мини|десно|Различито ватрено оружје са предњим пуњењем. Пушке под бројевима 1, 10 и 11 су идентификоване као карабини. (Енциклопедија Британика, 1910)
Карабин, од француске речи -{carabine}- (изговара се -{/ˈkɑrbiːn/}- или -{/ˈkɑrbaɪn/}-) је ватрено оружје налик на пушку или мускету које је изворно спадало у наоружање коњице током XIX и почетком XX века. Пешадија тог доба је била наоружана дужим оружјем веће снаге, док је коњица имала краће и лакше оружје, прилагођено борби на коњу.
Многи карабини, посебно модерних конструкција, су развијени од пушака и у суштини представљају њихове скраћене верзије. Испаљују исту муницију, мада често са мањом почетном брзином услед мање дужине цеви. У многим случајевима карабини и пушке у наоружању појединих земаља нису били сродни у техничком смислу; рецимо користили су другачију муницију и били су другачије конструкције (премда су карабини и даље били слабије конструкције или мање величине). У различитим временским раздобљима пушке су биле чешће од карабина, а важи и обрнуто.
Ређе се сусрећу карабини који испаљују пиштољску муницију, осмишљени као спој брзине паљбе револвера или полуаутоматског пиштоља и прецизности дужег оружја са пушчаном цеви и кундаком. Оваква оружја се у принципу користе као прецизнија алтернатива традиционалном пиштољу, и дан данас их користе поједини полицијски тимови и цивилни спортски стрелци.
Мања дужина и маса чине карабин лакшим за руковање у блиским борбама, као што су градски или сукоби у џунгли, или приликом дејства из возила. Карабини имају знатно већу пробојну моћ од аутомата, јер испаљују стандардну пушчану муницију. Недостатак карабина у поређењу са њиховим дужим верзијама је мања прецизност на већим даљинама и мањи ефикасни домет, док су истовремено већих димензија од аутомата, па су незгоднији за руковање у скученим просторима.
Карабинима се обично наоружава специјализовано особље (нпр. припадници специјалних, моторизованих, интендантских и других јединица које не припадају класичној пешадији) код кога би пушка нормалне величине представљала сметњу.
Историја Рана историја: пре 1900. десно|320п|мини|Карабин „Силекс“ Првог конзула, рад славног француског пушкара Жана Лепажа око 1800.
Карабин је изворно био лакше, краће оружје, развијено за коњицу. Карабини су били довољно кратки да би могли да се пуне и испаљују са коња, али се то радило веома ретко, јер коњ у покрету представља веома нестабилну основу, а када се заустави, војнику је много лакше да напуни оружје и да гађа ако сјаше, чиме истовремено постаје и ситнија мета.
Главна предност карабина је лако ношење. Коњичке јединице су у стању да удобно носе мускете пуне дужине под условом да се ради само о кретању из тачке А у тачку Б (пракса изворних драгуна, а касније и пешадије са коњима); коњичка јединица, са друге стране, је морала да има покретљивост и да се суочава са непријатељском коњицом у јуришима са исуканим сабљама, па је ношење било каквог дугачког предмета престављало опасан терет. Карабин у већини случајева није био дужи од сабље у корицама, а оба оружја су ношена тако да врховима не сметају лактовима јахача, а да при томе доњим деловима не сметају коњским ногама.
Поједини извори наводе да је оружје добило име по својим првим корисницима, коњичким јединицама названим "карабињери“, од старофранцуске речи -{carabin}- (војник наоружан мускетом), која вероватно потиче од речи -{escarrabin}-, копач гробова, чије је могуће порекло реч -{scarabee}-, односно скарабеј, или балегар.The American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition, Приступљено 8. 4. 2013.
Карабини су обично били мање прецизни и имали су мању снагу од дужих мускета (а касније пушака) које је користила пешадија услед краће нишанске линије и мање почетне брзине зрна испаљеног из краће цеви. Са проналаском брзогорећег (малодимног) барута, мања почетна брзина из краће цеви престаје да буде толики недостатак. Са временом, коњица као род војске нестаје, али се карабини задржавају код јединица код којих лакше и компактније оружје представља предност, па чак и на уштрб прецизности на већим даљинама и снаге.
