Петар Палавичини (; Корчула, 15. јун 1887 — Дубровник, 22. октобар 1958) био је српски и југословенски вајар.
Биографија мини|л|150п|<center>Дон Кихот, рад Петра Палавичинија 1927. (Музеј савремене уметности). мини|<center>Растко Петровић 1922. (Музеј савремене уметности).
мини|д|150п|<center>Карађорђе у заклетви 1937. (Историјски музеј Србије).
Клесарски занат учио на Корчули, а вајарство на Вајарско-каменорезачкој школи у Хоржицама (Чешка) 1905 — 1909. Студирао на Ликовној академији у Прагу 1909 — 1912. код професора Мислбека. Апсолвирао је вајарство у Бечу. Први светски рат затиче га у Чешкој. Прву самосталну изложбу имао је у Прагу 1919. године. Године 1921. долази у Београд. Његова кућа постала је стециште интелектуалних и уметничких кругова Београда. Био је професор на Уметничкој школи у Београду од 1924. до 1937. године. Један је од оснивача Уметничке групе Облик. Учествовао је на великом броју групних изложби у Југославији (Сплит, Осијек, Загреб, Љубљана, Београд, Нови Сад) и Европи (Барселона, Софија, Пловдив, Праг, Лондон, Париз, Рим, Москва, Лењинград, Братислава, Варшава, Краков, Будимпешта). Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.
Уметност
У раној фази био је под утицајем националног романтизма Ивана Мештровића. Око 1922. настаје његов препознатљиви израз који спада у најоригиналније и најмодерније у југословенском вајарству између два светска рата који је сам назвао „спиритуализовани кубизам“. Главна стилска одлика била је упрошћена форма, готово сведена на волуминозни цртеж коју је показао у низу портрета насталих током треће деценије. У циклусу статуета које је извео тридесетих година изражавао се наглашеном експресијом „готичких“ вертикала. Ове особине су обележиле његов целокупни каснији опус.
Најпознатија Палавичинијева дела су: Портрет Растка Петровића, 1922, Готска статуета, 1926, Дон Кихот, 1927, Девојка са зделом, 1932, Девојка која се чешља, 1933, Пролеће (Први цвет), 1939, За плавом птицом, 1939.
Уз Сретена Стојановића, Риста Стијовића и Тому Росандића убраја се у протагонисте српске савремене скулптуре.
Самосталне изложбе Праг 1917, 1921 Загреб 1920 Београд 1921, 1923, 1929, 1952 (ретроспективна изложба), 1969 Петар Палавичини и његови ученици Сплит 1925
Одликовања 1925 Орден Светог Саве, Београд
Види још
Референце
Литература
1937 Милан Кашанин, Изложба савремене југословенске изложбе у Риму, Уметнички преглед, књ. 1, Београд 1955 Миодраг Б. Протић, Савременици I, pp. 57–60, Нолит, Београд 1964 Момчило Стевановић, Сликари и вајари, III коло, pp. 5–12, Просвета, Београд, поновљено у Момчило Стевановић, Студије, огледи, критике, pp. 81–86, едиција Српски критичари, Музеј савремене уметности, 1988, Београд 1969 Павле Васић, Петар Палавичини и његови ученици, Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд 2010 Душан Миловановић, Изложба из колекције породице Палавичини, (пред. кат.), Галерија РТС-а, Београд Документација Музеја савремене уметности, Београд 1964 Енциклопедија ликовних умјетности 3, pp. 621, Југославенски лексикографски завод, Загреб 1975 Југословенска скулптура 1870-1950, Југословенска уметност ХХ века, Музеј савремене уметности, Београд
Спољашње везе Галерија РТС - Петар Палавичини
Категорија:Рођени 1887. Категорија:Умрли 1958. Категорија:Срби у Далмацији Категорија:Српски вајари Категорија:Југословенски вајари Категорија:Корчулани Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве