Ладислав Посмрче (, , ; Комарно, 22. фебруар 1440 — Праг, 23. новембар 1457) био је аустријски војвода (од 1440), краљ Угарске (као Ладислав V, од 1444) и краљ Чешке (Ладислав I од 1453. године) из династије Хабзбурга.
Ладислав, назван Посмрче пошто је рођен после смрти свог оца Алберта II Немачког, крунисан је за краља Угарске већ у трећем месецу живота. Његова мајка Елизабета Луксембуршка покушала је да му сачува престо, иако је већина племства изабрала за краља другог кандидата, краља Пољске Владислава III Јагелонца. Пошто се Елизабета са сином повукла у Беч, после њене смрти Ладиславов заштитник био је аустријски војвода и цар Светог римског царства Фридрих III Хабзбуршки. Када је Владислав III страдао у борби са Османлијама код Варне 1444, угарско племство је позвало малог Ладислава назад у земљу.
Како је Фридрих оклевао да испуни захтеве Мађара, Угарском је као краљевски регент од 1446. до 1452. године управљао прослављени војсковођа и великаш Јанош Хуњади. Млади краљ је 1453. најзад посетио Чешку и Угарску, где се око њега окупљало племство незадовољно Хуњадијевом доминацијом. Током Ладиславове владавине врхунац борби са Турцима била је успешна одбрана Београда 1456. после које је умро Хуњади. Његов старији син Ладислав је, како би задржао очев привилегован положај, у Београду убио свог главног противника Улриха II Цељског, краљевог рођака и заштитника, али га је затим Ладислав Посмрче осудио на смрт и погубио. Од новог сукоба у Угарској Ладислав V се склонио у Праг где је 1457. и преминуо у седамнаестој години, по свему судећи од леукемије.
Порекло Рођен је 22. фебруара 1440. године као дете Алберта II Хабзбуршког и Елизабете, ћерке Жигмунда Луксембуршког, цара Светог римског царства, краља Угарске и Чешке. Пошто је рођен четири месеца по очевој смрти, Ладислав је добио надимак Посмрче. Ладиславови родитељи су већ имали две ћерке Ану, која је 1446. године удата за Вилхелма III, грофа од Тирингије, и Елизабету која је 1454. удата за пољског краља Казимира IV Јагелонца. Алберт и Елизабета су имали и сина Георга који је 1435. године преминуо као четворогодишњи дечак.
Алберт Хабзбуршки је владао читавим низом територија у средњој Европи. Наследио је свог оца Албрехта IV 1404. године на месту аустријског војводе. Аустријом је владао као Албрехт V (1404—1439). Захваљујући браку са Елизабетом Луксембуршком Алберт се приближио Жигмунду, краљу Угарске (1387—1437) и Чешке (1419—1437) и цару Светог римског царства (1433—1437). Сам Жигмунд није имао синова и уредио је да га на бројним поседима наследи зет, иако је и његова супруга, Барбара Цељска, имала политичких амбиција. После Жигмундове смрти Алберт је прво крунисан за краља Угарске 1. јануара 1438. године у Стоном Београду, а затим и за краља Чешке у Прагу 29. јула исте године. Између ова два крунисања, Алберт је у Франкфурту на Мајни 18. марта 1438. године изабран за краља Римљана () као Алберт II.
Титула краља Римљана се још од времена Отона III везивала за немачке земље и требало је да јасно одреди будућег цара Светог римског царства пре крунисања у Риму. Било како било, Алберт Хабзбуршки никада није ни крунисан за цара Светог римског царства пошто су прилике у Подунављу захтевале његову брзу интервенцију. Османски султан Мурат II је 1439. покорио Српску деспотовину чиме је Угарска сада била отворена за нове упаде Османлија. Алберт је покушао да организује већи поход против Турака, али се његова војска постепено разишла а да није извела иоле озбиљан напад на Османлије. На повратку кући Алберт је преминуо од дизентерије 27. октобра 1439. године недалеко од ЂераИсторија Мађара. стр. 152..
