Специјалност<center>Космичка медицина<center> 250п|мини|Медицинска тренажа у космосу Космичка медицина је грана превентивне медицине и медицине рада и значајна компонента ваздухопловно-космичке безбедности и космичких истраживања. Потекла из ваздухопловне медицине, 1940-их она се убрзано развија као самостална грана медицине, али и даље тесно и нераскидиво сарађује са њом, како би испунила захтеве у заштити здравља, не само космонаута, већ и обичних грађана, и омогућила им будући боравак на новим, негостољубивим просторима космоса.
Космичка медицина проучава утицај летења космичким летелицама и средине у којој се оне крећу на организам космонаута и у пракси примењује одређене методе превентивне медицинске заштите у спречавању негативног утицаја лансирања и боравка у космосу на живот и здравље човека, као и настанак ванредних догађаја и катастрофа, које карактерише велики губитак људских живота, материјалних добара и поремећај еколошких система.
У садашњем тренутку развоја науке, неке горуће проблеме космичког путовања и дужег боравка у космосу је тешко решити, или су они нерешиви и једино је могуће ублажити њихове последице. Један од таквих проблема је микрогравитација или нулта гравитација. Зато су лекари ваздухопловно-космичке медицине само део многих високо обучених појединаца који и поред постојања многих проблема и високо-ризичних ситуација, са којима се свакодневно сусрећу космонаути за време боравка у земљиној атмосфери и космосу, раде на минимизирању многих нуспојава у космичким истраживањима, како би човеку омогућили да у тим условима преживи.
Космонаути нису једини који имају или су имали користи од истраживања космичке медицине. Већи број медицинских открића произашао из космичког програма и примењен у конструкцији медицинских апарата за потребе космичке медицине нашао је практичну примену у области многих грана медицине (види ниже).
Историја Скоро пола века човек је летео само у земљиној атмосфери, да би педесетих година 20. века развој ракетне технике прокрчио пролаз летовима изван атмосфере у косомосу све до суседних небеских тела. Тиме је аеро-наутика проширена у астронаутику или космонаутику. Зато су вођене бројне полемике дуг низ година средином 20. века, међу научницима и ентузијастима, око дефинисања граница космоса и како тај простор од једног летача чини космонаута.
Стриктно говорећи, Земљина атмосфера се не завршава на одређеној висини, али са порастом надморске висине она постаје прогресивно разређенија. У поређењу са атмосфером земље који је првенствено медијум густе гасовите материје, космос је у суштини медијум енергије и сила. Али космос није празан - без материје. Он садржи сићушну распршену материју као што су; субатомске честице (електрони, протони, неутрони), атоми и молекули (неутрални и наелектрисани), прашина и метеорска материјуа. Космос није једнобразан у сваком погледу. У њему постоје огромне разлике у сваком погледу. Постоје огромне топографске варијације и полазне - привремене флуктуације већине срединских услова, који сугеришу неку врсту „географије“ космоса, која може да се назове космичка географија. Овај топографски прилаз космосу обухвата питања где он почиње?
У жељи да дефинише ову границу, Теодор фон Карман је израчунао да је она на висини око 100 km и да је потребно да летелица на тој висини лети брже од орбиталне брзине како би се својим аеродинамичким особинама могла „извући“ из атмосфере и остала у космосу, што су врло брзо прихватиле међународно признате институције у овој области.
