Визиготско краљевство је била држава која је од 5. до 8. века постојала на подручју Пиринејског полуострва и данашње југозападне Француске. Име је добила по својим оснивачима — Визиготима — који су, као и бројни други германски народи за време Велике сеобе народа продрли на подручја западне Европе, изазвавши при томе пад Римског царства. Настало је године 418. када је визиготски краљ Валија добио од западноримског цара Хонорија територије тадашње провинције Аквитанске Галије као награду за формалну службу у царској војсци. Визиготи су неколико деценија каснија подручја под својом контролом проширили на југ те постепено ширили контролу над целим Пиринејским полуострвом. Њихова је држава након пропасти Западног царства успела очувати независност од Византије, иако су у 6. веку Византинци успели заузети јужне делове Хиспаније, а истовремено Франци заузети подручја северно од Пиринеја. Међутим, до краја 6. века Визиготи су успели истерати Византинце из Хиспаније, а потом покорити и Свеве и Баске, поставши једини господари полуострва.
Током 6. века, отпочело је постепено стапање Визигота са домаћим хиспанороманским становништвом, чему је значајно допринела и одлука визиготског краља Рекареда I да напусти аријанство, што је озваничено 589. године на Трећем толедском сабору. Тада је усвојено ново учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и нови, Толедски симбол вере, са уметнутим изразом Филиокве (), што није било у складу са начелима правоверног хришћанства. Тиме је Визиготска краљевина са аријанства прешла на филиоквизам, поставши прва филиоквистичка држава у историји хришћанства.
Почевши од краја 6. века, црква је имала све већи утицај на државне послове у Визиготској краљевини. Визиготски краљеви су своју власт настојали да стабилизују доневши 654. године Liber Iudiciorum, једну од најпознатијих кодификација права у западној Европи свог времена, а која ће после служити као извор права у будућим шпанским државама. Године 711. су Визиготско краљевство напали и освојили Арапи; последњи остаци су нестали 721. под краљем Ардом. Визиготски принц Дон Пелајо је основао Краљевство Астурију које ће започети реконкисту.
Сеобе Визигота Убрзо по насељавању на римску територију, Визиготи улазе у сукоб са римским властима око достављања хране. Због тога је дошло до побуне Гота. Визиготи су продрли у Тесалију и сукобили се са Валенсом код Хадријанопоља 9. августа 378. године. Римска војска претрпела је велики пораз, а сам Валенс је погинуо. После неуспешног напада на Цариград, визиготска војска се распршила на целом Балкану у потрази за пленом. Царство је 382. године са Визиготима склопило мир дозволивши им да се населе у Доњој Мезији уз обавезу да бране границе. После смрти цара Теодосија (395), Визиготи поново нападају Цариград одакле су се вратили захваљујући данку кога је платио источноримски цар. После неуспешног напада на Источни Илирик (западноримска територија), напали су Епир и приморали римске власти да им дозволе да се тамо населе. Одатле су се, под вођством Алариха, упутили у Северну Италију коју су угрожавали Алани и Вандали (401. година). Продрли су до Милана и Торина. Зауставио их је војсковођа Стилихон који је, међутим, 408. године убијен под оптужбом да сарађује са Визиготима након чега је у Италији извршен покољ варварских војника. Визиготи су због тога напали Рим и освојили га 410. године. Након тродневне пљачке се повлаче. Исте године је умро Аларих.
Тулуско визиготско краљевство Визиготи прелазе Алпе, упадају у Галију, а потом и у Хиспанију (415. године). Намеравали су да оснују своју државу у области Барселоне. За то им је недостајала флота због чега склапају савез са Римљанима. Визиготски краљ Валија уништава Силинге и део Алана (други се придружио Хасдензима). Римљани га, у страху од превеликог јачања, повлаче и 418. године дају дозволу да се насели у области између Лоаре и Гароне са центром у Тулузу. Улазе у сукоб са Римљанима, али их убрзо удружује заједнички непријатељ. Хунска држава се простирала од Волге преко јужне Русије, Румуније, Угарске и Чехословачке. Године 445. власт преузима Атила. Одлучујућа битка између Атиле са једне и Римљана и њихових варварских савезника вођена је 451. године на Маурицијаковом пољу у близини Троа. На римској страни учествовали су Франци, Бургунди, Алани и Визиготи, а предводио их је Аеције. Обе војске претрпеле су тешке губитке. Атила се повлачи у Панонију.
