Историја сликарства од првих манифестација у палеолиту до савременог доба. Сликарство је умјетност представљања слика било реалистичних, фиктивних или, једноставно апстрактних на површинама различите природе, путем пигмената мијешаним са другим супстанцама које могу бити органског или синтетичког поријекла.

Материјали, технике и стилови

Током историје сликарство је усвајало различите форме у зависности од употребе различитих материјала и техника. До 20. вијека било је базирано на умјетности цртежа. На западу, фреско сликарство које је достигло свој врхунац крајем средњег вијека и почетком ренесансе, базирано је на наношењу боје на свјежи или суви гипсани малтер. Други варијетет древног поријекла је сликарство темпере, које се састојало од наношења боје темпере на припремљену подлогу, обично платна или дрвене плоче, настале мијешањем пигмента са жуманцетом јајета. У вријеме ренесансе уљане боје замјењују фреско и сликарство темпере. Традиционално се сматрало да је уљана техника развијена крајем средњег вијека и да су њени творци фламанска браћа Јан ван Ајк и Хуберт ван Ајк, међутим, данас се вјерује да је развијена много раније. Друге сликарске технике су енкаустика, гваш и акварел. У другој половини 20. вијека раширила се употреба акрилних боја на воденој бази, које се суше веома брзо и не тамне пролазом времена.

Током вијекова, смјењивале су се различите методе и умјетнички стилови, као и теорије у вези сврхе умјетности а које су се, у неким случајевима, поново јављале у каснијим епохама у нешто измјењеном облику. У вријеме ренесансе фреско сликарство на зидовима, замијенило је штафелајско сликарство у уљу, али је сликање на зиду постало актуелно у 20. вијеку међу мексичким муралистима, од којих се истиче Дијего Ривера. Потреба за изразом снажних емоција уједињује врло различите сликаре, како по епохи тако и по стилу, као што је случај са Ел Греком из 16. вијека и њемачким експресионистима у 20. вијеку. Супротно покушајима експресиониста да разоткрију унутрашњу стварност личности, увијек је било сликара који су тежили да што вјерније представе спољашњу стварност која нас све окружује. Реализам, симболизам, академизам и романтизам, су се смјењивали током историје, откривајући значајне и разнолике утицаје и афинитете међу самим умјетницима.

Праисторијско и античко сликарство

Најстарије познате слике су насликане на зидовима пећина које су служиле као склониште људима прије неких 30.000 година у вријеме палеолитског доба, а срећемо их у западној Европи, субсахраској Африци и на југу континента, као и у Аустралији и Русији на подручју Урала. У неким зонама као што је случај са Средоземљем, развој сликарства се наставио и у неолиту.

Пећинско сликарство

Слике које су сачуване у пећинама Алтамире у Шпанији и Ласко на југу Француске, представљају, са невјероватном прецизношћу, бизоне, коње и срндаће. Реализоване су пигментима који су добијани из прашине различитих земљаних минерала и мијешани са животињском машћу, бјеланцетом јајета, екстрактима из биљки и чак са крвљу. Те мјешавине су онда наношене прстима, дрвеним штапићима или директним дувањем на зид пећине. Ове слике су засигурно имале своју функцију у магичним ритуалима пећинског човјека, међутим, није нам позната њихова стварна природа. На примјер, у једној пећинској слици у Ласкоу, представљен је један човјек међу животињама поред више тамних тачкица, што је у неку руку доказ постојања духовне свијести и способности да се она изрази путем слика, знакова и симбола.

Египатско сликарство

Прије више од 5000 година, египатски умјетници су сликали зидове гробница фараона приказујући митолошке и мотиве свакодневнице као лов, риболов, ратарство или светковине. Као што је случај са египатским вајарством и у сликарству се јављају двије стилистичке константе. На првом мјесту, слике више концептуалне него реалистичне природе, представљају најкарактеристичније црте анатомије човјека, комбинацијом анфаса и профила исте фигуре. На другом, скала представљених фигура указује на њихову важност у друштву, те је тако фараон увијек виши од осталих фигура.

Минојско сликарство мини|Делфини у Кнососу, Крит У вријеме минојског периода, живим колоритом, декорисани су зидови палата на Криту и такође керамика. Позната фреска „Скок преко бика“ (око 1500. године п. н. е., Археолошки музеј Ираклиона), рекреира једну ритуалну игру између људи и бикова. Морски живот је такође честа тема сликарства овог периода што је видљиво у случају фреске на зиду палате легендарног краља Миноса у Кнососу, гдје су насликани делфини или, на једном ћупу октопода на чијој површини таласају његови пипци дефинишући и истичући његову форму (такође око 1500. године п. н. е., Археолошки музеј Ираклиона).

Старогрчко сликарство

Са изузетком неких мањих фрагмената, до нашег времена нису сачувани мурали Старих Грка. Ипак, натуралистичне представе митолошких сцена које срећемо у грчкој керамици, могу нам дати неку идеју о томе како је изгледало зидно сликарство. У хеленистичко доба, сцене и мотиви представљени у мозаицима такође могу послужити као ехо монументалних слика које су засигурно рађене у другим техникама и које нису стигле до нашег времена.

Римско сликарство

Римљани су декорисали своје виле подовима украшеним мозаицима и фрескама на којима су представљени ритуали, митови, пејзажи, мртве природе и сцене свакодневнице. Римски умјетници су постизали илузију стварности употребљавајући технику познату под именом ваздушна перспектива, путем које се удаљени објекти представљају загаситим бојама и замагљеним контурама како би се постигао ефекат дубине простора. У археолошким ископавањима која су реализована у Помпеји и Херкуланеуму, мјеста која су била затрпана након ерупције Везува 79. године, откривена је једна читава колекција римског сликарства, секуларне и религиозне природе.

