Театар апсурда () је термин који се користи за представе фикције апсурда, а којим се означавају остварења неколицине драмских писаца из касних 1940-их (до касних 1960-их), а такође и за театар који развио полазећи од ових дела. Он је изразио уверење да у безбожном универзуму људско постојање нема смисла или сврхе, па стога ни комуникација нема никаквог смисла. Логичке конструкције и аргументи дају право да се говори о ирационалном и нелогичном што доводи до крајњег закључка позоришта, тишине.The Hutchinson Encyclopedia, Millennium Edition, Helicon 1999.
Етимологија Критичар Мартин Еслин је сковао термин "театар апсурда" у свом есеју из 1960. године, а касније је издао књигу под истим именом. Објавио је представе које су базиране на теми апсурда, слично као Албер Ками, који овај израз употребљава у есеју „Мит о Сизифу“ из 1942. Апсурд је у овим комадима представљен у облику човекове реакције на свет без смисла или као човек којим се управља као марионетом од стране невидљивих спољашњих сила. Иако се израз примењује на широк спектар представа, постоје неке опште карактеристике које су заједничке за већину комада: комедија која се меша са трагичним и стравичним сликама, ликови коју су ухваћени у безнадежним ситуацијама, приморани да понављају бесмислене радње; дијалог пун клишеа, игра речи и глупости; завере које се циклично или апсурдно понављају; пародија или бежање од реализма и концепта „добро направљена игра“.
Драмски писци чија се дела углавном означавају као театар апсурда су: Семјуел Бекет, Ежен Јонеско, Артур Адамов, Жан Жене, Харолд Пинтер, Луиђи Пирандело, Том Стопард, Фридрих Диренмат, Алехандро Ходоровски, Фернандо Арабал, Вацлав Хавел и Едвард Олби.
Порекло У првом издању Театара апсурда из 1961. године, Еслин је приметио да рад ових драматурга даје уметнички смисао филозофији Албера Камија, која тврди да је живот сам по себи без смисла, што је и илустровао у свом делу Мит о Сизифу. У првом издању Еслин је представио четири дефинишућа драматурга покрета, Семјуела Бекета, Артура Адамова, Ежена Јонеска и Жана Женеа, а у каснијим издањима додао је и петог драмског писца, Харолда Пинтера, иако сваки од ових писаца има јединствене преокупације и карактеристике које надилазе термин "апсурд."(Subsequent references to this ed. appear within parentheses in the text.). (Subsequent references to this ed. appear within parentheses in the text.) Остали писци које су Еслин и други критичари повезали са овом групом су Том Стопард, Фридрих Диренмат,xi Ферандо Арабал, Едвард Олби, Борис Вијан, Жан Тардије.
Значајни претходници Иако етикета "театар апсурда" обухвата велики број драмских текстова различитих стилова, они имају неке уобичајене стилске претходнике (Еслин, 1961). Ови претходници укључују елизабетанску трагикомедију, формално експериментисање, патафизику, надреализам, дадаизам и, што је најважније, егзистенцијализам.
Елизабетанска –трагикомедија Већина "апсурдистичких" представа је трагикомедија. Како Нел каже у Бекетовом Крају партије, „Ништа није смешније од несреће ... то је најкомичнија ствар на свету“ Еслин наводи Вилијама Шекспира као утицај на аспект "драме апсурда". Шекспиров утицај признат је директно у насловима Јонесковог Магбета и Стопардовог Розенкранц и Гилденстерн су мртви. Фриедрих Диренмат у свом есеју "Проблеми театра" каже: "Комедија је за нас погодна ... Али, трагика је и даље могућа чак и ако чиста трагедија не постоји. Трагику можемо постићи из комедије. То можемо извести као застрашујући тренутак, као понор који се нагло отвара; заиста су многе Шекспирове трагедије заправо комедије из којих произилази трагично."
Иако је прожет са значајном количином трагедије, театар апсурда одјекује кроз друге сјајне форме комичне представе, тврди Еслин, од комедије дел арте до водвиља. Такође, Еслин наводи комичаре раног филма и уметнике мјузикхола као што су Чарли Чаплин, Кејстон полицајци и Бастер Китон као директне утицаје. (Китон је чак глумио у Бекетовом филму 1965. године.)
