Смутно време или време невоља () је био период историје Русије који је обухватао период између смрти Фјодора I Звонара, последњег цара из династије Рјурикович (1598) и проглашњењем за цара Михаила I Романова и успостављања династије Романов (1613). У периоду између 1601. и 1603. Русију је погодила велика глад која је убила око два милиона људи, тј. око трећине становништва. У то време, Русију је окупирала Пољско-литванска унија, а сама држава је патила од устанака, узурпатора и лажних претендената на престо.
Позадина мини|Фјодор I Звонар.
Фјодор и намесништво Бориса Годунова (1584—1598) Неинтелигентан и слабе воље, цар Фјодор I Звонар је неспособан да влада сам, нарочито у тренутку када ће се сукобити политичке страсти. У његово име влада стварно његов шурак Борис Годунов, обдарен и славољубив млад човек. Својом даровитошћу он се већ био истакао међу московским бојарима за владе Ивана IV; веома мудро и са много такта вршио је позив дворанина; иако у очима народа није изгубио углед учествовањем у ужасима опричнине, ипак се оженио ћерком старешине опричника, Маљуте Скутарова, и мало по мало задобивао све веће поверење и наклоност цара. „Кнежевићи” и бојари из најбољих породица, који га сматрају за скоројевића, траже да се његов положај уступи представницима наследнога племства. Да би га збацили, кнежеви Шујски у договору са митрополитом Дионисијем смерају да присиле цара да отера Ирену Годунову под изговором да је њихов брак неплодан. Али је Борис начуо за ту сплетку: Дионисије је свргнут, а Шујски су прогнани у далеке покрајине или чак и погубљени.
После тога је Борис потпун господар. Његов стварни положај је званично признат када је добио назив „велики штитоноша и намесник”, са правом да прима стране посланике и даје правац дипломатским односима. Скоро десет година влада он Русијом мудро и вешто, лечећи ране што су их оставили ужаси опричнине и поправљајући коликогод је могућно грешке из последњих година владавине Ивана IV; тако он успева да преотме од Шведске градове Ивангород, Јам, Орјешек и Корелу. Унутра у земљи, он се труди да обезбеди себи поуздану потпору против својих политичких супарника. Године 1589. он успева веома вешто да васељенски патријарх пристане на стварање патријаршије у Русији и уздиже на то достојанство свога кандидата Јова; после тога он може да рачуна на моћну потпору црквенога поглавара. Потом се интересује за односе између поседника и сељака. Земљопоседници су се много жалили на бежање сељака који су имали дугова према својим господарима и нису могли да их исплате. Гоњење бегунаца стварало је многе тешкоће, јер су сељаци прелазили од једнога поседника другоме, па пошто би примили нове позајмице за настањивање, поново би побегли; када би се ухватио један такав бегунац, било је тешко проценити поверилачка права разних његових господара. Било је дакле нужно створити прописе о томе. Годунов, одговарајући жељама земљишних поседника, потписао је године 1597. један указ којим је одређено да у року од пет година бегунац може бити силом враћен своме господару. Познији укази забрањују велепоседницима да домамљују себи сељаке малих поседника. Све ове мере доказују старање Бориса Годунова да заштити интересе малога и средњег племства обавезног на војну службу, које му може бити од користи у случају сукоба са увек непријатељски расположеним високим племством.
У Угличу је становао са својом мајком Маријом Нагајом, последњом женом Ивана IV, Дмитриј. Пошто цар Фјодор није имао деце, Дмитриј, његов брат по оцу, био је његов једини природни наследник. Међутим, у мају 1591. године, тај млади кнез, коме је тек било осам година, нађен је заклан у дворишту где га је његова чуварка оставила да се игра сам. Његова мати и његови ујаци оптужили за то убиство ђака (секретара) Битјаговског, који је био послан из Москве у Углич. Свет шапуће како је Битјаговски то учинио по тајном наређењу Бориса, који је желео да уклањањем Дмитрија отвори себи пут ка престолу. Истрага која је започела под управом кнеза Василија Шујског закључила је да је кнежевић сам себи пресекао грло у наступу падавице. Али јавно мишљење не верује судијама, те Бориса и даље сумњиче за убиство. Дмитријева смрт имаће великог одјека на судбину Бориса и саме Русије.