Долазак на угарски престо Алберт, краљ Немачке, Угарске и Чешке сахрањен је у Стоном Београду у Угарској. За собом је оставио супругу Елизабету која је била у другом стању, тако да се рачунало да би новорођенче могло да претендује на бројне поседе Алберта Хабзбуршког. У самој Угарској један део племства захтевао је да се круна понуди кандидату који би могао да лично предводи походе против надолазећих Турака. Уз сагласност трудне краљице Елизабете, која је требало да пође за новоизабраног краља, великаши су угарски престо понудили младом пољском краљу Владиславу III Јагелонцу. Док је угарска делегација боравила у Кракову, Елизабета се 22. фебруара 1440. породила и добила сина Ладислава који је убрзо добио надимак Посмрче. На наговор свог брата од ујака грофа Улриха II Цељског краљица је повукла свој пристанак да се за краља изабере пољски владар. Затим је дворска дама Јелена Котанерова из Вишеграда украла круну Светог Стефана којом је острогонски надбискуп Дионисије (Денеш) Сечи крунисао новорођеног Ладислава V 15. маја у Стоном БеоградуИсторија Мађара. стр. 152–153.
мини|лево|Алберт II Немачки и Елизабета Луксембуршка, родитељи Ладислава V, на Албертовом олтару у манастиру код Клостернојбурга у Аустрији, слика настала око 1438. године. За разлику од Угарске, Ладислав V је без већих проблема прихваћен у Аустрији за војводу. Ипак, 2. фебруара 1440. у Франкфурту на Мајни за краља Римљана је изабран Албертов рођак Фридрих, војвода од Унутрашње Аустрије. Како је Алберт II умро 1439, а војвода и владар Тирола Фридрих IV исте те године, краљ Немачке Фридрих III је постао старешина куће Хабзбурга као њен најстарији мушки члан. За почетак, то му је омогућило да завлада и Тиролом као старатељ малолетног Сигисмунда, сина Фридриха IV.. За краља Чешке Ладислав V је званично прихваћен у Сталешкој скупштини 1443. године, али је његово крунисање обављено тек 1453. године што је у Чешкој изнедрило праву феудалну анархију.
У априлу 1440. Угарску стигао и пољски краљ Владислав III. Државни сабор је 29. јуна прогласио да је крунисање малог Ладислава V било неважеће, због тога што је изостала сагласност сталешке скупштине. Острогонски надбискуп Сечи је пристао да крунише и јагелонског кандидата и Владислав III је 17. јула крунисан за угарског краља као Владислав I. Пошто је круна Светог Стефана била у рукама краљице Елизабете, крунисање Владислава је обављено круном скинутом са реликвијара Светог Стефана УгарскогИсторија Мађара.
У историји средњовековне Угарске борба око круне из 1440. године је имала велики значај на пољу политичке теорије. До тада је претендент на престо обично био у сродству са претходним владарима, а крунисање круном Светог Стефана је сматрано за обред којим је положај новог владара легитимисан. Примера ради, Карло I Роберт, први анжујски краљ Угарске, је два пута крунисан за краља пре него што је 1310. најзад крунисан круном Светог СтефанаИсторија Мађара. стр. 94–95.. Међутим, Државни сабор је 1440. краљевску круну понудио Владиславу III Јагелонцу иако он није био у сродству са претходним краљевима, али је био добар кандидат за новог мужа краљице Елизабете и предводника одбране Угарске од Турака. Када се Владислав појавио у Угарској, Сабор је поништио крунисање Ладислава V иако је мали краљ био син и унук претходна два владара и иако је крунисање обављено у складу са традицијом. Да би и крунисање Владислава III било легитимно, Сабор је прогласио да легитимитет не доноси сама круна Светог Стефана, већ одобрење Сабора. Самим тим, Угарска је званично постала уместо наследне, изборна монархија.Историја Мађара. стр. 153..
