Србадија. Часопис за забаву и поуку је био српски периодични часопис који је излазио у Београду (1881—1883) једном месечно, сваког 15. дана у месецу, у свескама у 6 табака у кварт формату. Часопис су покренули браћа Ћурчић (Петар и Стеван), да би после двогодишњег излажења уређивање преузели Ђорђе Поповић-Даничар и Драгутин Илић.Иванић, Душан (1988). Забавно-поучна периодика српског реализма. Јавор и Стражилово. Нови Сад и Београд. стр. 25. Према Велибору Глигорићу, Србадија је имала потенцирано обележје патриотског, националистичког листа посвећеног Српству.Глигорић, Јован (1965). Српски реалисти. Беорад. стр. 128. Почела је излазити у времену обележеном по веома богатој издавачкој делатности у периодици, од које вреди истаћи Летопис, Јавор, Отаџбину, Српску зору, Српске илустроване новине, Побратимство, Вечерњачу и др.О периодичним гласилима и забавно-поучној периодици подробније видети у: Деретић, Јован (2004). Историја српске књижевности. 4. проширено изд. Београд. стр. 779. Међутим, како истиче Душан Иванић, то је уједно и време малаксавања српских периодичних издања у Бечу и брзог гашења неких од новопокренутих гласила.Иванић, Душан (2008). Књижевна периодика српског реализма. Београд и Нови Сад. стр. 180. Како указује Димитрије Вученов, Србадија је заузимала посебно место међу поменутим часописима, јер је била донекле повезана са српском књижевном периодиком у Бечу и Новом Саду. Ту повезаност поменути објашњава личношћу главног уредника Стевана Ћурчића и његовог наследника Ђорђа Поповића-Даничара. Иза обојице је стајало искуство стечено уређивањем истоимене периодике из Беча Србадије, односно новосадског часописа Данице (по којој је, иначе, Поповић добио свој надимак). Отуда потиче и та двојност у београдском часопису, мешавина традиционалнога и новога, коју су из поменутих средина унела ова двојица уредника. Према томе, како закључује Вученов, Србадија представља часопис прелазног карактера и књижевне толераниције, али исто тако заузима нејасно и недовољно одређено место у опредељивању према књижевним школама и правцима, идејама и схватањима.Вученов, Димитрије (1986). Један стари београдски књижевни часопис од пре сто година — „Србадија”. Београд. стр. 250—251.
Покретање часописа и његово трајање мини|160п|лево|„Позив на претплату” објављен у сомборском недељнику Родољубу, 1. фебруара 1881. године
Србадија је кренула са излажењем почетком 1881. године. Те године је изашло 12 свезака на укупно 588 страна. Према Вученову, неизвесно је шта је претходило покретању часописа јер нису сачувана никаква сведочанства о томе. Он претпоставља да је Ћурчић по свом доласку у Београд био пун уредничких амбиција. За разлику од њега, на једном месту код Васе Стајића стоји да је Ћурчић пренео Србадију из Беча у Нови Сад током 1880. године и да је као образложење за тај поступак навео да културни центар треба да буде тамо где и политички.Стајић, Васа (јануар—фебруар 1946). „Нови Сад, српски културни центар” [у: Летопис Матице српске, год. CXX]. књ. 356, св. 1—2, стр. 22—23.
Часопис је најављен у сомборском недељнику Родољубу као „продужење оне Србадије која је пре 6 година излазила са сликама у Бечу”.Родољуб. Лист за народну просвету, привреду и забаву (1. фебруар 1881). год. III, бр. 5, стр. 43. Између осталог, у овом позиву уредник Ћурчић поручио је публици следеће:
Међутим, како истиче Вученов, часопис је и поред национално-романтичног призвука био осуђен да буде пролазна појава у српском књижевном животу. За разлику од, на пример Отаџбине која је имала свог донатора, или Летописа који је имао читаву установу иза себе — Матицу српску, Србадија је била принуђена да се ослања само на претплату и претплатнике, као и на „почек” у штампарији. Претпоставка да ће часопис моћи да се одржи путем претплате није била, како истиче Вученов, својствена само покретачу Србадије, већ и многима другима. Осим тога, часопис је тежио да продре и до српских читалаца у Аустроугарској. Ипак, како оцењује Вученов, ни то није помогло да се он одржи, а као разлог за то наводи конкуренцију (постојање девет књижевних часописа) и релативно танак слој читалачке публике.
По Вученову, живот часописа Србадије може се поделити на две етапе: на етапу браће Ћурчић, која је трајала током 1881. и 1882. године те за време које је Стеван деловао као уредник и одговорни уредник, а Петар као власник и издавач на етапу нових уредника — Ђорђа Поповића-Даничара, а затим и Драгутина Ј. Илића —, и новог власника и издавача — Светозара Николића —, која је трајала током 1883. године
Програм часописа Према Вученову, неког посебног израђеног програма Србадије нема. Његова делимична замена могло би да буде већ поменути „Позив на претплату”. С тиме се слаже и Иванић, наводећи да уређивачки концепт ни у једној етапи није јасно обележен и да се у поменутом позиву саопштавају тривијалне идеје о књижевности:
По начину уређивања и остваривања садржаја часописа, како оцењује Вученов, пре би се могао донети закључак о еклектичкој програмској политици него што би се могло рећи да је Србадија преузела или се у потпуности ослонила на програм једне књижевне школе, правца или струје. Битна црта њене програмске политике у уредничком доприносу јесте инсистирање на јачању јединственог националног осећања.
Референце
Литература
Деретић, Јован. Историја српске књижевности. онлајн издање.
Спољашње везе
Србадија у дигиталном формату Србадија на отвореној библиотеци
Категорија:Српски часописи Категорија:Медији у Београду