Психосоматска болест је телесна болест изазвана психичким узроцима, чији се симптоми испољавају на органима и мењају њихову функцију, стварајући прво реверзибилне а затим и иреверзибилне промене. Када је стресно стање продужено, кад су ендокрини и нервни систем сувише дуго изложени хиперфункцији, природно је очекивати да ће се створити услови за настанак поремећаја у организму. Шта је сувише дуго и сувише јако одлучује, у највећој мери, урођена природа организма, као и стање у коме га је стрес (психички узрок) затекао. Сматра се да је дуготрајан стрес одговоран за настанак психосоматске болести, док краткотрајан стрес, па и ако је снажан, не изазива психосоматску болест.
Велика је заблуда потцењивати психосоматске поремећаје сматрајући их имагинарним, по принципу "све је то у нечијем уму". Заправо, физички симптоми изазвани психосоматским стањем су стварни поремећаји, и треба их брзо лечити, као и било коју другу болест. Процењује се да је преко 90% посета лекару последица здравствених проблема на које је барем делимично утицао стрес, те тако и психосоматске болести имају много више заједничког са њим него што то људи схватају!
Историјат Историјски гледано, мишљење да снажне емоције (бес, страх, жалост) могу изазвати телесна обољења, владало је још код Хипократа, Сократа и других античких лекара и великих мислилаца..
У средњовековном исламу у делима Персијских психолога - лекара Ахмеда Ибн Сахл ал Балкија (Ahmed ibn Sahl al-Balkhi) (934) и Хали Абаса (994) налазимо прва размишљања о настанку болести као последици интеракције ума и тела. Оба лекара су схватила како физиолошке и психолошке функције у телу пацијента могу да имају утицај једна на другу. До ових сазнања они су дошли на основу утврђивања разлике између пацијената који су били физички и ментално здрави и оних који су били физички и ментално болесни.. {| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5" | style="text-align:left;" | мини|десно|250п|<center>Сократ |- | style="text-align:left;" | Прва анегдота |- | style="text-align: left;" | „... Сократ (470—399. п. н. е.), дошавши из рата, рекао је да Трачани имају бољу медицину од Грка, јер знају да се не може излечити тело уколико се не лечи душа.“ |- | style="text-align: left;" | Друга анегдота |- | style="text-align: left;" | „... Младог сиријског краљевића који је патио од бројних телесних сметњи и постепено је пропадао и телесно и психички, лечиле су две групе лекара; Једна која је припадала школи са Коса, а друга школи у Книду. Лекари са Коса су имали приступ који данас називамо холистичким и сматрали су да се болест не може лечити уколико се не приступи личности у целини, не узму елементи из животне историје болесника и његови тренутни емоционални проблеми. Книђанска школа није марила за личност болесника, бавила се искључиво сметњама заузевши оно што бисмо данас назвали механицистички или прагматични приступ болести и болеснику. Наравно, победили су лекари са Коса, испоставило се да је краљевић патио од нечега сто се данас назива маскирана депресија, чије је порекло било у неузвраћеној љубави“. |- | style="text-align: left;" | Из књиге: др Владимира Адамовића, пионира и доајена психосоматске медицинеAdamović, V. (1983) . |} Немачки лекар Ј. Хајнрот (Heinroth) био је међу првима који је 1818. употребио нови термин: психосоматски поремећај у објашњењу психогеног удела у настанку инсомније. Он говори о сомато-психичким поремећајима који представљају психичке, пратеће, манифестације телесних обољења.
Од тада требало је да прође више од сто година да се сазнања о овој болести обогате новим истраживањима у медицини, мада су размишљања о психосоматским поремећајима била пристуна и континуирано негован у неким традиционалним медицинским системима (ајурведска медицина)..
Франц Александер на почетку 20. века, започео је истраживање динамичке повезаности између ума и тела,. а Зигмунд Фројд истраживања психосоматске болести, након преписке са Георгом Грудеком (Georg Groddeck) који је, у то време, истраживао могућности лечења физичких поремећаја применом психолошких процедура. Такав приступ подразумевао је размишљање о болести као о континуираној интеракцији психичких и соматских фактора.
Micheale Balint и његове Balint-групе шездесетих година двадесетог века, указале су да је неопходно да лекар приступа целој личности болесника. Сматрали су да око 30% болесника консултује лекара због симптоматологије која у основи има емоционалну дисфункцију.
Фландрија Данбар је у првој половини 20. века покушала је да поједине психосоматске болести доведе у везу са психичким особинама личности. Она је развијала концепт постојања коронарне, улкусне или труматофилне личности. Њено учење, осим концепта коронарне личности, односно тзв. А-типа личности, као хипотезе данас је углавном оповргнута. Коронарна личност је окарактерисана претераном амбициозношћу, склоношћу такмичарском духу и нерешеним проблемима према ауторитету, што објашњава амбивалентним односом према родитељима у детињству.Powell RC. Helen Flanders Dunbar (1902-1959) and a holistic approach to psychosomatic problems. ..
Од 1970-их, након истраживања и његових колеге у Немачкој и другим земљама, биосемиотичка теорија се све више примењује као теоријска основа у психосоматској медицине.
Значајан допринос проучавању психосоматике дала је психоаналитички оријентисана мађарска психосоматска школа. Sandor Ferenzi, развио је концепт биолошких основа психоанализе, концепт биоанализе, разматрао да ли психосоматска болест има или нема симболичко значење. Такође, говорећи о феномену хистеричне материјализације покушао је да разграничи хистеричну неурозу од психосоматског поремећаја Oevres completes III. ..