Ранохришћанско и византијско сликарство

мини|десно|250п|Мозаик у цркви Сан Витале, посвећен цару Јустинијану са архиепескопима десно и преторијанском гардом лијево Примјери палеохришћанског сликарства који су сачувани до данас потјечу из 3. и 4. вијека и ријеч је о фрескама из катакомби на којима су приказане сцене из Новог завјета, које имају за карактеристике стилизацију и одређене трагове утицаја из античке умјетности. На примјер, Исус је представљан као фигура Доброг пастира, што је својеврсна адаптација представа грчког бога Хермеса у античкој умјетности. За представљање васкрсења употребљавана је прича о јеврејском пророку Јони који се ослобађа од кита, према Старом завјету. Међу најнеобичнија дјела овог ранохришћанског периода спадају мозаици у црквама у Равени у Италији из 6. вијека, међу којима се истичу они из цркве Сан Витале, гдје су представљене како духовне тако и свјетовне теме. Стилизоване и издужене фигуре које декоришу зидове цркве, гледају у посматрача раширених очију и изгледају као да лебде у простору и времену.

Овај начин представљања хришћанске иконографије је постао карактеристичан за византијску умјетност и стил се отада веже за Источно римско царство са сједиштем у Константинопољу које је трајало од 330 до 1453. године. Византијски стил се такође јавља у иконама, традиционалним православним сликама на плочи од дрвета, које су намјењене обожавању Христоса, Дјевице и светитеља. У рукописима како религиозне тако и секуларне природе, као што је случај са текстовима Вергилија (из IV или с почетка V вијека, Ватиканска библиотека, Рим), или хришћанским текстовима, видљиви су утицаји грчко-римског стила.

Средњовјековно сликарство мини|десно|250п|Тепих страница из Јеванђеља из Линдисфарна са геометријском декорацијом Умјетност средњег вијека која се развила изван Византијског царства и у оквиру сјеверних граница римског свијета, може се класификовати по својим изразитим стилистичким карактеристикама. Келтска умјетност, која се развијала између V и IX вијека, у манастирима различитих зона Британских острва, поврх свега се базирала на сложеним калиграфским цртежима. Рађени су осликани рукописи са богатом декорацијом, као што је случај са Јеванђељем из Линдисфарна (око 698-721. године, Британски музеј, Лондон), са врло детаљним линеарним мотивима и плановима, у којима се комбинују келтски и германски елементи. У периоду романике, за вријеме XI и XII вијека, у осликаним рукописима са сјевера Европе, није видљив неки посебан стил; једне је карактерисала инспирација из класике, док је на другим видљив један нови стил енергичног цртежа. У готском периоду који слиједи, почев од краја XII вијека па све до почетка ренесансе у Италији, уводи се широк репертоар техника и сликарство престаје да буде искључиво везано за манастире.

Готско сликарство

Током раног периода готике, структуре катедрала су ставиле већи нагласак на прозоре, тако да је, у готском периоду, умјетност витража одиграла већу улогу од осликаних рукописа. Секуларни умјетници су отворили своје радионице у Паризу и другим већим европским умјетничким центрима, радећи осликане рукописе за клијенте из краљевских породица. До нашег времена су сачуване слике са секуларном тематиком, посебно рађене у Италији. У градској палати у Сијени, Амброђио Лоренцети је, између 1338. и 1339. године, насликао фреске на којима су представљени мотиви из свакодневнице са грађанима и сељацима као протагонистима. У сали грађанског савјета исте палате, чува се један портрет коњаника који је насликао Симоне Мартини, на ком је представљен један локални војни херој са својим војним логором као позадином.

Међународни готски стил

Спој умјетничких традиција са сјевера Европе и Италије, почетком XV вијека, познаје се под именом међународни готски стил, или интернационална готика. Међу обиљем карактеристика које дефинишу сликарство овог периода налази се посебна пажња посвећена детаљима која показује сликарево оштроумно посматрање људи и природе. У првој деценији 1400-их, Браћа Лимбург су се преселила из Фландрије у Француску. Ту су, за Жана од Француске, војводе од Берија, израдили једну изузетну књигу (осликани, односно илустровани рукопис), календар: Молитвеник Војводе од Берија, (1413—1416, Војводски музеј, Шантили, Француска). Сматра га се једним од најзначајнијих дјела међународног готског стила и у њему су илустроване сцене из свакодневнице и посебних активности како племства тако и сељака. Такође је ријеч о једном својеврсном документу о начину облачења, обичајима и архитектури епохе.

Ђото

С друге стране, неких 100 година прије Браће Лимбург, италијански сликар Ђото ди Бондоне, већ је дао људској фигури монументалну величину и понос, чинећи је протагонистом историје. Ђото је својим дјелом направио револуцију у италијанском сликарству, а његова открића, заједно са открићима других италијанских умјетника, била су од великог утицаја на сликарство са сјевера Европе. У капели Арена у Падови, чувају се изузетне фреске које је насликао Ђото, у периоду између 1305. и 1306. године, чија је тематика концентрисана на живот Исуса и Богородице. Такође је сликао олтарне слике на дрвету великог формата, као и многи други сликари с краја епохе средњег вијека.

Ренесанса

мини|десно|100п|„Протјеривање из раја“, Мазачо Под појмом ренесанса се подразумијева културна револуција из 15. и 16. вијека која има своје корјене у Италији а карактерише је буђење поновног интересовања за културу Старе Грчке и Рима и снажна вјера у појединца и његове вриједности. С једне стране се исказује поштовање достигнућима антике, али се у исто вријеме јавља један културни и интелектуални препород.