__БЕЗКН__
десно|180п|мини|Пингвин Тукс, званична маскота линукса.
Линукс (, IPA: ) рачунарски је оперативни систем сличан Јуниксу, састављен и развијен у складу с принципима слободног софтвера. Главни део Линукса је језгро Линукса (такозвани кернел), или централни део оперативног система чију је прву верзију развио Линус Торвалдс 1991. године. Само језгро оперативног система постало је доступно јавности 5. октобра 1992. годинеLinus Torvalds Interview - November 1993 - Meta Magazine, када је постављено на FTP сервер Универзитета у Хелсинкију.
Постоје четири главна дела оперативног система Линукс. Први део је језгро оперативног система или кернел. Други део чине придружени програми за рад са системом, као што су алатке за управљање датотекама, уређивање текста, математику, програмирање, обраду звука, слике, видео-записа итд. Трећи дио чине корисничке љуске, које представљају основни начин за рад са системом преко командне линије. Четврти дио чини графички систем -{X}-, који обезбјеђује рад са прозорима, менијима, иконама и другим елементима карактеристичним за данашња графичка корисничка окружења.Linux Pocket Guide, Daniel J. Barrett, O'Reilly.
Линукс је првобитно представљен као слободни оперативни систем за рачунаре засноване на 32-битној Интел x86 серији микропроцесора. Од тада је пребачен на више рачунарских платформи него иједан други оперативни систем. Линукс је главни оперативни систем на серверима, мејнфрејм рачунарима и суперрачунарима: више од 90% данашњих највећих суперрачунара користи неку верзију линукса, укључујући 10 најбржих. Линукс такође ради на микросистемима у којима је оперативни систем обично уграђен у уређај. То су на примјер мобилни телефони, таблет рачунари, мрежни усмјеривачи, телевизори и конзоле за игру. Оперативни систем Андроид је такође изграђен на бази линуксовог језгра.
Развој линукса један је од најбољих примјера сарадње на пројекту слободног софтвера. Изворни код програма може свако да користи, мијења и дистрибуира комерцијално или некомерцијално, под слободним лиценцама као што је ГНУ-ова општа јавна лиценца. Линукс је обично дистрибуиран у облику линуксове дистрибуције, која укључује језгро и хиљаде пратећих програма. На овај начин се обезбјеђује користан радни систем одмах по инсталацији.
Неке познатије дистрибуције су Дебијан, Убунту, Федора и СУСЕ линукс.
Дистрибуција са графичким окружењем за рад (радном површином) обично има подршку за прозорски систем Икс и графичко окружење као што је Гном или КДЕ, или за мање хардверске захтјеве LXDE или Xfce. Серверске дистрибуције често немају графичко окружење, али укључују друге специфичне програмске пакете као што су серверски пакет Апач и SSH сервер као што је OpenSSH. Пошто се линукс може слободно дистрибуирати, свако може направити дистрибуцију по својим потребама. Програми који се често користе на линуксовим системима су интернет прегледач Мозила фајерфокс, канцеларијски пакет Либреофис и уређивач слика Гимп.
Пошто је већина системских алатки и датотека оригинално потекла из пројекта ГНУ, којег је 1983. започео Ричард Столман, Задужбина за слободни софтвер радије користи име ГНУ/линукс.
Историја мини|десно|180п|Линус Торвалдс, творац прве верзије линуксовог језгра.
Јуникс Оперативни систем Јуникс је замишљен и створен 1969. у Бел лабораторијама фирме AT&T, САД. Главни творци били су Кен Томпсон, Денис Ричи, Даглас Мекелрој и Џо Осана. Систем је први пут представљен 1971. и био је у потпуности написан у асемблерском програмском језику, што је била честа пракса тога времена. Године 1973, у пионирском покушају, Јуникс је поново написан у програмском језику C, напорима Дениса Ричија, осим самог језгра и кода за рад с улазно-излазним уређајима (због брзине рада тих критичних дијелова система). Присуство оперативног система написаног у вишем програмском језику омогућило је лакши прелазак на различите рачунарске системе. Због правне нејасноће која је принуђавала AT&T да лиценцира оперативни систем свакоме ко би то затражио, јуникс је брзо растао и постао је широко прихваћен у академским институцијама и предузећима. Године 1984, дошло је до подјеле фирме AT&T и Белових лабораторија. Пошто више није било правних препрека, Белове лабораторије су почеле да продају јуникс као приватни софтверски производ. мини|232x232пиксел|Ричард Столман, оснивач пројекта ГНУ.