Потреба за даљим разграничењем настала су и у науци око 1950, када и потреба за одвајањем космонаутике од аеронаутике (које су до тада сматране јединственом дисциплином), у две засебне научне дисциплине које се баве изучавањем Земљине атмосфере, космоса и летења у тим просторима. Космонаутика је у то време постојала само у „сновима“ неколицине научника и инжењера, док је аеронаутика углавном била повезана са бројним војним подухватима у војним ваздухопловним установама тога времена. Астронаутици је потребан „недостатак“ атмосфере да би летење у њој било одрживо. Наиме, у космонаутици је немогуће одржати велике брзине у густој атмосфери, јер се ове летелице крећу веома дуго и без икаквог отпора струјања која делује на њих (или са минималним отпором).Јован М Давидовић, Како је човек полетео, истинита бајка о летењу, Издавач аутор, Београд, 2008. Аеронаутици је потребно присуство атмосфере, у којој је летење летелица (тежих од ваздуха) незамисливо без струјања ваздуха око њих. Дакле, према размишљању фон Кармана и многих других научника, ове дисциплине би требало да буду одвојене у неким важним аспектима, који се пре свега заснивају на њиховој зависности од састава атмосфере. центар|450п Савремене летелице — авиони, сателити и космичке летелице — прошириле су до крајњих граница област аеронаутике и космонаутике. Специфичности, у оквиру тих грана, биле су основа и потреба за поделу и одвајање космичке медицине од ваздухопловне медицине у посебну медицинску дисциплину која би се бавила изучавањем летења космосом и његовог утицаја на здравља космонаута.
Указом министра одбране у Совјетском Савезу 1949. покренута је иницијатива да се у Институту за експерименталну ваздухопловну медицину СССР отпочне са научним биолошко-медицинским истраживањима у области космичке медицине. Са првим истраживачким пројектом током 1951. под називом „физиолошки и хигијенски показатељи могућности летења у посебним околностима“, формулисани су и први и основни задаци истраживања, неопходни услови које треба да имају кабине под притиском, системи за одржавање живота, спасавање и контролу и лична заштитна опрема, и опрема за снимање и телемедицину итд.N. M. Sisakyan, ed., Problems of Space Biology, Vol. 1, NASA TT F-174, 1963.
У конструктивним центрима Совјетског Савеза почетком 1950-тих дизајнаиране су прве ракете, и до 1952. изведено је шест експерименталних летова са псима, у којима су животиње лансиране на висине 200-250 км и 500-600 км. До 1956. обављено је још девет сличних летова, до максималне висине од 115 наутичких миља.D. I. Fryer, "The Medical Sciences and Space Flight," R.A.E. News, Feb. 1964.
Институт за експерименталну ваздухопловну медицину Совјетског Савеза током 1954. све више је афирмисао потребу за стварањем посебног одељења од 20 људи који би се бавили истраживањем и развојем медицинске подршке операцијама у горњим слојевима атмосфере. Коначно 1956. формирано је такво одељења, на челу са В. И. Јаздовским и у Совјетском Савезу космичка медицина је постала стварност.
У наредне три године, Совјети су спровели обимна систематска и прогресивна истраживања и развили програм који је на крају довео до првог орбиталног лета са људском посадом у историји.Y. I. Gazdovsky, "Biological Experiments on Rockets and Artificial Earth Satellites," a paper presented at the Rocket and Satellite Symposium during the Fifth Revision of the Comite Speciale, Annee Geophysique Internationale, Moscow, July 30-August 9, 1958; Washington
Почетак космичке ере Историјски догађај за развој космонаутике и космичке медицине био је 4. октобар 1957, када је Совјетски Савез лансирао Спутњик, први вештачки сателит у облику лопте (пречника 58 см и тежине 83,6 кг), који је у орбити око Земље, летео око 98 минута по својој елиптичној путањи. Лансирање Спутњика изазвало је нове политичке тензије ., али је и било од изузетног значаја за даљи војни, технолошки и научни развој човечанства. Зато се може рећи да лансирање Спутњика није био само историјски догађај, од изузетног значаја за цео свет, већ и догађај који је означио почетак; космичке ере, америчко-руске трке у космосу и развоја многих научних дисциплина у којима свакако значајно место има космичка медицина Sputnik and The Dawn of the Space Age
Након стратешког изненађење које су доживеле полетањем Спутњика, САД су 1958. донеле одлуку да се по хитном поступку покрене космички програм летења са људском посадом који је био заснован на претпоставци да се сигурним технологијама може обезбедити одржавање живота и система неопходних за људски опстанак у непријатељском окружењу космоса. Примарну улогу за развој ових респектабилних система требало је да одиграју биолози, лекари, физичари и инжењери.
