Манастир Свете Богородице Сићево, Манастир Ваведење Пресвете Богородице, Манастир Сићево је српски манастир из прве половине 17. века посвећен Богородичином Ваведењу. Манастир се налази у атару места Сићева у општини Нишка Бања на око 16km, источно од Ниша према Пироту, у почетном делу Сићевачке клисуре, испод „Големог камена“, Кусаче, на левој обали реке Нишаве, у улици Владимира Милетића.Јанићијевић Ј, Културна ризница Србије, Идеа, Београд, 2001.
Манастирски комплекс, као лепо усклађен спој средњовековног и нововековног градитељства, у добро очуваном стању, о коме бригу воде само три калуђерице, размештен је у прелепом пејзажу нетакнуте природе ван градске гужве, на нешто мање од два километра јужно од магистралног пута Ниш—Софија, испред скретања за село Сићево.
Црква манастира Свете Богородице у Сићеву, да ли је по намени манастирска или гробљанска, није до краја дефинисана. На основу археолошких истраживања спроведених од 1985. до 1986. године испод темеља цркве пронађени су скелети на основу којих се претпоставља да се ради о гробљанској цркви, која је накнадно саграђена на месту старијег гробља. Такође на ово претпоставку упућује и чињенице да је црква малих димензија (за око 50 верника), скученог простор између лука апсиде и часне трпезе.Ракоција М, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури, Ниш 2007.
Статус и степен заштите
Због свог историјског, архитектонског, ликовног и верског значаја манастир Св. Богородице у Сићеву проглашена је решењем Републичког завода за заштиту споменика културе Србије 01 бр. 965/02, од 18. децембра 1963., манастир Сићево — црква Свете Богородице у Сићеву има својство споменика културе, и уписана је у Централни регистар споменика културе у Републици Србији са следећим образложењем:
Надлежни завод који води локални регистар и бригу о овом локалитету је: Завод за заштиту споменика културе Ниш.Мирчетић Д.Ж. Ниш: Вук Караџић
Положај и карактеристике манастирског комплекса
Манастир Свете Богородице Сићево територијално припада нишкој епархији, а административно општини Нишка Бања.
Манастирски комплекс смештен је на живописним пределима Сићевачке клисуре, у делу познатом под називом Кусача, дугачком око 5,4 километара који се пружа од насеља Просек (бетонски мост на Нишави) до бетонске бране хидроелектричне централе на Нишави код села Сићева, у улици Владимира Милетића.Митић, Д. Средње Понишавље — основе стратегије заштите природних и створених вредности, Универзитет у Нишу, 2006.
На јужној страни Сићевачке клисуре, од леве обале Нишаве, земљиште (на коме се налази и манастирски комплекс) већим делом је стрмо и од средине прелази у окомите стене, које клисуру ограђују са југа и истока.
На простору централног дела Кусаче (771 m), која је пошумљен храстовом, липовом и грабовом шумом (на заравни „Петрова ливада“), на површини од око 10,5 хектара, налази се манастирски комплекс Манастира Свете Богородице Сићево окружен густом шумом и бројним објектима. Од 1970. године па надаље, овај део Сићевачке клисуре, око манастирског комплекса, са свих његових страна прерастао је у велико викенд насеље са преко 300 викенд кућа, занатских и угоститељских објеката.Мартиновић, М. Београд: Географски факултет, Магистарски рад. Београд: Републички завод за статистику Србије. 640px|мини|центар|Испод стрмих литица Куновичке површи, посебне морфотектонске и предеона целина Нишке котлине у коју је усечена Сићевачка клисура Нишаве, налази се живописни предео под називом Кусача, под чијим највишим врхом „Големим каменом“ (771 m) се налази манастирски комплекс Свете Богородице Сићево (оивичен жутом бојом) окружен густом претежно листопадном шумом.