мини|Борис Годунов.
Избор Бориса Годунова за цара Јануара 1598. године Фјодор умире.http://www.belami.rs/na-danasnji-dan-07-01-2014/ Приступљено 22.08.2014. Власт прелази на његову удову Ирену, али се она ускоро одриче престола и повлачи у манастир. Потребно је дакле изабрати новога цара. Борис има највише изгледа на успех, јер он стварно управља земљом већ више од десет година; њега подржава патријарх Јов, који му дугује захвалност, а може да рачуна и на службено племство. Али се високо племство изјашњава против њега и истиче друга имена. Најопаснији Борисов супарник је бојар Фјодор Никитич Романов, веома популаран у Москви и нећак Анастасије, прве жене Ивана IV, те према томе рођак покојнога цара. Патријарх Јов је сазвао Земски сабор и предлаже, без икаквог објашњења, да се Борис изабере за цара Русије. Свештенство и службено племство преовлађивало је на тој скупштини, и бојари нису могли да им се успротиве, те је круна понуђена Борису, који је неколико пута одбио да је прими, али је напослетку пристао.
Када је постао цар, Борис је наставио да управља земљом мудро и са искреном жељом да буде користан својој отаџбини. Будно је пазио да одржи мир са суседним земљама, али је у исти мах посветио велику пажњу просвети и покушао да шаље младе Русе на науке у иностранство; завео је ред у судству и интересовао се за сиротињу, а када је једанпут наступила неродна година и глад, наредио је да се гладнима бесплатно дели жито из државних житница и предузима велике јавне радове да би помогао оскуднима. Али, знајући да се племство никада неће помирити са његовим доласком на престо, њега почиње да обузима немир и неповерење, те и поред свеколике своје интелигенције и добронамерности, он се поводи за примером Ивана IV. Москву преплављују његови шпијуни. Лажним доставама следују немилосрдне казне. Као Шујски за време Фјодорове владавине, тако су сада Романови изгубили сваку моћ; на једну бесмислену доставу они су окривљени за покушај тровања цара и прогнани у далеке покрајине; Борисов супарник при избору цара, Фјодор Никитич Романов, приморан је да се закалуђери и прогнан далеко на Север, у Антонијевски манастир у Сијску; иста судбина наметнута је и његовој жени.
Ове мере у ствари само распирују мржњу бојара на Бориса, и многе чињенице указују на то да управо московски бојари, под руковођењем Романова, припремају пут првоме самозванцу, тобожњем Дмитрију који је био узрок Борисове пропасти.
мини|Лажни Димитрије.
Први самозванац против Бориса Године 1603, у дворцу кнеза Адама Вишњевјецког на југозападу Русије, појављује се особа који тврди да је син Ивана IV, кнез Дмитриј, уместо кога су у Угличу убице убиле неко друго дете. Из дворца Вишњевјецког он прелази у Пољску, у Самбор, Георгију Мњишеку, и представљен је краљу Сигмунду III. Иако пољски племићи сумњају у његово кнежевско порекло, ипак се одлучују да му помогну да свргне Годунова; у случају успеха, Георгиј Мњишек обећава да ће му дати за жену своју кћер Марину; а када је напослетку пристао да пређе у католичку веру, Света Столица му такође даје своју подршку.
Кад је вест о појави Дмитрија стигла у Москву, Бориса је то јако узбудило и он је изјавио бојарима: „То је ваше дело.” Не зна се ко је управо тај лажни Дмитриј; московска влада труди се свим силама да рашири тврђење како је он један прост ђак манастира Чуднова, који је побегао у Пољску, а служио код Романових пре него што је ступио у манастир. Али нема никаквих поузданих доказа да је ово тврђење тачно; може се само рећи да он није био обичан варалица, него да је и сам био убеђен да је он кнез Дмитриј, јер је био васпитан у томе уверењу.
