мини|upright|десно|Српски православни крст Хришћанство (, ) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.
Хришћaни сe рaзликују у мишљeњу и убeђeњимa у вeзи сa тумaчeњeм одређених библијских одломaкa, aли вeрују у исти основни принцип- дa je Исус Христос Божији Син који је плaтио цeну људског грeхa умрeвши нa крсту и устaвши из мртвих.
Јеврејска и хришћанска вера имају заједничко учење о понизности везано за Стари завет. У личности Мојсија, који је водио израелски народ из ропства у Египту у Обећану земљу, понизност је знак Божје снаге и намене, а не слабости. Библија каже: „Мојсије је био врло скроман човек, најскромнији човек на земљи.”Књига Бројева 12:3 Мојсије је подједнако слављен од стране јеврејских и хришћанских верника.
Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророчанстава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота. Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.
Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.
Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч -{Χριστός}- у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (-{χριστιανοί}-), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.
Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).
По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“
Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).
Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.
Историја хришћанства
Рани период
мини|десно|Риба — стари симбол хришћанства (и данас у употреби).
Званично, хришћанство настаје у 1. вијеку нове ере међу сљедбеницима Исуса Христа. Рођење Исуса Христа представља почетак нове ере и новог рачунања времена.
Под водством апостола Петра, Павла и осталих, настајале су хришћанске заједнице најприје од Јевреја који су напустили јудаизам и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја).
Може се рећи да су темељи хришћанства постављени 2000. година прије н. е, појавом пророка Аврама, Исака и Јакова. Аврам, Исак и Јаков представљени су као пророци који су вјеровали у бога кога су називали Јехова ( — правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од 14. вијека). Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове.
Рано хришћанство појављује се на тлу Израела, који су тада били освојили Римљани. За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило преко Средоземља, са прогонима од стране римских императора.
Од почетка, хришћани су били изложени разним врстама злочина, укључујући спаљивања, мучења, распећа, прогоне итд. Римски император Нерон је 64. године оптужио хришћане за велики пожар у Риму. Хришћанска црква сматра, да су тада под Нероном, апостоли Петар и Павле убијени у Риму. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавином Деција Трајана и Диоклецијана.
Негдје око 150. године хришћански учитељи, у сврху одбране своје вјере, почињу са писањем теолошких и апологетских дјела. Ови аутори су знани као црквени оци. Посебно познати су: Игњатије Богоносац, Поликарп, Јустин Филозоф, Иринеј Лионски, Тертулијан, Климент Александријски и Ориген.
На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, гностицизам и митраизам. Исто тако хришћанство је прихватило неке елементе од паганских религија. О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу научницима се доста разликују.
Император Константин Велики (4. вијек) је 313. године озаконио хришћанство, а Теодосије I га 380. године прогласио за религију Римског царства. Константин је сазвао Први васељенски сабор који је одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године. То је био први васељенски сабор хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом посљедицом се сматра, доношење прве обједињене хришћанске доктрине „Никејског симбола вјере“.
Милански едикт
Цар Константин Велики (306—337) је 30. априла 313. године Миланским едиктом прогласио равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 380. године постаје и званична државна религија у Римском царству.
Константин Велики је био амбициозан човјек који се за хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принио жртве пред паганским храмом бога Јупитера. Године 319. цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази, све до 323. године, када побјеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.
Посљедњих година, пред смрт, Константин је наредио градњу Цркве Светих апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цио град. Имао је жељу да буде крштен на ријеци Јордану, али га је лоше здравље у томе спријечило. Непосредно након Васкрса 337. године, у Никомедији га је крстио Јевсевије Никомидијски, а умире 22. маја 337. године на сам празник Духове.
Средњи вијек
У то вријеме развијају се и први облици монаштва. Око 500. године Бенедикт Нурсијски је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали манастири на западу.
У 8. вијеку долази до спора око икона (иконоборство), које је византијска страна промовисала. Коначно, 787. године на Другом никејском сабору, борбе су се окончале у корист признавања икона и иконографије.
Изван граница Римског царства хришћанство се проширило на Јерменију, Етиопију, Персију и Индију и међу Келтима. За вријеме Велике сеобе народа, разни германи су прихватили хришћанство (Аријанство — међу Готима и Вандалима), али касније је хришћанство надвладало, почевши са Францима. Источноевропски Словени генерално су прихватили византијски облик хришћанства (као нпр. Русија 988. године). Културне, догматске и друге разлике су раздвојиле Источну и Западну цркву и направиле Велики раскол (1054).
Долази до подјеле хришћанске цркве на Западну (латински језик) са сједиштем у Риму, и Источну (грчки језик) са сједиштем у Константинопољу, са значајнијим заједницама у Египту и Сирији. Западна и Источна црква се не слажу у многочему прије свега у вези бројних административних, литургијских и доктринарних ствари, од којих иступа посебно учење о филиокве, учење о чистилишту и примат папе у црквеној хијерархији. Шизма је остала и до данашњих дана.
Од 7. вијека, источно хришћанство је на удару ислама који је освојио Блиски исток, сјеверну Африку и већину Пиринејског полуострва. Слиједили су многи војни конфликти, укључујући: Крсташке ратове, шпанска Реконкиста, пад Византијског царства и југоисточне Европе под турску власт.
Протестантска реформација
Западно хришћанство у средњем вијеку карактеришу сукоби локалних власти и Папа, развој римокатоличке теологије и филозофије. Због великог незадовољства и корупције у Католичкој Цркви, појавила се потреба за реформацијом. Католичка црква успијева да покрене Контрареформацију са Трентским савјетом (1545—1563), након издавања 95 теза 1517. године од стране Мартина Лутера. Ово је један од кључних периода у историји западног хришћанства када долази до реформације, која је довела до појаве бројних огранака у западном хришћанству из Римокатоличке цркве. Тако 1534. године енглески краљ Хенри VIII, проглашава себе поглаварем цркве Енглеске, 1536. године укидају се манастири у Енглеској, Велсу и Ирској.
Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних западних држава, као и због мисионарског жара, западно хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке. У западној Европи долази до ратова гдје су религијски сукоби играли велику улогу.
Ново доба
Са све већим просвјетитељством, западно хришћанство се суочава са новим научним тумачењима, као и са појављивањем библијског критицизма, скептицизмом и савремене политичке идеологије, либерализмом, национализмом и социјализмом (комунизмом). Долази до појава дехристијанизације током Француске револуције, Шпанског грађанског рата, а посебно Октобарске револуције.
У 19. и 20. вијеку, развијају се још и екуменизам, Харизматични покрет и Хришћански фундаментализам. У новије вријеме приврженост хришћанству у Европи (посебно западној) прилично је опало, гдје се модернизација и секуларизам учвршћују.
Хришћaни сe рaзликују у мишљeњу и убeђeњимa у вeзи сa тумaчeњeм одређених библијских одломaкa, aли вeрују у исти основни принцип- дa je Исус Христос Божији Син који је плaтио цeну људског грeхa умрeвши нa крсту и устaвши из мртвих.
Хришћанске општине
У 1. вијеку, хришћани су се због прогањања морали тајно окупљати. Заједнице хришћанских вјерника звале су се црквене општине. Било их је у свим дијеловима римског царства, и у њима је имовина била заједничка. Општине су биле организоване у епархије на чијем челу је био епископ.
Црква и ширење хришћанства