Масакр у кафићу „Панда“, познат као и покољ у кафићу „Панда“ или напад на кафић у Пећи је терористички напад против младића српске националности у Пећи на Косову и Метохији.
Дана 14. децембра 1998. године, током сукоба на Косову и Метохији, два маскирана нападача са аутоматских оружјем напали су кафић „Панда“ у Пећи. Приликом напада убијено је шест младића, а 15 рањено. Страдали су ученици: Иван Обрадовић (14), Вукота (Вукосав) Гвозденовић (16), Светислав Ристић (17), Зоран Станојевић (17), Драган Трифовић (17) и студент Иван Радевић (25). Тешко су рањени Владимир (Владо) Лончаревић (17) и власник кафића, Мирсад Шабовић (35), а лакше је рањен Никола Рајовић (18).
Убиство шест младића српске националности се сматрало осветом за убиство преко 30 терориста тзв. ОВК раније тог истог дана, при илегалном преласку границе са Албанијом, од стране српских снага.
Припадници МУП-а Србије покренули су затим опсежну потрагу за извршиоцима терористичког напада. Дана 17. децембра у пећком кварту Капeшница полиција је ухапсила Агрона Колчакуа, из Пећи, као помагача, и још девет особа.
Пре тога полиција је ухапсила тројицу Албанаца – Газменда Бајрамија, Џевдета Бајрамија и Влазнима Перђеђаја, све из Пећи, који су били осумњичени као саизвршиоци. У селу Глођане дошло је до сукоба, при чему су убијена два припадника тзв. ОВК. Откривен је штаб у коме је нађена већа количина оружја, муниције и униформи. Укупно је тога дана у Пећи и Глођанима ухапшено 34 особе за које је полиција сматрала да су припадали терористичкој групи Рамуша Харадинаја, који је тада означен као организатор и наредбодавац, али је тих оптужби ослобођен пред Судом у Хагу.
Полиција је, сматра се, привела око 150 Албанаца, али су сви ослобођени због недостатака доказа. Од 2013. изјавама Александра Вучића као потпредседника Владе, а касније и премијера и председника државе, бачена је сумња на умешаност државних служби у масакр. Он је наглашавао да „нема доказа“ да су злочин починили Албанци, као и да ће бити „много изненађења за српску јавност“, али никада није приложио доказе за тврдње.
Никоме није пресуђено због убистава у „Панди“. Истрагу је Тужилаштво покренуло у мају 2016. године, сведоци су испитани, не и Вучић, а оптужница није подигнута.
Од злочина до суђења Ситуација пре масакра У самој Пећи до тада је било релативно мирно у односу на друге делове Косова и Метохије. Припадници тзв. ОВК се у граду нису појављивали, али их је било у околини. Рамуш Харадинај је био главни вођа побуњених Албанаца тог подручја, појављивали су се и припадници ФАРК-а, оружане групе која се везивала за некадашњег Руговиног премијера Бујара Букошија, а било је вести и о њиховим међусобним сукобима. Сигурност Србима у Пећи пружала је бројна војска и полиција. ЈСО је имао своје утврђење недалеко од манастира Дечани, а њихов командант био је Милорад Улемек. У касарни у Пећи биле су смештене „Муње“, специјална јединица МУП-а.
Било је то време док је трајао прекид ватре, а тврдило се да тзв. ОВК акумулира оружје и нове борце, па и исламске муџахедине, из Албаније, очекујући нове борбе.
Према подацима Фонда за хуманитарно право, у ноћи између 13. и 14. децембра 1998. године, током илегалног преласка границе са Албанијом, убијен је 41 припадник тзв. ОВК. Војска Југославије је дан касније саопштила да је у граничном инциденту код Призрена, код граничних прелаза Горожуп и Ликен, ликвидирано више од 30 терориста и бар пет рањено, док је више људи притворено. Заплењене су тада велике количине оружја.
Мештани се сећају да су 14. децембра Албанци већ у пет сати затворили радње, а добронамерни су упозоравали комшије Србе да се примире и да не излазе. Те године су илегални преласци из Албаније, где су се налазили центри за обуку терориста, постајали све чешћи.
РТС је пар дана пре масакра у „Дневнику“ две вечери заредом читао саопштење тзв. ОВК, у коме најављују нападе на локале где се окупља омладина. Власти нису упркос овоме ограничиле рад локала у ноћним сатима. Тужилаштво за организовани криминал није проверавало ко је то „саопштење“ доставио РТС-у ни ко је наредио да се иста информација чита две вечери заредом, сазнаје „Бета“.
Градске улице су данима у поподневним сатима биле празне, а народ у страху од учесталих оружаних напада углавном није излазио из својих домова, пише „Данас“.
Подаци о масакру Кафић „Панда“ био је место сусрета средњошколаца оближње гимназије, у коме је након 20 часова било тринаест гостију. Два маскирана мушкарца, наоружани аутоматским пушкама, пуцајући на госте убили су: Ивана Обрадовића (14), Драгана Трифовића (17), Вукосава (Вукоту) Гвозденовића (16) и Ивана Радевића (25). У приштинској болници ранама су подлегли Зоран Станојевић (17) и Светислав Ристић (17). Теже су рањени Владимир Лончаревић (17-18) и власник Мирсад Шабовић (34-35), а лакше је био повређен Никола Рајовић (18).
За једним столом седели су Божидар Перовић (28), Иван Радевић и Мирсад Шабовић. Играли су фирцик, а с барске столице посматрао их је Иван Обрадовић. За другим столом били су средњошколци: Зоран Станојевић, Никола Рајовић, Владо Лончаревић, Драган Трифовић, Вуле Гвозденовић, Свето Ристић и Перо Марковић. Играли су лору и дружили се.
Постоје наводи да је укупно око петнаест људи било рањено, а да је испаљено 60 метака.
О убијенима пишу „Вечерње новости“ 2012. i 2013. године, на годишњицу страдања:
Иван Обрадовић (14) био је најмлађи, ученик првог разреда пећке гимназије „Свети Сава“, а у основној школи био је ђак генерације, Зоран Станојевић (17) био је гимназијалац трећег разреда, Светислав Ристић (17), Драган Трифовић (17) и Вукосав Гвозденовић (16) били су матуранти, а Иван Радевић (25) бивши ученик ове школе и студент. Масакр је представљао крај привременог прекида ватре између терориста тзв. ОВК и српских снага, јер је оцењен као „масакр тзв. ОВК над српским цивилима“, односно „безумни чин албанских терориста“, како је то тада описао лист „Јединство“.
У извештају ОЕБС-а тада је написано да је масакр потенцијална одмазда тзв. ОВК за убиство око 30 њених чланова неколико дана раније током илегалног преласка границе са Албанијом.
Очевици о хронологији злочина Један од преживелих, Владимир Лончаревић, присећа се да су долазили у кафић „Панда“ јер се налазио близу гимназије, а гледали су утакмице и дружили се:
Тако су и те вечери, све до 20.15, када процењују да је почео напад, безбрижно играли карте, тврди Лончаревић. У првој просторији кафића било их је једанаесторица. Никола Рајовић присећа се напада:
Очевидац Божидар Перовић препричава своја сећања о догађају:
Никола Рајовић прича како је потом сео у кола, отишао до полиције, обавестио их о мртвима и рањенима и вратио се у „Панду“, па додаје:
Седамнаестогодишњи Зоран Станојевић умро је исте ноћи у болници у Приштини, као и Светислав Ристић. На лицу места су умрли Иван Обрадовић, Вукота Гвозденовић, Драган Трифовић и Иван Радевић.
Мирсаду Шабовићу је тешко повређена нога, а Владимир Лончаревић ни данас не зна како је остао жив. Погођен је, каже, са 16, 17 метака у главу, руке, ноге:
За „НИН“ Мустафа Радоњићи, адвокат из Пећи, који је бранио је неке од оптужених у случају „Панда“ каже да су у многим случајевима где су жртве Срби, а убице Албанци, „полицајци хапсили погрешне људе“. Он је тада радио за КДОМ (Мисија дипломатских посматрача на Косову) и каже да су те ноћи, када су стигли на лице места, од истражитеља чули да су убице маскирани људи који су носили црне униформе са амблемима тзв. ОВК.
Сахрана убијених алт=Сахрана младића у Пећи|мини|252x252п|Сахрана српских младића страдалих у кафићу „Панда“ у Пећи, из архиве „Борбе“ Грађани Пећи и околине, али и велики број Срба и Црногораца из других места широм Косова и Метохије, 16. децембра 1998. су се опростили од убијених. Заједничко опело служио је патријарх Павле, а они су сахрањени на гробљу у Пећи. На сахрани шесторице убијених младића окупило се према медијским извештајима око 15.000 људи. Нико из државног врха није присуствовао сахрани, осим Војислава Михаиловића, потпредседника Скупштине Србије, из редова опозиције. Шеф мисије ОЕБС Вилијам Вокер није присуствовао, јер је полиција одбила тај његов захтев због „безбедносних разлога“.