У јесен године 1604, тај Дмитриј пошао је на Москву на челу једне војске коју је сакупио. Потучен код села Добриничи, недалеко од Новгорода-Сјеверског, он побеже у Путивљ, напустивши остатке своје војске. Козаци из граничне области Путивља и свакојаке скитнице образовали су једну народну војску да потпомогну његов потхват и заузели град Кроми, који је Борис опсео. Али опсадна војска нема одушевљења и ускоро почиње да се колеба; опсада се развлачи, и у априлу 1605. године цар Борис умире изненада, можда отрован. Његов млади син Фјодор ступа на престо, али војска која опседа Кроми прилази самозванцу, и за време једне побуне у Москви Фјодор је убијен.
Бојари, који су се послужили Дмитријем само да би свргнули Годунове, признају га за цара, али се спремају да га оборе још: одмах по његовом доласку у Москву јуна 1605. године. Сазнавши да Василиј Шујски подбуњује градско становништво против њега, Дмитриј га издаје Земском Собору који га осуђује на смрт. Осуђеник је већ на губилишту, када један гласник доноси помиловање од цара; иако изгнан у једну удаљену област, он се ипак не одриче своје намере да Дмитрија свргне с престола. Овај својом немарношћу сам иде на руку роварењу својих противника. Он изазива чуђење код Московљана својом равнодушношћу према древним обичајима; он не пости, занемарује дворски церемонијал, те тако потврђује сумње оних који га сматрају за варалицу. Осим тога, многи Пољаци који су дошли с њим понашају се као господари у Москви, те озлојеђују становништво својом набуситошћу. Најзад, када је његова вереница Марина Мњишек стигла у Москву и у очекивању венчања одсела у једном манастиру где он приређује гозбе у њену почаст, скандал се појачава; он достиже врхунац када је Марина, после венчања, установила у самоме двору једну католичку капелу у којој су служила два католичка свештеника. Када се Василиј Шујски вратио из изгнанства и почео поново да снује заверу, видео је да је московско становништво наклоњено његовим плановима; он се обраћа верском и националном осећању народа да би га побудио да свргне самозванца, слугу Пољске и опасног јеретика. Дмитриј, увек безбрижан, не поклања нимало пажње причањима која му долазе до ушију и не предузима никакве мере предострожности.
мини|Василије IV, цар Русије.
Избор Василија Шујског У ноћи између 26. и 27. маја 1606. године побуна избија, Димитрије самозванац је убијен, а Марина и њен отац бачени су у тамницу. 29. маја Василиј Шујски окупља на Црвеном тргу народ који га проглашава за цара. Но ипак је он морао да се писмено обавеже према бојарима да неће изрећи ниједну смртну пресуду, осуду или казну прогонства пре него што испита сваку кривицу заједно са бојарима, и да неће узапћивати имања погубљених или прогнаних. То је први покушај да се ограничи царева апсолутна власт; бојари хоће да онемогуће повратак терора од којега су патили за владавине Ивана IV и Бориса Годунова.
мини|Буна Болотњикова.
Болотњиковљева буна Ступање на престо Шујскога обележава крај политичких борби међу бојарима ступање на позорницу других друштвених сталежа. Авантура првога самозванца ускомешала је сељаке и себре у Југозападној Русији, код којих се испољава све јача превратничка тежња. Када је кнез Шаховски (војвода Путивља) протурио глас како је Дмитриј побегао из Москве и како се припрема да поново освоји престо, они су жудно дочекали ту вест и почели се спремати да пођу на Москву. Изабрали су себи за вођу неког Болотњикова, себра кнеза Тељатевског, који је имао много авантура у своме животу, био заробљеник у Турској, боравио у Пољској и Италији, и који је због својих особина био погодан за вођу устаничких чета.