Након битке против Хуна, Визиготи се шире на рачун римских територија ка северу до Лоаре и истоку до Роне. Године 475. Римљани им признају освајања. Након пада Западног римског царства, Визиготи се још више шире заузимајући целу Провансу и североисточни део Пиринејског полуострва. Визиготска држава сада је постала највећа германска држава.
Највећи противници Визигота били су Франци са којима су имали границу на реци Лоари. Франци 507. године прелазе Лоару и у бици код Вујеа наносе пораз Визиготима. Визиготи се повлаче из Галије и премештају седиште државе на Пиринејско полуострво.
Визиготска Хиспанија
До средине 5. века, војна пажња Визигота усмерена је на област Септиманије коју су једину задржали након битке код Вујеа. Тада почињу да схватају важност покрајина на Пиринејском полуострву и покрећу војску на југ. Пораз кога су доживели код Кордобе против хиспано-римских велепоседника доводи до немира у царству и збацивања краља. Један од претендената, Атанагилд, домогао се престола уз помоћ византијског цара Јустинијана коме је, за узврат, морао уступити југоисточну трећину острва. Средиште Атанагилдове нове државе био је Толедо. Визиготско краљевство у последњој четвртини 6. века води успешне борбе са три непријатеља: Византинцима, Свевским краљевством (на северозападу) и Баскима у Кантабријским брдима. Године 585. Визиготи уништавају Свевско краљевство. Владар Сизебут (612—620) освојио је византијски југоисток, а познат је и по првом великом прогону Јевреја у западноевропским земљама. Краљ Свинтил (620—631) заузео је цело Пиринејско полуострво.
Године 633. аристократија се изборила да визиготски краљ на престо долази изборним путем. Године 654. донет је јединствени законски зборник који је важио и за Визиготе и за Римљане. Први арапски напади долазе у време владара Вамбе (672—680) који их без већих тешкоћа одбија. Вамба је под непознатим околностима уклоњен са престола, а у наредном периоду се смењује више владара. Ти немири слабе државу. Последњи визиготски краљ био је Родриго. Моћна арапска држава са средиштем у Дамаску дозволила је 711. године официру Тарику да покрене војску из северне Африке у Европу. Исте године су Визиготи су претрпели тежак пораз код Гвадалете. У наредних пет година, Арапи освајају Пиринејско полуострво, а 717. године и визиготске поседе у Септиманији.
Историја
Савезна краљевина thumb|Визиготско насеље и Иберијско полуострво, око 418|left
Од 407. до 409. године, савез германских Вандала, иранских Алана и германских Свева прешао је залеђену Рајну и прешао преко модерне Француске и на Иберијско полуострво. Са своје стране, Визиготи под Аларихом су славно опљачкали Рим 410. године, заробивши Галу Плацидију, сестру западноримског цара Хонорија.
Атаулф (краљ Визигота од 410. до 415.) је провео наредних неколико година делујући у галским и хиспанским селима, дипломатски манипулишући супротстављене фракције германских и римских заповедника једне против других, и преузимајући градове као што су Нарбон и Тулуз (413). Након што се оженио Плацидијом, цар Хонорије га је ангажовао да пружи визиготску помоћ у повратку номиналне римске контроле над Хиспанијом од Вандала, Алана и Свева.