ГНУ Пројекат ГНУ, којег је 1983. започео Ричард Столман, имао је за циљ стварање потпуног софтверског система који би био сагласан с јуниксом и који би се састојао искључиво од слободног софтвера. Рад на потпуно слободном ГНУ систему почео је 1984. године. Касније, 1985, Столман је основао Задужбину за слободни софтвер и написао је ГНУ-ову општу јавну лиценцу током 1989. До раних деведесетих, многи програми потребни у оперативном систему (програмске библиотеке, компилатори, уређивачи текста, љуска јуникса и графички систем) били су завршени. Недостајали су критични делови као што су везници за уређаје, системске услуге (софтверски демони), и само језгро система. Пошто ГНУ није имао употребљиво језгро ни 1991. године, Линус Торвалдс је почео да програмира своје језгро оперативног система. Највише су га на то натјерали недостатак употребљивог ГНУ језгра, знатна ограничења Миникса и његова релативно висока цијена, као и нејасан правни статус BSD јуникс варијанти.
BSD Развој оперативног система -{386BSD}-, из којег су се касније развили -{NetBSD}- и -{FreeBSD}-, почео је пре 1992, дакле пре Линукса, али је био успорен и отежан правним потешкоћама око лиценцирања имена и кода Јуникса, од кога су касније потекле остале варијанте BSD јуникса.
Уз то, почетна цена за коју је 386BSD продаван 1992. износила је 995 америчких долара.
Миникс Ендру Таненбаум, творац Миникса.|мини|десно|180px
Миникс је релативно једноставни минимални оперативни систем сличан јуниксу, којег је створио Ендру Таненбаум. Направљен је за сврхе образовања у рачунарским наукама. Почевши од треће верзије, Миникс 3 је слободни софтвер и преправљен је за „озбиљну“ употребу.
Током 1991. године, док је похађао Универзитет у Хелсинкију, Линус Торвалдс је показао интересовање за начин рада оперативних система и фрустриран проблемом слободног лиценцирања Миникса – који је омогућавао само употребу у образовне сврхе, недостатком ГНУ језгра и правним проблемима с варијантама BSD јуникса, почео је да ради на свом властитом оперативном систему, који је на крају постао језгро линукса.
Торвалдс је започео развој линуксовог језгра на платформи Миникс, и програми написани за Миникс су такође првобитно коришћени и на линуксу. Касније је линукс сазрео и даљи развој линукса се наставио на самим линуксовим системима. ГНУ програми су исто тако брзо замијенили све Миниксове делове, пошто је било у интересу пројекта да користи слободни код из ГНУ пројекта. Торвалдс је сам иницирао прелаз с изворне лиценце за линукс (која је забрањивала комерцијалну употребу) на лиценцу ГНУ ГПЛ. Програмери су даље радили на томе да саставе ГНУ-ове делове с линуксовим језгром да би се створио и даље развијао потпуно функционалан и слободан оперативни систем.
Раст популарности мини|лево|Снимак радне површине код Убунтуа, популарне линуксове дистрибуције.
