Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) био је српски географ, етнолог, универзитетски професор и академик. Оснивач је Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.

Цвијић је почео да се бави науком још као студент Велике школе и тада је настао његов рад Прилог географској терминологији нашој, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. На основу тих проучавања написао је више радова као и своју докторску дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва путујући скоро сваке године по Балкану. Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је неколико стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Покренуо је Српски етнографски зборник у оквиру којег су објављене 102 књиге, што представља јединствен научни и интердисциплинарни пројекат у светским оквирима.

Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Биографија Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по јулијанском календару) 1865. године у Лозници у породици Цвијића, која је била огранак Спасојевића из пивског племена. Отац му се звао Тодор Цвијић. Његова породица је била пореклом из области Старе Херцеговине, из племена Пивљана, и бавио се трговином."Политика", Београд 1927. године Његов отац, а наиме Јованов деда, био је Живко Цвијић, председник лозничке скупштине и познати мачвански Обреновићевац. Како је био на страни тзв. „катана“ у време катанске буне противника уставобранитеља 1844. године, кажњен је шибањем после успешне акције Томе Вучића Перишића, након чега је умро још млад. Његов отац, а пак Јованов прадеда, Цвијо Спасојевић, био је родоначелник Цвијића. Цвијо је био познати хајдучки харамбаша у том делу Старе Херцеговине. Цвијо се борио против Османлија Првог српског устанка, а након његове пропасти 1813. године, преселио се у Лозницу, где је код шанца и цркве саградио кућу херцеговачког типа на два спрата и отворио дућан, започињући трговачку каријеру новоосноване фамилије.

Цвијићев отац Тодор (умро 1900) се у почетку и сам бавио трговином, али како му то није ишло за руком, запослио се у општини као писар и деловођа. Мајка Јованова Марија (рођена Аврамовић), била је из угледне породице из места Коренита, села у области Јадар које се налази недалеко од манастира Троноша и Тршића, родног села Вука Караџића. Осим Јована, Тодор и Марија имали су сина Живка и три кћери, Милеву, удату за Владимира, сарача, Наду, удату за Драгутина Бабића окружног благајника, каснијег начелника министарства финансија, и Соку.Милорад Зебић: Моје родно место, детињство и ђаковање - сећања, Лозница 1996. године,

Цвијић је често говорио да је у детињству на његово духовно образовање највише утицала мајка и уопште мајчина породица, мирна, сталожена и домаћинска, док је о оцу и очевој породици писао са доста мање емоција. Ипак, Цвијић је у свом научно-истраживачком раду о народној психологији имао похвалне речи за динарски етнички тип и карактер, коме управо и припада његов отац.

Образовање

мини|200п|десно|Табла на згради у којој је живео Јован Цвијић, Београд

Након основне школе коју је завршио у Лозници, завршио је нижу гимназију у Лозници (прве две године) и гимназију у Шапцу (трећу и четврту годину), а потом се уписао и завршио вишу Прву београдску гимназију, у генерацији са Милорадом Митровићем, Михаилом Петровићем Аласом и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“.

мини|200п|лево|Дом Јована Цвијића у Београду

Године 1884, по завршетку гимназије, хтео је да студира медицину, међутим лозничка општина није била у могућности да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је Владимир Карић, његов професор из шабачке гимназије, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године.

мини|десно|200п|Намештај из Цвијићеве куће, приказан на изложби у Галерији САНУ

Током свог школовања Цвијић је био посвећен читању књига. У гимназији је учио енглески, немачки и француски језик који су му током студија веома користили будући да није постојала одговарајућа научна грађа на српском. Касније је на страним језицима писао и научне и друге радове.

Школске године 1888/89. радио је као предавач географије у Другој мушкој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац. У то време на Бечком Универзитету предавања из геоморфологије држао је чувени научник др Албрехт Пенк (), геотектонику је држао професор Едвард Зис (тадашњи председник Аустријске академије наука), а климатологију Јулијус фон Хан.

Цвијић је докторирао 1893. године на Универзитету у Бечу. Његова докторска теза под називом „-{Das Karstphänomen}-“ представила га је широј јавности и учинила познатим у светским научним круговима. Овај рад је касније преведен на више језика (код нас „Карст“, 1895) а захваљујући њему Цвијић се у свету сматра утемељивачем карстологије. Британски научник Арчибалд Гики је написао да ово представља „заставничко дело“ науке.

Истраживачки рад мини|десно|200п|Књига „Геоморфологија“ Јована Цвијића из 1924. Јован Цвијић је своја прва и најзначајнија теренска истраживања обављао на почетку каријере, радећи на терену кршевитих предела источне Србије. Посматрајући карст на Кучају и Преконошку пећину, дошао је на идеју за своју докторску дисертацију коју је на студијама у Бечу одбранио 1892. године, а свечано је промовисан 22. јануара 1893.