Сукоби око угарског престола (1440—1442) Угарска је тако 1440. добила два краља тако да је, и поред присутне турске опасности, у Угарској почео сукоб међу присталицама Хабзбурга и Јагелонаца. Борбе у самој Угарској су са прекидима вођене од лета 1440. све до 1445. године, а подељеност земље је практично трајала све до првих година владавине Матије I Корвина (1457—1490). Две завађене струје су иначе биле готово равноправне по снази. Већина великаша и ситнијих племића су били уз Владислава, али су најбогатији барони, Ладислав Горјански, грофови Цељски, деспот Ђурађ Бранковић, надбискуп Дионисије Сечи са браћом, као и мачвански бан Никола Илочки, били уз Ладислава V. Уз краљицу и њеног сина били су и угарски градови. И један и други краљ су могли рачунати на помоћ споља. Сталешка скупштина Пољске ипак није била превише вољна да одобри већу помоћ краљу Владиславу Јагелонцу, док су сталешке скупштине Аустрије и Чешке више помагале Ладиславу. Када је краљици понестало новца, она се обратила рођаку свог преминулог супруга, војводи Фридриху V, који је у замену за финансијску помоћ добио титулу старатеља малог Ладислава V, круну Светог Стефана и град Шопрон као залог зајма..
Рат између две стране вођен је опсадама противничких утврђења и пустошењем имања. У почетку је краљичина странка имала предност захваљујући чешким најамницима, очврслим у Хуситским ратовима, које је предводио Јан Јискра. Елизабета је Јискри поверила одбрану Кошица, а он је убрзо проширио своју власт све до Спишке и Звољенске области. Најамничка војска издржавана је убирањем краљевских пореза, али су и бројни градови добровољно достављали Јискри средства како би их заштитио од племства. Захваљујући Јискри, власт Ладислава V је била учвршћена у северном делу Угарске, али су присталице Владислава Јагелонца постепено стекле предност у централним и јужним крајевима земље. У јужној Угарској двојица најзначајнијих присталица Јагелонаца били су мачвански бан Никола Илочки, који је у почетку подржавао Ладислава V, и северински бан Јанош Хуњади. Њих двојица су почетком 1441. код Батасека нанели тежак пораз краљичиној војсци, после чега Елизабета Луксембуршка није више била у стању да шаље веће војске у централну и јужну Угарску. Краљ Владислав I је затим Илочком и Хуњадију поверио покоравање источног дела земље, док се сам у пролеће 1441. упутио у Подунавље. Почетком 1442. деловало је да је Владислав близу циља да се наметне за владара читаве Угарске, али је затим доживео неуспех у опсади Њитре. Иако је Владиславову власт признавао већи део земље, Јискра је још увек био у стању да порази сваки напад на територије које је контролисао а које су се пружале од Тренчина до Шариша. Штавише, кључни градови и тврђаве Комарно, Ђур, Њитра, Шопрон и Пожун су били под директном влашћу краљице Елизабете, док је Острогон, у самом центру Угарске, успешно бранио надбискуп Сечи.
На крају је краљица Елизабета са малим сином и круном Светог Стефана побегла у Беч под заштиту немачког краља и аустријског војводе Фридриха III Хабзбуршког. После краљичиног бекства, папа Евгеније IV је преко свог легата, кардинала Јулијана Чезаринија, покушао да посредује у склапању мира између завађених страна у Угарској. Током ових преговора краљица Елизабета је преминула 19. децембра 1442. године. Вођство странке која се залагала за краљевска права Ладислава V преузео је војвода Фридрих III. Залагањем кардинала Чезаринија склопљено је примирје на основу постојећег стања, мада су и даље вођење мање чарке. Присталице Ладислава V успеле су да се одрже у северним и западним крајевима Угарске без већих потреса..Историја Мађара. стр. 153–154..
Под надзором Фридриха III Владавина Владислава I У међувремену, османски султан Мурат II је 1440. неуспешно опседао Београд, а северински бан Јанош Хуњади се 1442. прославио победом код Сенимреа на Моришу над једном турском војском која је упала у Угарску. Хуњади, који је рат почео као војни заповедник скромног порекла, брзо је захваљујући победама над присталицама Ладислава V, а затим и над Османлијама, постао најугледнија личност у Угарској. Уз Николу Илочког, Хуњади је од захвалног Владислава добио низ ванредних овлашћења, тако да су двојица великаша практично држали у својим рукама сву власт између Стоног Београда и Печуја на западу до Источних Карпата на истоку..