Данас, психосоматска болест је препозната у свим областима медицине, а на појединим психијатријским, или још чешће и на интернистичким клиникама у свету постоје и посебна одељења за лечење психосоматских болести.
Схватајући велики значај психосоматских болести, због све веће бројности оболелих, у медицини се развија и посебна област, психосоматска медицина, која пре свега има за циљ да нас ослободи ...Картезијанске подела човека на душу и тело и ослободи нас дуалитета тврдње да је увек реч о симултаној реакцији на извесне спољашње или унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области.
Два открића у медицини била су од великог значаја за боље разумевање и схватање како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се телесно реаговање враћа у своме дејству на психу, стварајући понекад затворени, „зачарани“ круг, , у коме је болесник својом болешћу заробљен. Једно откриће потекло је из области истраживања људске психе, психоаналитичко, док је друго потекло из области физиологије аутономног нервног система. Откриће психоанализе; да оштећење наших функција потиче од несвесних конфликата, (оних које је наше свесно Ја одбацило и потиснуло у несвесно), који су, набијени „енергијом“ и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујући допринос у развоју психосоматске медицине.
Иако се Фројд није примарно бавио психосоматским болестима, и у почетку свог истраживања ограничио на испитивање узрока промена тзв. „виших“ функција, (мишљења, говора, моторне и сексуалне функције), ...убрзо му је постало јасно да ове промене, могу настати као последице нерешених а потиснутих унутрашњих конфликата и да задиру много дубље у тело, све до вегетативног и ендокриног система...и да су вегетативне функције најближе несвесном делу личности, коју је Фројд назвао „Оно“. Па као што анималне или вољне моторне функције немају никакав утицај на вегетативне, које се одвијају без учешћа свести, тако ни наше свесно „Ја“ нема директну контролу над несвесним „Оно“Владета Јеротић . .
Психосоматски концепт И поред бројних истраживања...остало је још врло много нерасветљених проблема из области психосоматике које нисмо могли да додирнемо.Једно је извесно: човек је биће отворено према животу и свим његовим манифестацијама. Он ову своју отвореност, која је у исто време залог његове слободе, плаћа болестима.Мање је битно питање примарног утицаја душе на тело или тела на душу, битније је одгонетнути шта тело хоће да нам каже када је болесно.''Проф. др сци. мед. Владета Јеротић Одавно је познато мишљење да постоји значајна веза између телесних и психичких чинилаца. Појам психосоматска болест када данас употребљавамо ми желимо да нагласимо да се ради о болести у чијој патогенези емоционални поремећај игра значајну улогу.
Иако су бројна клиничка и експериментална истраживања јединства ума и тела релативно новијег датума у медицини, психосоматски концепт датира још из античких времена, и базира се на интуитивним и филозофским разматрањима античких мислилаца, али је затим дуго занемариван уз посебно фаворизовање медицинског модела болести.
А од када је термин "психосоматски" први пут употребио Ј. Хајнрот (1818), који је тело и душа сматрао јединственом целином, и да је зато „лудило“ болест целокупног бића, интензивно је започео процес стварања и примене овог концепта.
У 1838. () наводи: ... „препознавање, превенција и лечење у условима менталног поремећаја почива на основама истовременог''' проучавања психичке и соматске активности човека.“ Ови његови ставови касније су добили научну подршку,. и поступно постали основни принцип разматрања организма као целине, који је прихваћен као оперативни (писхосоматски) концепт. Psychosomatic Illness на International Encyclopedia of the Social Sciences, 1968, познат и као психосоматска медицина.
Психосоматски процес је временски и секвенцијални ланац догађаја који се јављају појединачно (индивидуално), а крајњи резултат тог процеса може бити; пролазни функционални, физиолошки и емоционални одговор (психосоматског поремећаја), који не доводи до промене основних органских структура појединца, одређени психосоматски синдром који показује привремене или трајне органске промене (психосоматске болести или органске болести).
У случај психосоматских поремећаја, појам појединачни узрок за сваки поремећај више није одржив, јер у сваког пацијента значајну улогу има дејство многобројних фактора (мултифакторијалност) било да они делују самостално или комбиновано (сумарно). Зато психосоматски концепт има за циљ да идентификује и схвати све ове промене, њихове везе, и њихов специфични утицај у поремећају стања равнотеже (хомеостазе), у организму пацијента.Deutsch, Felix (editor) 1953 .
Последњих неколико деценија говори се о психосоматском приступу, психосоматици и психосоматској медицини. Сви наведени термини требало би да указују на холистички приступ да је човек интегрисано, јединствено психофизичко биће, а његова болест јединствено психофизичко збивање. Савремена психосоматска медицина означава поновно прихватање схватања о интегративном јединству душе и тела које проистиче из савремених научноемпиријских сазнања. У свом холистичком приступу психосоматска медицина иде и даље, акцентуирајући значај социјалних фактора, посматрајући тако човека као биопсихосоцијално интегрисану јединку.
Сам термин психосоматска медицина обухвата два значења: прво, специфичан научни приступ у медицини који је прихватио методологију из природних али и социјалних и хуманистичких наука друго, посебну клиничку специјалност која такав специфични научни приступ примењује у дијагностици и терапији..