Формално експериментисање Као експериментални облик позоришта, многи драматурзи Театра апсурда користе технике које су позајмили од ранијих иноватора. Писци и технике које се често спомињу у вези са Театром апсурда укључују песнике нонсенса из 19. века, попут Луиса Керола или Едварда Лира; пољског драматурга Станислава Игнација Виткјевича; руске драматурге Данила Хармса, Николаја Ердмана. xvii. и друге; технике дистанцирања Бертолта Брехта у његовом "Епском театру" ; и "представе из снова" Аугуста Стриндберга.
Један од најчешће цитираних претходника је Луиђи Пирандело, посебно његова драма Шест лица тражи писца. Пирандело је био веома цењени позоришни експерименталиста који је желео да сруши „четврти зид" претпостављен реализмом драматурга попут Хенрика Ибсена. Према В. Б. Вортену, Шест лица и друге Пиранделове драме користе „Метатеатар - играње улога, приче у причи и флексибилан осећај граница позорнице и илузије - за испитивање високо-театризоване визије идентитета“.
Други утицајни драматург био је Гијом Аполинер чија драма „Сиса Тиресијина“ је прво дело названо „надреалним".Allan Lewis. "The Theatre of the 'Absurd' – Beckett, Ionesco, Genet". .
Патафизика, надреализам и дадаизам Један од најзначајнијих заједничких претходника је Алфред Жари чији дивљи, непоколебљиви и ласцивни комад Краљ Иби скандализовао Париз у 1890. године. Такође, концепт "патафизике - науке о имагинарним решењима "- први пут је представљен у Жаријевој драми Дела и мисли доктора Фаустрола, патафизичара био је инспирација многим каснијим апсурдистима, од којих су се неки придружили Колеџу патафизике, основаном у Жаријеву част 1948. године (Јонеско,ix–x Арабал и Вијан. David R. Godine Publisher. добили су титулу Трансцендални сатрап Колеџа патафизике). Позориште Алфред Жари, које су основали Антонен Арто и Роже Витрак, одржало је неколико апсурдистичких представа, међу којима и Јонескове и Адамова
Артоово "Позориште окрутности" (представљено у збирци есеја Позориште и његов двојник) био је посебно важан филозофски трактат. Арто је тврдио да је ослањање театра на књижевност неадекватно и да је права снага позоришта била у његовом висцералном утицају.. Tr. Mary Caroline Richards. New York: Grove Weidenfeld.. Арто је био надреалиста, а многи други чланови групе надреалиста имали су значајан утицај на апсурдисте.
Апсурдизам се такође често упоређује са претходником надреализма, дадаизмом (на пример, дадаистичке представе Тристана Цара изведене у Кабареу Волтер у Цириху). Многи су апсурдисти имали директне везе са дадаистима и надреалистима. Јонеско, Адамов, и Арабал на пример, били су пријатељи са надреалистима који су још увек живели у Паризу, укључујући Пола Елијара и Андреа Бретона, оснивача надреализма, а Бекет је превео многе надреалистичке Бретонове песме као и других аутора са француског на енглески језик.
Веза са егзистенцијализмом
Многи апсурдисти били су савременици са Жан-Полом Сартром, филозофским гласноговорником егзистенцијализма у Паризу, али мало се апсурдиста заправо заложило за Сартрову сопствену егзистенцијалистичку филозофију, коју је изразио у Бићу и ништавилу, а многи су апсурдисти имали компликоване односе с њим. Сартр је хвалио Жанеове драме, наводећи да је за Жанеа „добро само илузија. Зло је ништавило које настаје на рушевинама добра“.Jean-Paul Sartre. " Introduction to.