Комшије су долазиле да изјаве саучешће, а међу њима је било и Албанаца.
Реакције јавности и званичника Вест о трагедији је одјекнула широм Косова и Метохије. У свим школама и на факултетима обустављена је настава, а Срби и Црногорци су организовали протесте где су од државних органа тражили предузимање ефикаснијих акција за сузбијање тероризма. Све мајке из општине Пећ упутиле су писмо председнику СР Југославије Слободану Милошевићу:
Шеф мисије ОЕБС Вилијам Вокер је дан након масакра у име 54 земље чланице ОЕБС најоштрије осудио „насиље које се на Косову и Метохији догодило у последња 24 часа“:
Вокер је тада осудио убијање терориста на граници са Албанијом и смрт младића „у истој мери“, правдајући то дописнику BBC-а тиме да тада нису знали ко је заиста убио младиће.
Демонстрације Срба због рада КВМ-а Убиства у Пећи изазвала су снажну реакцију српске заједнице. Српски демонстранти осудили су КВМ због неуспеха да их заштити и због фаворизовања Албанаца. Српска омладина гађала је верификаторе камењем, присиљавајући их да се повуку из града.
Настало је опште мишљење да КВМ није непристрасан. Ситуација је била толико озбиљна да се Ричард Холбрук вратио у регион први пут од споразума са Милошевићем.
Састанак Милошевића и Холбрука Изасланик САД за Балкан, Ричард Холбрук, након састанка са Милошевићем је изјавио да је оно што се догодило „нечувено“ и „без оправдања“. Рекао је: „Ако се осећате угрожено, то је на вама“, истичући да по њему Срби не би због тога требало да се осећају ништа више угрожено од Албанаца, као и да се „такви инциденти“ не могу спречити. У одвојеној изјави, председник Слободан Милошевић осудио је немоћ међународне заједнице да спречи нападе на Србе.
Хапшења осумњичених Полиција је организовала потрагу за албанским терористима блокирајући пећки кварт Капешница и село Глођане. Преподне, 17. децембра 1998. су у Капешници припадници полиције Србије ухапсили Агрона Колчакуа (1972), рођеног у Пећи, и још девет особа. У селу Глођане у исто време отворена је ватра на полицију, када су убијене две наоружане особе у маскирним униформама са ознаком тзв. ОВК. Поподне, истог дана, полиција је ухапсила још 23 особе из Пећи и Глођана, а укупно тог дана 34 особе.
Поред Калчакуа, помагач је била и четврта особа, како је саопштила полиција, чији је идентитет познат, а која је ухапшена такође. Пре тога полиција је ухапсила тројицу Албанаца – Газменда Бајрамија, Џевдета Бајрамија и Влазнима Перђеђаја, све из Пећи, који су осумњичени као саизвршиоци у нападу.
У акцији 17. децембра откривен је и штаб терориста у Глођану, у коме је пронађена већа количина оружја, муниције и униформи, као и неколико аутомобила које су наоружане албанске групе отеле од житеља Ђаковице, саопштила је полиција.
У саопштењу се наводи и да сва лица, као и она за којима се још трага, припадају терористичкој групи Рамуша Харадинаја. Након хапшења полиција је дошла до сазнања да је Харадинај, из села Глођана, био организатор и наредбодавац, а против њега поднето је више кривичних пријава због раније учињених злочина над цивилима и полицајцима, навела је полиција.
Тзв. ОВК је негирала своју умешаност.
Никола Шаиновић о хапшењима Тада потпредседник Савезне владе СРЈ задужен за КиМ, Никола Шаиновић, описао је 2023. године првобитна сазнања и смер у коме је истрага кренула хапшењем Албанаца:
Додаје Шаиновић и да је закључак полиције био је да је за „Панду" највероватније одговорна група тзв. ОВК, из села Лођа, недалеко од Пећи, са којом су српске безбедносне снаге током 1998. већ имале неколико сукоба, истичући да „није било друге групе ОВК толико моћне да изведе тако дрзак напад и злочин".
Суђење ухапшенима У јуну 1999. ухапшени су пребачени у затвор у Лесковац.