Данас се линуксови системи користе у свим подручјима употребе, од микроконтролера до суперрачунара, и осигурали су мјесто у серверским инсталацијама, често као дио популарног програмског пакета ЛАМП (Linux/Apache/MySQL/Perl/Python/PHP). Кориштење линукса на стоним рачунарима је у порасту. Такође је порасла популарност линукса код многих локалних и националних управа и влада. Федерална влада Бразила је позната по својој подршци линуксу. Новости о томе како руска војска прави сопствену линуксову дистрибуцију показале су се као тачне, и пројекат је завршен под називом G.H.ost. Индијска држава Керала је обавезала све средње школе да користе линукс на својим рачунарима. Кина користи искључиво линукс као оперативни систем за своју Лунгсун (Loongson) породицу микропроцесора да би постигла технолошку независност. У Шпанији су неке регије развиле сопствене линуксове дистрибуције и исте се широко користе у образовању и службеним институцијама. Примјери су Гнулинекс (gnuLinEx) у Екстремадури и Гуадалинекс (Guadalinex) у Андалузији. Португал користи властиту линуксову дистрибуцију Каиша мажика (Caixa Mágica), која се користи у нетбук рачунару Магалхаес (Magalhães) и у државном програму образовања е-ескола (e-escola). Француска и Њемачка исто тако у све већој мјери усвајају слободни оперативни систем линукс.
Линуксове дистрибуције су исто постале популарне на нетбук рачунарима, са многим уређајима који долазе са преинсталираним прилагођеним дистрибуцијама. Такви су на примјер ASUS Eee PC и Acer Aspire One.
Тренутни развој Линус Торвалдс наставља да управља развојем линуксовог језгра. Ричард Столман је на челу Задужбине за слободни софтвер, која подржава линукс са ГНУ-овим деловима.Free software is a matter of liberty, not price — Free Software Foundation — working together for free software Појединци и корпорације развијају и не-ГНУ делове. Они се састоје од великог броја програма, програмских библиотека и докумената, у језгру и ван њега. Дистрибутери линуксових дистрибуција и заједнице програмера и добровољаца сакупљају све то у цјелину. Затим дистрибуирају језгро линукса, ГНУ-ове и не-ГНУ-ове делове са додатним програмима, у виду линуксових дистрибуција.
Структура Линуксов систем је модуларни оперативни систем сличан јуниксу. Већи дио структуре је заснован на принципима јуникса створеним током седамдесетих и осамдесетих година. Систем користи монолитно језгро које се стара о контроли програмских процеса, периферним уређајима и приступу датотекама. Управљачки програми су интегрисани с језгром или уписани у меморију по потреби док систем ради.
ГНУ-ов кориснички простор је важан дио већине линуксових система и обезбјеђује стандардне C датотеке, корисничку љуску и многе корисне алатке које извршавају разноврсне задатке. Графичко окружење које већина линуксових система користи је засновано на основи имплементације система X Window.
Корисничко окружење Корисници управљају Линуксовим системом преко командне линије, графичког радног окружења или преко контрола прикључених на спољашње уређаје (често код микроконтролерских система).
За обичне корисничке системе, обично се користи графичко радно окружење, а командна линија (најчешће bash, csh, или sh љуска) је доступна преко програма за емулирање терминала или преко виртуелних конзола. Већина главних линуксових делова користе искључиво командну линију за рад, пошто је подесна за извођење понављајућих или временски одвојених задатака, и обезбјеђује једноставну интерпроцесну комуникацију. Графички терминалски емулатор се често користи да би се приступило командној линији и из графичког окружења. Командна линија је традиционални начин рада са линуксовим и јуниксовим системима.
Најпопуларнија графичка радна окружења су КДЕ, Гном, и Xfce, иако постоји десетине алтернативних окружења. Већина их је заснована на систему X Window, често званом само „X“. Он обезбјеђује мрежну транспарентност и омогућава да се графички приказ с једног система прикаже на другом.Manual page for "X" (xorg-docs 1:1.4-4 on Debian)
Друга графичка окружења се могу сврстати у једноставне X window управљаче. У ту групу спадају FVWM, Enlightenment и Window Maker, који обезбјеђују основну функционалност. Управљач прозорима обезбјеђује начин за контролу размјештаја и изгледа појединих апликационих прозора, и врши интеракцију са системом X Window. Графичка окружења укључују управљаче прозорима као дио својих стандардних инсталација (Матер за Гном, Квин за КДЕ, Xfwm за Xfce у јануару 2012) иако корисници могу да користе други управљач, ако то желе.
Развој мини|десно|Поједностављена историја оперативни систем сличан јуниксовим оперативним система. Линукс има сличну архитектуру и концепте као и јуникс и Миникс, али са њима не дијели програмски код.