Током XIX века, карабини су често развијани независно од пешадијских пушака, и у многим случајевима нису користили ни исту муницију, што је отежавало снабдевање. Изузетан искорак у развоју ове врсте оружја остварен је крајем Америчког грађанског рата карабином Спенсер. Ово оружје је међу првима користило сједињени метак са ивичним паљењем и поседовало је магацин са опругом, смештен у кундаку, који је примао седам метака. Метак је убациван у цев помоћу закривљене полуге која је истовремено служила као браник обараче, слично каснијим пушкама система „Хенри“ и „Винчестер“. Ударач се налазио са спољне стране оружја, у стилу дотадашњих перкусионих пушака, и његово запињање се обављало ручно, независно од убацивања метка у цев.
Крајем XIX века је у многим земљама постало уобичајено да се пушке са обртно-чепним затварачима (система Маузер, на пример) производе у пуној величини и верзији карабина. Један од најпопуларнијих и најпрепознатљивијих карабина је била Винчестерова репетирка, која је произвођена у неколико верзија које су користиле револверску муницију. Ово је чинило идеалан избор за каубоје и истраживаче Америке, јер су могли да носе револвер и карабин који користе исту муницију.
Краће пушке, краћи карабини: Први и Други светски рат десно|320п|мини|Сагино Карабин M1 који су користиле оружане снаге САД у Другом светском рату, Корејском рату и мањем обиму у Вијетнамском рату.
У деценијама након Првог светског рата, стандардне пешадијске пушке које су користиле војске широм света постале су краће, било скраћивањем постојећих конструкција, било наоружавањем јединица карабинима, уместо дугим пушкама.
На пример, цев руске пушке Мосин-Наган модел 1891/30 је скраћена са 800m-{mm}- на 730-{mm}- 1930, а затим на 510-{mm}- 1938;Modern Firearms - Mosin, Приступљено 8. 4. 2013. цев немачке пушке Маузер 98 је скраћена са 740-{mm}-, колико је имала 1898. на 600-{mm}- 1935. и модел је означен као „кратки карабин“ - (K98k или Kar98k). Дужина цеви пушака које су користиле САД се није мењала. Репетирка М1903 СпрингфилдModern Firearms - M1903 Springfield, Приступљено 8. 4. 2013. из Првог светског рата и пушка M1 Гаранд имају идентичну дужину цеви од 610-{mm}-, али треба имати у виду да је цев пушке M1903 сматрана за кратку у време настанка.
Амерички Карабин M1 је представљао пример традиционалног карабина јер је био значајно краћи и лакши од пушке M1 Гаранд са дужином цеви од 457,2-{mm}-. Карабин M1 није настао као скраћивањем пушке M1 Гаранд, како је то било уобичајено у 19. веку, већ је представљао потпуно нову конструкцију, која је користила мању и слабију муницију.Modern Firearms - M1 Carbine, Приступљено 8. 4. 2013.
Уједињено Краљевство је развило „Карабин за џунглу“, верзију стандардне пешадијске пушке Ли-Енфилд.Modern Firearms - SMLE Lee-Enfield, Приступљено 8. 4. 2013. Пушку је одликовала краћа цев, скривач пламена, и модификације осмишљене да смање масу оружја. У званичној номенклатури се води као Пушка Бр. 5 Модел 1 . Уведена је у наоружање крајем Другог светског рата, али није ушла у ширу употребу све до Корејског рата. Кориштена је и током Устанка Мау Мау и Малајске кризе.