На супротној (североисточној) страни Сићевачке клисуре супротно од манастирског дворишта пружа се поглед на село Сићево. 200px|мини|На североисточној страни Сићевачке клисуре из манастирске порте пружа се поглед на село Сићево. Од међународног пута Ниш — Димитровград, непосредно испред скретања за село Сићево до манастира се стиже асфалтним путем (дугим око један километар), који гледано из правца Ниша скреће десно ка реци Нишави и хидроцентрали Сићево, одакле након преласка Нишаве и вештачког канала (који водом снабдева хидроцентралу),Хидроелектране ЕД Југоисток — Ниш ПД „Југоисток“, Ниш (2011) почиње успон ка манастиру, кроз викенд насеље и комплекс манастирске шуме све до улаза у манастирско двориште.
Земљиште на коме је смештен манастир Света Богородица у Сићеву стрмо је и налази се на благо нагнутим брежуљцима. Целокупна манастирска имовина која је груписано око манастира, налази се на површини од 10 хектара, 38 ари и 35 m².
„Манастирски комплекс који је некада имао 1,50 хектар ораница 0,90 хектара под ливадом, 7. хектара под пашњаком, 10 хектара под шумом, 0,50 хектара под виноградом, данас не располаже ораницама, а и оно мало што је имао пре Другог светског рата (1,50 хектар) земље за обраду, због изложености одроњавању обухватила је вегетација и на тим местима су данас шуме.Братислав Петровић Браца, Манастир Свете Богородице у Сићеву, електронско издање, Ниш, (2010)“Географски положај Северна географска ширина: 43° 20′ 28" Источна географска дужина 22° 5′ 1" Надморска висина: 400 m
Историја
Историја Манастир Свете Богородице Сићево није позната, па се она може надокнадити сагледавањем историјских података о области у којој је он поникао. Након обнове Пећке патријаршије 1557. године нишка митрополија у историји српске православне цркве имала је значајно место.Р. Самарџић, Српска православна црква y XVI u XVII веку, Историја српског народа III—2, Београд (1993). стр. 20. Према дефтеру црквене канцеларије од 1640 до 1655, српској патријаршији припадало је и СићевоР. Самарџић, Српска православна црква y XVI u XVII веку, Историја српског народа III—2, Београд (1993). стр. 96., али ко је у том периоду управљао нишком епархијом, не може се поуздано тврдити. Претпоставља се да је у раздобљу када је саграђена и живописана црква Свете Богородице (мада се то не спомиње у ктиторском натпису), на челу епархије налазио епископ Нишки, или, тачније, епископ Нишевски Герасим, који се и потписао 1645. године на маргини књиге, која се сада налази у манастиру Хиландару.С. Петковић, Српска патријарси XVI и XVII века као ктитори, Зборник у част Војислава Ђурића, Београд 1992, 129-135.Р. Самарџић, Српска православна црква у XVI и XVIi веку, Историја српског народа III-2, Београд 1993, 20.Р. Грујић, Енциклопедија СХС, 3, Загреб, 95/6.
Најновија истраживања иду у прилог чињеници да је делатност патријарха Пајсија y области Ниша, као и широм Пећке патријаршије, допринела оживљавању културног и црквеног живота, јер је он створи атмосферу y којој су цркве грађене и осликаване.П. Слијепчевић, Пајсије, архиепископ пећки и патријарх српски као јерарх и књижевни радник, Богословље VIII (Београд 1933) pp. 266-283С. Петковић, Српски патријарси XVI и XVII века као ктитори, Зборник y част Војислава Ђурића, Београд (1992). стр. 132-133. Под његовим благословом у сеоском окружењу Ниша граде се и обнављају храмови, пишу и украшавају књиге.
