиво је још један начин складиштења енергије и јавља се у пределу абдомена, испод коже и, код неких даждевњака, у репу.
Систем за варење гмизаваца мини|лево|240п|-{Malpolon monspessulanus}- једе гуштера. Велика већина гмизаваца су месождери, а неки се претежно хране другим гмизавцима.
Већина гмизаваца су инсектоједи или месоједи и имају једноставан и кратак дигестивни тракт, будући да су разлагање и варење меса релативно једноставни. Варење се одвија спорије него код сисара, што се одражава на њихов нижи метаболизам одмарања (количина калорија коју би једна јединка потрошила када и спавала цели дан и ноћ) и на њихову немогућност да распарчају и сажваћу храну. Њихов поикилотермни (хладнокрвни) метаболизам захтева врло мало енергије, што великим гмизавцима попут крокодила омогућава да живе и по неколико месеци на само једном великом оброку, споро га варећи.. No 208, vol 4: pages 493—502
Иако су данашњи гмизавци претежно месоједи, у раном периоду развоја гмизаваца постојало је неколико група које су изродиле велике биљоједе: у палеозоику су то били парејасаури и дисинодонти (кладус -{Synapsida}-), а у мезозоику неколико група диносаура. Данас су корњаче претежно биљоједна група гмизаваца, а неколико група агама и игуана се делимично или у потпуности хране биљкама.
Гмизавци биљоједи суочавају се са истим проблемима као и сисари биљоједи, али будући да немају њихове сложене зубе, многе врсте гмизаваца гутају камење (гастролите) који им помажу у варењу: то камење креће се по стомаку и тако меље биљне материје. Фосилизовани гастролити пронађени су уз скелете орнитопода и сауропода, мада није сигурно утврђено да ли су код последње групе имали функцију у варењу.. Приступљено 14. април 2018. Морски крокодили такође користе гастролите као баласт, који их стабилизује у води или им помаже при роњењу. Предложено је и да су гастролити код плезиосаура имали двојну функцију баласта и помагала при варењу.. Приступљено 14. април 2018.
Код отровних змија пљувачне жлезде су се претвориле у отровне жлезде.
Систем за варење птица мини|Различити облици кљунова код птица
Код птица се желудац састоји из жлезданог (жлезде луче пљувачку и ензиме) и механичког дела (бубац). Бубац је веома мишићав и обложен чврстом превлаком која помаже у дробљењу хране, чиме се надокнађује недостатак зуба. Осим тога, птице имају два слепа црева.
Исхрана птица врло је разнолика, те укључује нектар, воће, биљке, семе, стрвине и многе мале животиње, укључујући и друге птице., Приступљено 14. април 2018. Будући да птице немају зубе, њихов систем за варење прилагођен је варењу необрађене хране, коју оне најчешће гутају целу.