Јонеско је, међутим, горко мрзео Сартра. Јонеско је оптужио Сартра да подржава комунизам, а да игнорише злочине које су починили комунисти; написао је Носорога као критику слепог конформизма, било да је то нацизам или комунизам; на крају представе један човек остаје на Земљи одупирући се трансформацији у носорога. Сартр је критиковао Носорога постављањем питања: "Зашто постоји један човек који се опире? Бар бисмо могли научити зашто, али не, не учимо ни то. Он одолева јер је тамо"."Beyond Bourgeois Theatre" 6 Сартрова критика истиче примарну разлику између театра апсурда и егзистенцијализма: театар апсурда показује неуспех човека без препоруке решења. У интервјуу из 1966. године, Клод Бонефи, упоређујући апсурдисте са Сартром и Камијем, рекао је Јонеску: "Чини ми се да сте Бекет, Адамов и ви почели не од филозофских размишљања или повратка класичним изворима, него из искуства из прве руке" и жеља да пронађете нови позоришни израз који би вам омогућио да ово искуство створите у свој својој акутности, али и непосредности. Ако су Сартр и Ками смислили те теме, изразили сте их на далеко виталнији савремени начин ". Јонеско је одговорио: „Имам осећај да су ови писци - који су озбиљни и важни - говорили о апсурду и смрти, али да никада нису заиста живели ове теме, да их нису осећали у себи на готово ирационалан, висцерални начин, да све то није било дубоко записано у њиховом језику. За њих је то била још увек реторика, елоквенција. Код Адамова и Бекета то је заиста гола стварност која се преноси очигледном дислокацијом језика".. Trans. Jan Dawson. Holt, Rinehard and Winston..
У поређењу са Сартровим концептом о функцији књижевности, Семјуел Бекет се првенствено фокусирао на неуспех човека да савлада "апсурд", о понављању живота иако ће крајњи резултат бити исти без обзира на све и све је у суштини бесмислено, као што каже Џејмс Нолсон у књизи "Проклетство славе", Бекетов рад се фокусира на "сиромаштво, неуспех, изгнанство и губитак, или како је он рекао, на човека као на не-знам и као на не-можеш." Бекетова веза са Сартром се закомпликовала због грешке у једном од његових прича објављене у Сартровом часопису Les Temps modernes. Бекет је рекао да, иако му се свиђа Мучнина, углавном је сматрао да је Сартров и Хајдагеров начин писања "превише филозофски" а себе је сматрао "не филозофом".
Историја Покрет "Апсурд" или "Ново позориште" првобитно је био авангардни феномен са седиштем у Паризу (на Рив гош, одн. боемској левој обали Сене) повезан са изузетно малим позориштима у Латинској четврти. Неки апсурдисти, попут Жана Женеа, Жана Тардијеа, и Бориса Вијана, рођени су у Француској. Многи други апсурдисти рођени су негде другде, али су живели у Француској, пишући често на француском попут Семјуела Бекета из Ирске, Ежена Јонеска из Румуније, Артура Адамова из Русије, Алехандра Ходоровског из Чилеа и Фернанда Арабала из Шпаније. Како је утицај апсурдиста растао, стил се проширио и на друге земље, на драматурге на које су директно утицали апсурдисти из Париза или драматурге које су критичари називали апсурдистима. У Енглеској неки од оних које је Еслин сматрао практичарима Театра апсурда су Харолд Пинтер, Том Стопард, Н. Ф, Симпсон, Џејмс Сондерс, и Дејвид Камтон; у Сједињеним државама Едвард Олби, Сем Шепард, Џек Гелбер и Џон Гер; у Пољској, Тадеуш Розевич, Славомир Мрожек и Тадеуш Кантор У Италији Дино Буцати, и у Немачкој, Петер Вајс, Волфганг Хилдешејмер, и Гинтер Грас. У Индијису и Мохит Чатопадхи и Махеш Елкушвар такође означени као апсурдисти. Други међународни драматурзи апсурдисти су Тауфик ал-Хаким из Египта; Хонах Левин из Израела, Мигел Михура из Шпаније; Хозе де Алмада Негреирос из Португала; Михаил Волохов из Русије; Јордан Радичков из Бугарске; и драматург и бивши чешки председник Вацлав Хавел.
Важне представе Служавке Жана Женеа (Les Bonnes) премијерно приказана 1947. године. Ћелава певачица Ежена Јонеска (La Cantatrice Chauve) премијерно приказана 11. маја 1950. године у Театру Ноктанбул, следе Час (La Leçon) 1951. и Столице (Les Chaises) 1952. године, 1972 Чекајући Годоа Семјела Бекета премијерно приказана 5. јануара 1953. године у Театру Бабилон у Паризу. Балкон Жана Женеа (Le Balcon) премијерно приказана 1957. године у Уметничком позоришту у Лондону Соба Харолда Пинтера (The Room) премијерно приказана у мају 1957. године у Драмском студију Универзитета у Бристолу. Пинтереов Рођендан премијерно је приказан у Позоришту Вест Енд 1958. године. Животињска прича Едварда Олбија премијерно приказана у Западном Берлину у Шилеровом позоришту Верккстат 1959. године.