Доња Трнова је насељено мјесто у општини Угљевик, Република Српска, БиХ. Према подацима пописа становништва из 2013. године, у насељу је живјело 1.154 становника. Површина села износи 1681 хектара.
Доња Трнова је у прошлости била дио јединственог насеља Трнова, које је у ранијем периоду било административно подијељено на Српску Трнову и Турску Трнову. Подручје данашње Доње Трнове, заједно са данашњом Горњом Трновом, чинило је саставни дио некадашње Српске Трнове.
Током владавине Аустроугарске монархије, Горња Трнова се постепено диференцира у односу на Доњу Трнову. Пописи 1895. и 1910. године Горњу Трнову наводе као засеок Српске Трнове, док оптужница против Обрена Милошевића једног од саучесника у Сарајевском атентату из 1914. године наводи да је из Горње Трнове.
Након Првог свјетског рата, у матичним књигама вођеним у Манастиру Тавна од 1919. године почиње да се евидентира назив Доња Трнова, што указује на постепено административно раздвајање и усталљивање нове топонимије.
Насеље званично носи назив Доња Трнова од 26. децембра 1934. када је по Рјешењу Министра унутрашњих послова Краљевине Југославије промијењен ранији назив Српска Трнова, док је Турска Трнова названа Средњом Трновом.
Географија
[
"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q6956449", "properties": { "stroke": "#0056b3", "stroke-width": 3.5, "fill": "#0056b3", "fill-opacity": 0.02
},
"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q3036426", "properties": { "stroke": "#b30000", "stroke-width": 2, "fill": "#b30000", "fill-opacity": 0.15
] Систематски списак насељених мјеста Републичког завода за статистику Републике Српске препознаје следеће дијелове насељеног мјеста Доња Трнова: Брезовача, Буковац, Добричић, Јаковић, Милијаш и Ћетковић.
На сјеверу село граничи са Сувим Пољем, на истоку са Ченгићем, на југу са Кацевцем, Бањицом и Горњом Трновом, а на западу са Средњом Трновом и Атмачићима. Границе са Горњом и Средњом Трновом и Атмачићима представљају унутрашње општинске границе општине Угљевик, док остала сусједна села припадају Граду Бијељини.
Рељеф Рељеф Доње Трнове одликује брежуљкаст терен, који представља посљедње обронке планине Мајевице према Семберији. Као издвојени врх, монографска литература највишом тачком села наводи Перино брдо, са надморском висином од 276 mВојногеографски институт: топографска карта, размјер 1:50000; Листови: "Бијељина 3-1","Бијељина 3-2" , садржај према стању из 1975, Друго издање, штампано 1976. године. Међутим, највиша надморска висина на подручју Доње Трнове налази се на јужној граници села са Горњом Трновом, непосредно испод Ђедовог брда у Горњој Трнови, које достиже 303 m надморске висине.
Остали значајни висови, означени на топографским картама, јесу: Лазаревица (273 m), врх брда од 245 m надморске висине западно од засеока Буковац, врх брда у засеоку Милијаш (234 m), Гај (218 m), Јовића брдо (215 m), Карића брдо (207 m)...
Монографија села наводи седам најистакнутијих брежуљака: Перино брдо, Винограц, Јовића брдо, Гај, Тодоровића косе, Марића косе и Тембил (алт. називи Гајино брдо и Брањевине).
На сјеверу села рељеф је равничарски обликован старим током ријеке Јање (сада Јања канал или Јањица), која чини границу села. У том подручју, на сјевероистоку села, налази се најнижа тачка надморске висине, код извора Змајевац, на 128,9 m надморске висине.
Крај је богат листопадном шумском вегетацијом, посебно на истоку, гдје шуме обухватају дио већег шумског подручја Лазаревица, која се простире на територији неколико семберских и подмајевичких села.
Хидрографија Територија села пресјечена је бројним мањим водотоковима, с општим смјером кретања од југа ка сјеверу, осим потока Старача и Јање Канал (Јањица), који тече од запада ка истоку. На западу се налазе рјечице Руповита и Трнова, које се уливају у поток Старача. Рјечица Лукова протиче средишњим дијелом села и улива се у Старачу западно од Вашоришта. Источно од Лукове, између Карића брда и засеока Јаковића, тече рјечица Срамошиња, која се у близини сувопољског засеока Зовац улива у Јању Канал, која даље протиче кроз Зовац и улива се у ријеку Јању (Модран). Добровољачки поток тече на истоку села и, јужно испод Јаковића, спаја се са Дубоким потоком и формира рјечицу Сјоску, која даље тече на сјевер и код извора Змајевац улива се у стари ток Јање. Овај ток, који се и овдје назива Старача–Јањица, независан је од узводно каналисаног истоименог потока који се код Зовца улива у "нови ток" Јање.
Саобраћај Одлуком Владе Републике Српске од 20. јуна 2024. године о допуни одлуке о разврставању јавних путева, локални пут Суво Поље – Доња Трнова проглашен је регионалним путем другог реда нумерације Р-II-4509.
Нови регионални пут у Сувом Пољу се прикључује на магистрални пут I реда М-I-113 (раније М-18), који води од ентитетске линије, односно превоја Бањ Брдо, преко центра општине Угљевик до Бијељине.
Удаљености од кључних тачака:
До центра општине Угљевик: 13,5 км До Бијељине: 17,2 км До града Лознице и граничног прелаза са Републиком Србијом (ГП Шепак – ГП Трбушница): 21 км
Овај регионални пут представља и најближу комуникацију према Србији, што га чини значајним за саобраћај и повезаност општине Угљевик са околним регионима.
Поштански саобраћај у овом подручју обавља оператер Поште Српске, преко Поште 76335 Трнова Доња. Ова пошта обавља поштански саобраћај за насељена мјеста: Доња Трнова, Горња Трнова, Средња Трнова, Глиње, Доња Крћина, Горња Крћина, Кацевац и Бањица.
Историја Праисторија На простору Доње Трнове до сада је откривено неколико локалитета. Најстарији трагови живота потичу са локалитета "Јовића брдо", на ком је Јоцо Јовић, мјештанин села, припремајући терен за градњу куће 1956. године, равњао брдо које се ту налазило приликом чега je откопао 65 скелета, сахрањених у једном реду и окренутих према истоку. Међу костима је било и дјечијих, као и нешто метала, али из којег периода лаици нису установили, јер нажалост ни једна стручна институција није извршила истраживања. Највјероватније да се ради о праисторијском тумулусу (хумци), датираном у бронзано или жељезно доба.
Према ријечима Мирка Бабића, кустоса музеја Семберије у Бијељини, у Доњој Трнови постоји још два локалитета хумки из периода праисторије.
Средњи вијек Преко пута бензинске пумпе у Доњој Трнови, радом археолога аматера откривени су темељи средњовјековне цркве. На истом мјесту пронађени су средњовјековни споменици (стећци), са црквенословенским натписима. Локалитет није познат стручној јавности, тако да на њему нису вршена археолошка истраживања, која би нам дала детаљнији увид у прошлост и обим овог локалитета.
У засеоку Добричићи, у пограничном дијелу са селом Атмачићи, налази се комплекс њива, у топографској мапи Краљевине Југославије из 1935. евидентиран под називом "Маморље". Мраморјем се називају мјеста, на којима су се налазили горе поменути, споменици из средњег вијека, познатији као стећци.
Сафет Бубић је приликом копања бунара, на граници Сувог Поља и Трнове, наишао на темеље неке грађевине, озидане од тврдог кречњака, у облику правоугаоника. Претпоставка је да се ради о неком средњовјековном објекту, а могуће и о римској вили рустици.
Нови вијек На цјелом подручју Семберије и Мајевице, па тако и Доње Трнове, постоји предање да су први становници ових крајева били "Маџари". И данас се у Трнови прича о "Каурском јазу" који су, како каже народно предање, Маџари затрпали. У монографији села, из 1980. се говори овако: "Врело, названо Каурски јаз, налазило се недалеко од данашњег стрелишта, а Мађари га затрпаше приликом повлачења са овог подручја. Да би се осветили Турцима, који их потиснуше, Маџари стрпаше у извор сланину, бивоље и овчије коже, и вода престаде да тече, али се убрзо појави у Семберији под називом Бистрик".
Етнолог и историчар Миленко С. Филиповић указује да само један познати средњовјековни документ, настао прије коначног османског освајања Мајевице, пружа конкретније податке о приликама у самом мајевичком подручју и његовој околини. Ријеч је о повељи краља Стефана Томаша из 1458. године, издатој у Жепчу, којом је он, као босански краљ и господар Српске деспотовине, даровао велика имања великом логотету Стефану Ратковићу. Логотет је био високи државни достојанственик византијског поријекла, са улогом приближном функцији савременог предсједника владе.
Ратковић је посједовао имања у више крајева, а наведеном повељом добио је и више села на Мајевици и у њеној подгорини: „у власти теочанској село Лукова и село Прекопац долни и Прекопац средни и село Кунцели и други Кунцели и Подлужје и Пељаве и Тобут долни, што су држали Весковићи“. Села Пељаве и Тобут сачувала су исто име до данас, док историјски извори не дају поуздан одговор о положају села Лукова. На основу топонимске анализе, могуће је да се оно налазило на простору данашње Доње Трнове, гдје постоји предио и удолина под називом Лукова, кроз коју протиче и истоимени поток.
Након освајања Сребреничке бановине 1512. године, када су Мајевица и њена подгорина доспјеле под османску власт, започето је увођење османског управног и друштвеног система, по већ устаљеним моделима примјењиваним у осталим дијеловима Босне. Ново становништво које је тада насељавано били су углавном Власи, односно хришћани у османској војној служби. Ипак, њихова лична имена и презимена указују на претежно српски етнички карактер, те у почетној фази није дошло до значајнијих промјена у етничкој структури становништва.
Истовремено, у српске земље су пристизали и романски Власи из области Епира и Тесалије, што даје извјесну основу народном предању да су поједине муслиманске породице у Средњој (раније Турској) Трнови поријеклом из Тесалије. Историчар Адем Ханџић истиче да је у сјевероисточној Босни процес исламизације обухватао и влашко сточарско становништво православне вјере. Прелазак на ислам био је подстицан економским и правним повластицама, које су новим муслиманима признаване на основу канунских и шеријатских прописа.
Ови процеси су, по свој прилици, довели до постепене друштвене и вјерске диференцијације становништва и његовог просторног раздвајања. Тако је вјероватно дошло до формирања два насељена дијела: Доње (Српске) Трнове на источној и Средње (Турске) Трнове на западној страни. Милорад Панић Суреп у дјелу Филип Вишњић – живот и дело наводи да се „Вишњићево родно село у његово доба звало Српска Трнова, за разлику од сусједног турског засеока“. Слично томе, у Зборнику у славу Филипа Вишњића истиче се да је село било „сабрано у више засеока, од којих су главни Српска и Турска Трнова“.
Према Ханџићу, у османском периоду Трнова је припадала нахији Теочак, која је највјероватније пала под турску власт 1512. године. У попису Влаха теочанске нахије из 1528. године Трнова се не помиње. Међутим, у османском пописном дефтеру из 1533. године, у којем је нахија Теочак обухватала 15 насеља, Трнова се већ наводи, што представља први поуздани помен села Трнове у турском периоду.
Поријекло имена