У пројекат су одмах укључени ваздухопловни лекари, који су већ дуго радили као тим са ваздухопловним инжењерима, и за које се сматрало да поседују искуства из летења класичним авионима, која би могла да помогну човеку да савлада бројне стресогене утицаје у току летења космосом. Веровало се да наставак примене принципа традиционалне ваздухопловне медицине може обезбеди човеку све потребна знања за опстанак у релативно кратком периоду у космичким летовим какве је предвиђао један од првих америчких пројеката - Меркур. Дакле, космичка медицина, тих година у САД, је у суштини, представљала наставак примене принципа ваздухопловне медицине у области космонаутике. Пионири у истраживању космоса Спутњик-1 без|220px Спутник 2 (са псом Лајка) без|200px Восток-1 (са Јуријем Гагарином)<center> без|135px Аполо 11(са Нил Армстронгом) без|180px
Први човек који је нашу планету видео из космоса и први космонаут у свету који је космички ЕКГ срца, звучни сигнал учесталости дисања и пулса ваздушним путем послао на Земљу и био актер првог медицинског истраживања у свемиру био је Јуриј Гагарин, космонаут Восток-1, лансиран 4. децембра 1961. у орбиту око Земље.
Крајем 1963, основан је у СССР Институт за биологију и космичку медицину (касније преименована у Институт за биомедицинска истраживања), у коме се од 1963. до 1964. истраживањима у области космичке медицине бавило више од 100 запослених. Међу запосленима био је и први лекар-космонаут Борис Јегоров. Он је био не само члан прве људске посаде у космосу већ и први лекар који је 12. октобра 1964. боравећи у космосу (један дан), обавио прва медицинска истраживања. центар|мини|350п|<center>Први ЕКГ, из космоса „послало је срце“ Јурија Гагарина Човек је први пут ступио на друго небеско тело (Месец) 21. децембра 1969. Нил Армстронг и Едвин Олдрин су се спустили на Месец, док их је у Аполу 11 на путањи око Месеца чекао Мајкл Колинс.
До данас су космичке летелице прошле близу свих познатих планета Сунчевог система осим Плутона. Нарочито је успешна била мисија космичких бродова Војаџер 1 и Војаџер 2, започета 1997. Том приликом су сонде прошле поред Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна, па су сакупљени драгоцени подаци о овим планетама и условима који владају у космосу на тим растојањима од Земље. Сва ова путовања у космос, поготово она са људском посадом, била су од изузетног занчаја за даљи развој космичке медицине, која их је својим активостима свестрано подржавала.
Захтеви и задаци Примарни бенефити свемирских летова који се једино могу остварити физичким присуством људских бића у космосу, и који превазилазе огромне трошкове, и достојни су значајаних ризика по људске животе су: • Истраживања • Национални понос • Међународни углед и лидерство у свету.Секундарни бенефити и користи која се умножавају људским присуством у свемиру, а сами по себи не оправдавају трошкове или ризик су: • Наука • Економски развој • Нове технологије • Образовање и инспирацијаThe Future of Human Spaceflight Космос је можда највеће „непријатељско“ окружење за живот људи које се карактерише; екстремним осцилацијама температуре, одсуством атмосферског притиска и кисеоника, соларним и галактичким космичким зрачењем, и нултом гравитацијом. Све ове промене за космонауте су изазови са којим се у космосу они морају суочити, а за њихова тела физиолошки проблеми, од којих многи захтевају делимична или потпуноа решења како би се омогућила одрживост људских живота и истраживања изван заштитног окружења Земље.