Услови за настанак
Сићевачка клисура, пробојница реке Нишаве, непроходна све до пред крај 19. века када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од Османског царства и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако „скромних размера и ненаметљивог изгледа“, значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости Ниша, Нишавља и Јужне Србије.Јанковић Т, Историја развитка Нишавски долине, Београд, 1909, 55. На ово је утицала чињеница да је још из доба Римског царства Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени Виа Милитарис заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.Zirojević O, Carigradski drum od Beograda do Sofije (1459-1683), Zbornik istorijskog muzeja Srbije 7, (Beograd 1970), 35. На овој планини 2. јануара 1444. године Српска и Угарска војска предвођена Ђурађ Бранковићем и Јанком Хуњадином у свом последњем покушају да заустави османлијску војску у њеном освајачком походу, уништи и у самом средишту Куновице, заустави је и разбије.Стојановић К, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, записи и др, Споменик СКА 3, Београд 1890. 141, 152. И поред првих успеха Српска и Угарска војска се повлаче са простора Нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.
Такође и за градитеље путева из време Османлијског царства Сићевачка клисура је остала несавладива препрека па је остала по страни важних путева, или Цариградског друма, који је преко Куновице дошао скоро потпуно истом трасом као Виа Милитарис. То је стварало идеалне услове да се живот у неприступачним гудурама Сићевачка клисура одвијао у знаку духовног мира ослобођен страха, посебно у ратним временима и вишевековном ропству Србије под Османлијским царством.Костић, М., О улози и значају Сићевачке клисуре за саобраћај, насеобине и људска кретања, ЗРПМФ 2, Београд 195. Тај њен унутрашњи мир привлачио је многе духовнике, са разних простора Балкана. Тако је средином 15. века, почело насељавање Сићевачке клисуре калуђерима који су бежећи са Истока према Западу, пред налетом Османлија, повлачили ка Западу. Међу њима су били монаси Грци, Бугари, али и Срби са Свете горе. Све бројнији монаси су у скровитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре градили су бројне манастире, цркве и црквишта, желећи да достигну „духовне висине“ (истовремено штитећи сопствене животе од терора Османлија).
Тако је простор Сићевачке клисуре постао црквено средиште, нека врста мале „свете горе“, у којој су се књиге писале и осликавале, цркве и манастири обнављали или из основе градили и живописали. Ова духовна, стецишта код околног становништва осмислила су многе легенде о тајновитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре. Једна од њих је она о постанку Манастира Свете Богородице у Сићеву, на густо пошумљеним северним падинама Кусаче.Kanic F, Srbija, zemlja i stanovništvo II, Beograd 1985, 555
thumb|center|600px|<center>Манастир Свете Богородице Сићево заузима централно место међу објектима материјалне и духовне културе (од посебног значаја) у Сићевачкој клисури (једном, мало спомињаном, стецишту монашких заједница у Србији, некој врсти мале „свете горе“, у тешким временима турске окупације).Šuput M, Srpska arhitektura u doba turske vlasti 1459 — 1690, Beograd 1984, 35.
На све већи значај Сићевачке „свете горе“ утицала је и чињеница да је у време владавине Османлијског царства Ниш био административни и верски центар царевине, која је ограничавала све немуслиманске вере, тако да се верски и културни живот Срба и других хришћана, није могао да одвија у самом граду, па је велики број монаха, пренео духовни живот у мир беспућа Сићевачке клисуре.Марковић В, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920, 125-7, Такође су имућнији Срби из Ниша и околине водили бригу о црквама и манастирима и настојали да што даље од Османлија у миру и безбедно, обављају православне верске обреде.
Велике заслуге за развој духовног и уметничког живота у српским манастирима у првој половини 17. века имао је и патријарх Пајсије (1614-1647.) који је радио на обнови мањих храмова, попут овог.
За све време владавине Османлија дизане су буне и устанци, па су се по беспућима Сићевачке клисуре и у њеним манастирима крили и многи устаници и хајдуци, што је још више јачало цркве и манастире., дуж долине Нишаве.Бојанић, Д. Ниш: Градина и Просвета.
Оснивање и манастир за време Османлијског царства