Епархија захумско-херцеговачка и приморска

мини|270п|десно|Српска патријаршија у 16. и 17. веку Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је митрополит Димитрије (Рађеновић), а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Под називима Захумље, Хумска земља и Хум су се у одређеном периоду подразумијевали територија и државноправни идентитет данашње Херцеговине. Назив Захумље се почео губити још у 12. и током 13. вијека, а нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину 15. вијека кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића Косаче — Херцеговина.

Срби су по досељењу на просторе Травуније, Захумља и Неретве примали хришћанство од 7. до 9. вијека и коначно сви крштени јеванђеоским радом Светих словенских седмочисленика Ћирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. До Светог Саве припадали су постојећим епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска архиепископија постала аутокефална (1219) исте године је Свети Сава, први архиепископ свих српских и приморских земаља, основао Епископију хумскуКасније Митрополија хумска, звана још и Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска. са сједиштем у Богородичином манастиру у Стону и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки Которској.

Први хумски епископ је био Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (до 1264), Јевстатије (око 1300), Јован (око 1305) и Данило (1316—1324), потоњи архиепископ. Данилов насљедник је био Стефан. Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, сједиште епископа за Хум и Босну постаје манастир Милешева. Прије пада Херцеговине под Турке зна се за два хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. Послије пада Херцеговине сједиште епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион II (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја

Епархија се потом подијелила на двије: на Требињску и Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили Петров манастир у џамију сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија). Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија које су се у 18. вијеку послије Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије који је 1649. премјештен у Петровску или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије Љубибратић (1682-1716), Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837—1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888). Епархијом је у раздобљу 1860—1864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.

Ново раздобље у историји ове епархије започиње 1878. године, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину. Тада се Херцеговачка епархија нашла у незавидном положају, пошто је њено подручје потпало под три државне власти: највећи део епархије са срезовима: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац, потпао је под аустроугарску окупацију. Југоисточни део око Никшића припао је Књажевини Црној Гори и на том подручју је већ током исте 1878. године створена нова Захумско-рашка епархија. Североисточни део Херцеговачке епархије са срезовима Пљевља и Пријепоље остао је под турском влашћу и то подручје је тек 1894. године припојено суседној Рашко-призренској епархији.

Положај православних епархија у окупираној Босни и Херцеговини уређен је 1880. године склапањем посебне конвенције између Аустроугарске и Цариградске патријаршије. Тиме је постављена основа за почетак борбе за успостављање српске црквено-просветне самоуправе у Босни и Херцеговини. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја (архива)

Период од 1920. Уједињењем Српске патријаршије (1920) и доношењем Устава Српске православне цркве (1931) Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од уједињења захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 1992. за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабрао др Атанасија (Јевтића), а 1999. изабран је Григорије (Дурић) након умировљења свог претходника.

Од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011. сједиште епархије се налазило у Требињу односно манастиру Тврдош. Године 2011. епархијско сједиште је враћено у Мостар.

Страдање Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У Рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале — порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873, био је један од највећих храмова у Српској православној цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара Црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. бачена бомба на православни храм у Дубровнику.

Архијерејска намјесништва Архијерејско намјесништво требињско-дубровачко Архијерејско намјесништво мостарско-невесињско

Манастири

мини|десно|Манастир Дужи мини|десно|Петропавлов манастир Данићи, Добрићево, Дужи, Житомислић, Завала, Зубци, Корита,Владика Димитрије служио на Коритима Петропавлов, Придворица, Тврдош, Херцеговачка Грачаница.

Јерарси

Епископи хумски (средњовековне Српске архиепископије) — в. Хумска епархија.

Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије) — в. Хумска епархија.

Митрополити херцеговачки или требињски, између 1482. и 1557. године: Јован (1508—1513), Висарион I (1509—1525), Максим I (пре 1532), Марко (1531—1534), Никанор (1534—1546),

Митрополити херцеговачки или требињски (обновљене Пећке патријаршије 1557-1766): Антоније (1570), Саватије I (1573—1585), Висарион II (1590—1602), Силвестар (1592-око 1602), Леонтије (1601—1611), Симеон I (1613—1635?), Саватије I (пре 1642), Максим II (1643—1648?), Пајсије Требјешанин (пре 1651), Арсеније I (1654), Свети Василије Острошки (1651—1671), Симеон II Љубибратић (1671—1681), Саватије III Љубибратић (1683-пре 1695), Нектарије Зотовић (1693-пре 1712), Мелентије (1712—1713), Арсеније II (1715), Герасим Поповић (пре 1717), Аксентије I (1727—1736), Филотеј (1741—1741), Аксентије II (1751—1760), Стефан (1763—1766).

Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије) ПортретИме и презимеВреме службеНапомене Антим 1766—1772 пореклом Грк Ананије 1772—1802 пореклом Грк Јеремија 1803—1815 пореклом Грк Јосиф I 1816—1835 пореклом Грк Прокопије I 1838 пореклом Грк 50px Аксентије Чешмеџијски 1838—1848 пореклом Бугарин Јосиф II 1848—1854 пореклом Грк Григорије 1855—1860 пореклом Грк 50px Јоаникије Памучина 1860—1864, администрирао епархијом Прокопије II 1864—1875 пореклом Грк Игњатије 1875—1888 пореклом Грк 50px Леонтије Радуловић 1888 50px Серафим Перовић 1889—1903 50px Петар Зимоњић 1903—1920

Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије) ПортретИме и презимеВреме службе Јован Илић 1926—193173x73п Симеон Станковић 1932—1934 50px Тихон Радовановић 1934—1939 Николај Јокановић 1939—1943 Лонгин Томић 1951—195569x69п Владислав Митровић 1955—1991 50px Атанасије Јевтић 1992—1999 50px Григорије Дурић 1999-201860x60п Димитрије Рађеновић од 2018.

Види још Хумска епархија Манастир Богородица Стонска

Референце

Литература

Спољашње везе

Крсне славе српских православних породица у Мостару (1923) (Порекло, 21. јул 2020)

Категорија:Српска православна црква у Хрватској

Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Źródło i licencja