Цвијић се, поред тога, бавио и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом и неотектоником). Његова монографија о карсту (красу) изазвала је веома позитивне реакције у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. Пре Цвијића, карстом Србије су се бавили и други истраживачи али у знатно мањем обиму и по правилу не карстом као основном темом. То су били: Ото фон Пирх () — 1830, Ами Буе () — 1840. и Феликс Филип Каниц (), Милан Ђ. Милићевић, Јован Жујовић, Владимир Карић. Записи њихових истраживања били су, пре свега, дескриптивног карактера и са општим закључцима.

Још један значајан помак у науци Цвијић је начинио док је посматрао околину Миџора, врха Старе планине и планину Рилу (Бугарска), где је препознао трагове глацијације у виду 102 горска ока, планинска језера. До тада се сматрало да овај регион није био захваћен глацијацијом, па је ово Цвијићево откриће направило прекретницу у изучавању глацијације по питању распрострањења.

Захваљујући својим истраживањима Цвијић је још једном направио помак у светској науци и то својим антропогеографским прегледом у делу „Балканско полуострво 1918“, 1922-I, 1931-II на основу својих проучавања балканских психолошких типова.

Истраживачким радом, Цвијић се бавио око 38 година при чему је ишао на многобројне експедиције по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, чији су резултат била бројна научна дела.

Двотомна „Геоморфологија“ Јована Цвијића која даје геоморфолошки приказ терена на Балканском полуострву ни данас није изгубила на актуелности и представља изванредну полазну основу у савременим истраживањима.

Научни радови мини|десно|200п|Балканско полуострво, подручје Цвијићевог интересовања и бројних истраживања.

Цвијић се науком почео бавити још као студент Велике школе и тада је настао његов рад Прилог географској терминологији нашој, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. На основу тих проучавања написао је више радова као и своју докторску дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва путујући скоро сваке године по Балкану.

Први његови објављени радови: 1889. „Ка познавању крша Источне Србије“; 1891. „Преконошка пећина“; 1893. „Географска испитивања области Кучаја“; 1893. „Пећине и подземна хидрографија у Источној Србији“; 1895. „Карст, географска монографија“; 1896. „Извори, тресаве и водопади у Источној Србији“.

Сва ова дела бавила су се проблематиком у Источној Србији. мини|десно|200п|Гроб Јована Цвијића и његове жене Љубице у Београду. Као зрео и искусан научник написао је: 1922. „Ђердапске терасе“; 1925. „Карст и човек“; 1925. „Карст и српске народне приповетке“.

Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је пар стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Умро је у 62. години 16. јануара 1927. у Београду а сахрањен је на Новом гробљу. Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву. Удова Љубица је умрла 7. фебруара 1941."Политика", 8. феб. 1941

Редовни професор десно|мини|200п|Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе слева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје слева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић. Након повратка из Беча, марта 1893, постао је редовни професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. У почетку је предавао физичку географију и етнографију, а затим само географију.

Путујући као студент, и касније као професор, по скоро свим крајевима Балканског полуострва, рано је развио своје интересовање за народни начин живота и културу. Стога на одсеку за географију организује проучавање антропогеографије и етнографије као споредне предмете.

Након укидања Велике школе, а од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, Јован Цвијић је постао један од осам првих редовних професора на Универзитету. Равноправно поред Цвијића нашли су се: Јован Жујовић, Сима Лозанић, Михаило Петровић Алас, Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић. Ових осам професора су потом бирали друге колеге у звање редовних професора.

Цвијић је одиграо важну и активну улогу у реформама школства помажући у оснивању посебне катедре за етнологију на којој је први предавач био његов најстарији ђак и сарадник Јован Ердељановић, а потом и Тихомир Ђорђевић, док је Цвијић остао носилац наставе на географији. Пресудно је утицао на отварање пет нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Богословног у Београду, Филозофског у Скопљу и Правног у Суботици.

Цвијићев осврт на школство у Србији Цвијић је сматрао да ондашње школство, тј. гимназијско образовање треба да траје седам а не осам година. Сматрао је да младићи треба што раније да се укључе у живот и самосталан рад.

Објавио је пет детаљних упутстава за теренска истраживања становништва и насеља како би подстакао и усмерио сараднике у њиховом научном раду.

Цвијић је бројне информације о настави и науци објавио у чланку „О научном раду и нашем Универзитету“, објављеном 1907. године.

Антропогеографска школа

Јован Цвијић се сматра оснивачем и покретачем антропогеографско-етнолошке школе у Србији, која чини полазну основу највећег дела истраживачких радова у југословенским друштвеним наукама 20. века.

У својим антропогеографским истраживањима Цвијић је изучавао миграције, сеоска и градска насеља, типове кућа, материјалну културу становништва у зонама под различитим утицајима цивилизација, психолошке типове и варијетете, народну ношњу и покућство.