десно|320п|мини|Карабин М1924ЧК са јуришним ножем За потребе Јуришних одреда војске Краљевине ЈугославијеА. Животић, “Јуришне (четничке) јединице војске Краљевине Југославије 1940—1941. године”, Војноисторијски гласник, бр. 1-2, Београд 2003 у Војно техничком заводу у Крагујевцу на основу пушке М1924, произвођене по лиценци Фабрик Насионал из Белгије конструисан је карабин М1924ЧК. Ознака ЧК је скраћеница за „четнички карабин“, јер је првобитно било предвиђено да се „Јуришни одреди“ зову „Четнички одреди“. Пушка је скраћена по угледу на већ постојећу „соколску пушку“, намењену обуци омладине у гађању. Ручица затварача је савијена надоле ради лакшег руковања, дужина цеви је скраћена на 415-{mm}-, а цела пушка на 955-{mm}-.Часопис „Метак“, 1991, Бранко Богдановић: Југословенска јуришна пушка и нож модела 1924 ЧК У борбеном комплету је и борбени нож са двостраним сечивомБерза антиквитета: Нож југословенске јуришне пушке., Приступљено 8. 4. 2013. који служи као бајонет. Оружје је произвођено од априла 1940. до априла 1941. и тачан број произведених комада се на зна. Немци су заробљене примерке увели у наоружање и означили шифром -{G289(j)}- или именом , односно „Југословенска комитска пушка 7,9 -{mm}-.
После Другог светског рата
Краће оружје је било прикладније за вожњу камионом, оклопним транспортером, хеликоптером или авионом, као и у блиским борбама. На основу борбених искустава у Другом светском рату, критеријуми за избор оружја су почели да се мењају. За разлику од претходног Првог светског рата, у коме су се борбе водиле углавном са фиксних линија и из ровова, Други светски рат је био сукоб високе покретљивости, који се често водио у градовима, шумама, и другим подручјима у којима је покретљивост и видљивост била ограничена. Поред тога, развој артиљерије је учинио да дејства пешадије на отвореним просторима постану још мање практична него што су била до тада.
Највећи број контаката са непријатељем остварен је на даљинама мањим од 300 метара, а непријатељ је био изложен ватри само током краћег временског периода приликом кретања од заклона до заклона. Највећи број хитаца није био усмерен директно ка непријатељским борцима, већ у њиховом приближном правцу, како би их спречио да се крећу и узвраћају ватру. Овај начин дејствовања се назива запречна ватра. Овакве ситуације нису захтевале пушку пуних димензија, која испаљује стандардну пушчану муницију прецизну на веће даљине. Оружје мање снаге је у стварним борбеним ситуацијама и даље у стању да нанесе губитке непријатељу, док његов смањени трзај омогућава да се већи број хитаца испали за кратко време током кога је непријатељ видљив.
Муниција мање снаге је такође и мање масе, што омогућава војнику да је носи више са собом. Док је у Другом светском рату борбени комплет стрелца са пушком био неколико десетина метака, борбени комплет војника са јуришном пушком АК-47 је 150 метака. Како се у том случају пуца муницијом мање снаге, нема потребе за оружјем дуге цеви, па је могућа употреба краће. Краћа цев, опет, смањује масу оружја и омогућава лакше руковањима у мањим просторима, као и брже подизање у згиб рамена и брже гађање, што често представља ефекат изненађења. Рафална паљба се такође сматра за пожељну одлику, јер омогућава војнику да гађа кратким рафалима од три до пет метака, што повећава вероватноћу поготка покретне мете.
десно|320п|мини|Јуришна пушка 44 , или МП44 Немци су почетком Другог светског рата почели са испитивањима карабина са аутоматском паљбом, који су испаљивали стандардну пушчану муницију. Испитивања су показала да је ова варијанта далеко од идеалне, јер се испоставило да није могуће контролисати трзај класичне пушчане муниције при рафалној паљби. Због тога је развијен такозвани средњи пушчани метак. Ово је постигнуто смањењем дужине, а тиме и снаге стандардног „маузеровог“ пушчаног метка 7,92 × 57. Нови метак је означен као 7,92 × 33 , односно кратки. Око овог метка је развијен аутоматски карабин, означен као МП43 или Машински пиштољ, модел 43 . Након ситних изменама, оружје је преименовано у МП44, да би коначно било названо СтГ44, што је скраћено за , или у преводу „Јуришна пушка 44. Овај назив је дао Хитлер лично када се на демонстрацији овог оружја уверио у његову ватрену моћ.Lexikon der Wehrmacht, Приступљено 8. 4. 2013..
десно|320п|мини|АК-47 или