НАТО бомбардовање Републике Српске, под кодним именом операција Намерна сила () и операција Мртво око (), била је војна интервенција снага НАТО-а, са САД на челу, током рата у Босни и Херцеговини од 30. августа до 20. септембра 1995. Авијација НАТО-а бомбардовала је положаје Војске Републике Српске у тзв. зонама безбедности УН-а (Сарајево и Горажде), али и друге положаје Војске Републике Српске и релејне уређаје (Бања Лука, Озрен и друго) од 29. августа до 14. септембра 1995. године.

Званични разлог за бомбардовање било је још увек непотврђено гранатирање сарајевске пијаце Маркале 28. августа 1995. године, када је од наводне експлозије пет граната погинуло 37 цивила. Била је то прва већа војна акција НАТО-а. Операција је довела до прекида опсаде Сарајева. Операција Мртво око имала је за циљ онеспособљавање ПВО ВРС.

Позадина

Убрзо након почетка рата у Босни и Херцеговини НАТО је планирао своје директно мешање у рат свестан летаргичности Организације уједињених нација и нове војно-политичке ситуације настале распадом Совјетског Савеза. Планови НАТО-а су се кретали у смеру мешања у босанскохерцеговачки конфликт са циљем да се дипломатским и војним средствима зараћене стране приволе на преговоре. Сходно томе, као највећи опонент у остваривању ових циљева НАТО-а стајала је Република Српска чије су оружане снаге већим делом рата под својом контролом држале 68% - 72% територије предратне републике БиХ. Превага српских снага у рату никако није одговарала НАТО-у који је још крајем 1994. године био упознат са планом Контакт групе о подели БиХ који је био врло сличан Дејтонском мировном споразуму из 1995. године, посебно у погледу поделе територија између зараћених страна. Током већег дела рата снаге Армије Републике Босне и Херцеговине су на терену стајале врло лоше, контролишући мали део територије. Политички представници босанских муслимана предвођени Алијом Изетбеговићем гледали су да "купе време" како би консолидовали и ојачали своје снаге и кренули у освајање територија које би им припале по плану Контакт групе. У том моменту су почели да се преклапају циљеви и интереси САД, Босне и Херцеговине и Хрватске. Свему овоме претходило је потписивање Вашингтонског споразума (1994) којим је завршен крвави Муслиманско-хрватски сукоб и одређена подела оних територија које би Армија РБиХ и Хрватско вијеће одбране преотели од Срба. Те територије које би припале будућој муслиманско-хрватској федерацији, чији су темељи ударени Сплитским споразумом, су исте оне територије које су се само пар месеци касније нашле у плану Контакт групе. И поред назнака консеквенци које би уследиле неприхватањем плана Контакт групе, вођство Срба у Босни и Херцеговини одлучило је да не прихвати овај план. Већ тада су материјалне и војне резерве у војсци РС биле полако истрошене, приметни су били и знакови опадања морала услед исцрпљености вишегодишњим ратовањем, а на све то је након неприхватања Венс—Овеновог плана 1994. године тадашњи режим Слободана Милошевића у Савезној Републици Југославији увео санкције Републици Српској у замену за суспензију дела санкција СР Југославији које су од стране УН-а уведене још 1992. године. Чини се да је и српски председник Слободан Милошевић имао мало разумевања за потребе Срба у БиХ, те је разним врстама притисака утицао на Радована Караџића да са својим сарадницима седне за преговарачки сто, или да преговарачка овлашћења пребаци на њега, што се на крају и десило. мини|Подела БиХ по Вашингтонском споразуму (1994)

Акције НАТО-а на простору БиХ у периоду од 1992. до половине 1995. године. Још од самог почетка присуства НАТО авиона над ваздушним простором Босне и Херцеговине започело је дуготрајни процес планирања операције Намерна сила. Нато савез је свој формални ангажман на територији бивше СФРЈ започео под окриљем мисија УН-а које су за циљ имале блокаду Јадрана и контролу ваздушног простора изнад БиХ. Убрзо затим НАТО авиони укључили су се у операције дотура хране великим транспортним авионима муслиманским енклавама. Ове операције су без престанка трајале све до 1996. године. Постоје одређене сумње да авиони нису избацивали само храну, већ и наоружање, посебно у Сребреницу. Циљ ових акција је био да се спречи дотур наоружања српској страни, али и да се онемогући дејство авиона Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске, који су били бројнији и надмоћнији над инфериорним ваздушним снагама осталих зараћених снага. Међутим, све до 28. фебруара 1994. када је дошло до познатог Бањалучког инцидента у којем је РВ РС изгубило пет авиона, НАТО авиони нису имали прилику да се сусретну са српским авионима који своју премоћ у ваздуху над осталим ратним странама нису много употребљавали.