Године 418, Хонорије је наградио своје визиготске федерате под краљем Валијом (владао 415–418) тако што им је дао земљу у долини Гароне у Галији Аквитанији на којој су се населили. Ово се вероватно догодило по систему . Чини се вероватним да Визиготи у почетку нису добили велику количину земљишних поседа у региону (како се раније веровало), већ да су стекли порезе региона, при чему су локални галски аристократи сада плаћали порез Визиготима уместо римској влади.
left|thumb|Теодорик I, Фабрицио Кастело (1560–1617) Визиготи са престоницом у Тулузу, остали су де факто независни и убрзо су почели да се шире на римску територију на рачун слабашног Западног царства. За време Теодорика I (418–451), Визиготи су напали Арл (425 и 430) и Нарбон (436. године), али их је Литорије спречио користећи хунске плаћенике. То је прво резултирало Теодориковим поразом у бици код Нарбоне 436. године, али су онда 439. у бици код Тулуза Визиготи поразили савезничке снаге Римљана и Хуна. До 451. године ситуација се преокренула и Хуни су напали Галију; сада се Теодорик борио под Флавијем Аецијем против Атиле у бици на Каталаунским пољима. Атила је одбијен, али је Теодорик погинуо у бици.Cambridge Ancient vol. 14,
Вандали су завршили освајање Северне Африке када су заузели Картагину 19. октобра 439. године, а Свеви су заузели већи део Хиспаније. Римски цар Авит је тада послао Визиготе у Хиспанију. Теодорик II (453–466) је извршио инвазију и поразио краља Свива, Рехијара, у бици на реци Орбиго 456. године код Астурике Августе (Асторга), а затим је опљачкао Бракару Августу (Брага), престоницу Сева. Готи су прилично брутално опљачкали градове у Галицији, делу Свевског краљевства: масакрирали су део становништва, па чак напали и нека света места, вероватно због подршке свештенства Свеба. Теодорик је преузео контролу над Хиспанијом Бетиком, Картагином и јужном Лузитанијом. Године 461, Готи су од цара Либија Севера добили град Нарбон у замену за њихову подршку. То је довело до побуне војске и Гало-Римљана под Егидијем; као резултат тога, Римљани под Севером и Визиготи су се борили против других римских трупа, а побуна је окончана тек 465. године.Cambridge Ancient vol. 14,
Тулуско краљевство thumb|Иберијско полуострво око 476. године|left
Године 466, на визиготски престо је дошао Еурих, који је био најмлађи син Теодорика I. Он је озлоглашен по убиству свог старијег брата Теодорика II који је и сам постао краљ убиством свог старијег брата Турисмунда. Под Еурихом (466–484), Визиготи су почели да се шире у Галији и консолидују своје присуство на Иберијском полуострву. Еурих је водио низ ратова са Свевима који су задржали извесни утицај у Лузитанији, и довео је већину овог региона под власт Визигота, заузевши Емериту Августу (Мерида) 469. године. Еурих је такође напао Западно Римско Царство, заузевши Хиспанију Тараконенсис 472. последњи бастион (западне) римске владавине у Шпанији. До 476, он је проширио своју власт до реке Рона и Лоара што су обухватало већи део јужне Галије. Такође је заузео кључне римске градове Арл и Марсељ. У својим кампањама, Еурих је рачунао на део гало-римске и хиспано-римске аристократије која је служила под њим као генерали и гувернери. Визиготско краљевство је формално признато као независно краљевство на некадашњој римској територији уместо да има статус федерата када је западни цар Јулије Непот (474–475) потписао савез са Еурихом 475. године, дајући му земље јужно од Лоаре и западно Роне у замену за војну службу и територије у Прованси (укључујући Арл и Марсеј). Територије у Хиспанији су остале под фактичком контролом Визигота. Након што је Одоакар свргнуо последњег римског цара на Западу, Ромула Августула, Еурих је брзо поново заузео Провансу, што је Одоакар формално прихватио у споразуму.
До 500. године, Визиготско краљевство, са центром у Тулузу, контролисало је Галију Аквитанију и Галију Нарбоненсис и већи део Хиспаније са изузетком Свевског краљевства Галиције на северозападу и малих области које су контролисали независни иберијски народи, попут Баскијаца и Кантабријаца. Еурихов син Аларих II (484–507) издао је нови скуп закона, , и одржао црквени сабор у Агду.
thumb|Хлодвиг I се бори против Визигота