Закључци које је врх НАТО-а извукао у првих 12 месеци спровођења операције Спречити лет били су врло поражавајући за технички супериорну армаду НАТО пакта која није могла да доскочи повременој летачкој активности српске борбене авијације која је користила тада већ застареле авионе типа Ј-21 Јастреб, Ј-22 орао и Г-4 супер галеб. Ипак, губици у "бањалучком инциденту" представљали су велики и тешко надокнадив губитак за српску страну. Нову димензију ангажовања НАТО снаге приказале су приликом заустављања српске офанзиве на Горажде у априлу 1994. године. Овај пут НАТО је добио нови задатак — заштиту муслиманских енклава, што му је омогућило да и при најмањем инциденту употреби силу. Од тада почињу да се бележе и први удари на копнене циљеве ВРС. Први удари су забележени 10. и 11. априла 1994. године, када су на захтев команданта УНПРОФОР-а британског генерала Мајкла Роуза НАТО авиони типа F-16 °C и F/A-18C бомбардовали српске положаје око Горажда. Тиме је ратовање у Босни и Херцеговини добило нову димензију. Пет дана касније поново су бомбардовани српски положаји око Горажда, с тим што је сад крајњи резултат био повлачење српских снага на почетне положаје. Овај пут и НАТО је претрпео своје прве губитке: приликом извиђања положаја код Горажда 15. априла, лаким вођеним ракетама оштећен је француски палубни ловац бомбардер Dassault etendard IVP (бр.115), док је 16. априла лакопреносивим ракетним системом 9K38 игла оборен британски морнарички ловац Sea harrier (ознаке: XZ 498) из 801. сквадрона Краљевске ратне морнарице, са пилотом потпуковником Ником Ричардсом који је имао ту срећу да се катапултира и да падне на територију под контролом муслиманских снага. У самим акцијама око Горажда учествовали су и припадници елитне британске јединица СAC који су имали улогу официра за навођење авијације. Напади на српске копнене снаге, пре свега на Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске у околини Сарајева, настављени су и наредних месеци. Један број ваздушних напада вршен је у циљу одмазде за нападе на припаднике УНПРОФОР-а.

Нова криза у којој су своје учешће узеле и НАТО снаге догодила се у зиму 1994. године када су српске снаге у Операцији Паук повратиле претходно изгубљене територије у Цазинској Крајини која је сматрана заштићеном зоном од стране у УН-а иако су се у њој налазиле трупе читавог Петог корпуса Армије РБиХ који је већ тада водио одређена офанзивна дејства. Као одговор на офанзиву српске војске изведено је бомбардовање аеродрома Удбина, одакле су полетали српски авиони у акције према Бихаћу, а који се налазио на територији тадашње Републике Српске Крајине на коју се није односила забрана летова од стране УН-а. У исто време гађани су српски положаји око Бихаћа, што је помогло да се зауставе операције српске војске која је по неким сведочењима била надомак заузимања Бихаћа. Током операције Спречити лет српске ПВО јединице су константно у заседама на ширем подручју Бања Луке и Босанске Крајине безуспешно ловиле НАТО авионе на радарском одразу. Испоставило се да је зрачење нишанских радара било врло кобно за неке ракетне јединице ПВО РС. Ипак, све то је било почетно одмеравање снага пред надолазећи потпуни ваздушни рат. Маја 1995. године уследили су нови удари на положаје и војну инфраструктуру српске војске. Као разлог је узето одбијање српског врха да повуче тешко наоружање на најмање 20 km од главног града Босне и Херцеговине. Напади су настављени и у јуну када су у нападима први пут учествовали и шпански авиони типа F/A — 18 који су полетали из војне базе Авијано у Италији. Симптоматично је и то да је у току бомбардовања на истом простору Армија РБиХ изводила опсежне операције које су имале за циљ покушај деблокаде Сарајева. Ова акција завршена је поразом муслиманске војске, док је у исто време српска страна за одмазду због ваздушних удара заробила око 370 припадника УНПРОФОРа. Заробљеници су углавном коришћени као "живи штит" и гарант да НАТО неће гађати виталне војне и телекомуникацијске објекте поред којих су били везивани заробљени војници УНПРОФОРа. НАТО је на крају попустио и зауставио нападе на РС.