Пирин

Пирин () је планински венац у југозападној Бугарској, са највишим врхом Вихреном на 2914 m. Припада Рило-родопском масиву. Протеже се око 80 km од северозапада ка југоистоку, широк је око 40 km и захвата површину од 2585 km². На северу га седло Предел (1142 m) раздваја од Риле, а на југу седло Парил (1170 m) од планине Славјанке. Западно се налази долина Струме, а источно долина Месте га одваја од Родопа. Пирин је познат по преко стотину глацијалних језера, а на њему се налазе и најјужнији глечери у Европи — Снежника и Бански Суходол.

Северни, највиши део планине заштићен је у оквиру Националног парка Пирин, који је 1983. уписан на УНЕСКО-ву листу Светске баштине. Пирин се одликује богатом флором и фауном, као и бројним реликтним врстама. Велики део планине је под шумама, са неким од најочуванијих четинарских састојина у Бугарској, у којима расту балкански ендемити муника (Pinus heldreichii), молика (Pinus peuce) и бугарска јела (Abies borisii-regis). Од животиња, које укључују многе врсте високе конзервационе вредности, истичу се мрки медвед, вук, дивља мачка, куна златица, дивља свиња, јелен, срна, дивокоза и друге.

Повољни природни услови и разноврсно културно-историјско наслеђе чине Пирин важном туристичком дестинацијом. Банско, смештено на североисточним падинама, постало је главни скијашки и зимско-спортски центар Балкана. У подножју планине налази се више насеља са минералним изворима и бањским лечилиштима — Бања, Добриниште, Гоце Делчев, Сандански итд. Мелник на југозападним падинама најмањи је град у Бугарској и заштићена архитектонска целина, а у близини су Мелнишке пирамиде и Роженски манастир.

Према једној хипотези, име планине потиче од Перуна, врховног бога словенске митологије, бога грома и муње. Према тумачењу академика Владимира Георгијева, друга верзија је да име Пирин долази од трачке речи *perinthos*, што значи „стена” (или "стеновита планина"), и хетитске *perunaš*. Најстарији познати назив је Орбелус — „белоснежна”, који су планини дали Трачани, док су је Словени називали Перин или Перун.

Географија Положај и границе мини|280п|Панорама Пирина из Разлошке котлине Пирин се налази у југозападној Бугарској и део је Рило-родопског масива. На северу га седло Предел (1142 m) одваја од Риле. На истоку се граничи са Разлошком котлином, долином Месте и клисуром Момина клисура, које га раздвајају од Родопа. На југу седло Парил (1170 m) представља границу према планини Славјанка. На западу се простире до долине Струме, укључујући Кресненску клисуру и Санданско-петричку котлину, преко којих су планине Влахина, Малешевска и Огражден. Главни орографски гребен пружа се од северозапада ка југоистоку.

Површина планине износи 2585 km², а средња надморска висина 1033 m. Највећа дужина од седла Предел до седла Парил је 80 km, а највећа ширина 40 km. По висини је друга планина у Бугарској (после Риле, 2925 m) и осма у Европи, ако се рачунају Кавказ, Алпи, Сијера Невада, Пиринеји, Етна, Рила и Олимп.

Подела мини|лево|Поглед на Синаницу Геолошки и морфолошки Пирин се дели на три дела: Северни, Средњи и Јужни Пирин, који се веома разликују по величини и висини.

Северни Пирин је највећи и највиши део, заузима 74% укупне површине. Протеже се од Предела на северу до седла Тодорова пољана (1883 m) на југу, у дужини од око 42 km. Ово је најпосећенији део планине и само он има алпски карактер, са бројним глацијалним језерима, планинарским домовима и склоништима. Дели се на два подручја: северно, са стрмим мермерним гребеном Вихрена (највиши врхови Вихрен 2914 m, Кутело 2908 m, Бански Суходол 2884 m), и јужно, које је масивније и углавном изграђено од гранита, са највишим врхом Пољежан (2851 m). Мермерни гребен Синаница достиже 2516 m. Мермерни гребен је узак и веома стрм, достижући ширину од само 0,5 m на гребену Кончето (2810 m). У Северном Пирину има два врха преко 2900 m, седам преко 2800 m, тринаест преко 2700 m и шездесет преко 2500 m.

Средњи Пирин лежи између седла Тодорова пољана и Попови ливади (1430 m). Најмањи је и најнижи део (7% укупне површине). Изграђен је од кристаластих шкриљаца, гранита и мермерисаног кречњака на југу. Због крашког рељефа нема језера, а реке су кратке и сиромашне водом. Претежно је обрастао листопадним шумама. Највиши врх је Орељак (2099 m), а остали су испод 2000 m.

Јужни Пирин се протеже од седла Попови ливади до Парилске седловине. Најнижи је и најмање разуђен део (19% површине). Највиши врх је Ушите (1978 m), мада се дуго сматрало да је то Свештник (1975 m). Има заобљеније гребене, али стрме бочне стране. Изграђен је од гранита и мермерисаног кречњака у периферији, а без глацијалних облика. Прекривен је шумама.

Геологија и рељеф мини|Поглед на Вихрен, највиши врх Пирина мини|Орељак, највиши врх Средњег Пирина Геолошки Пирин је тектонски хорст и масивна антиклинала између рововских долина Струме и Месте, изграђен од метаморфних стена — гнајса, биотита, кристаластих шкриљаца, амфиболита, кварцита и мермера. Гранитне стене покривају 62% површине. Тектоника Пирина је првенствено резултат прекамбријских, херцинских, алпских и тектонских покрета. Као резултат активирања древних раседа Струме и Месте током неогена и квартара, Пирин се издигао као масивни хорст.

Савремени рељеф обликован је у плеистоцену алпском глацијацијом (паралелно са глацијацијом Алпа), која је створила шиљате пирамидалне врхове, U-долине, циркове, морене и вертикалне литице. Неке бочне морене могу достићи висину од преко 1100 m. Доња граница глечера била је на 2200–2300 m. Крашки облици (понори, јаме, пећине) такође су заступљени.

Главно пиринско било пружа се од Риле преко Предела до Парила и чини развође између Струме и Месте. Од њега се одвајају четири велика бочна гребена који планини дају карактеристичан изглед: Синанишки, Тодорин, Полежански и Каменишки.

Највиши врхови Пирина:

Вихрен, 2914 m Кутело, 2908 m Бански Суходол, 2884 m Пољежан, 2851 m Каменица, 2822 m Мали Пољежан, 2822 m Бајуви дупки, 2820 m Јаловарника, 2763 m Кајмакчал, 2763 m Газеј, 2761 m Тодорка, 2746 m Бандеришки чукар, 2732 m Џангал, 2730 m Момин двор, 2723 m Мала Тодорка, 2712 m Ченгелчал, 2709 m Дисилица, 2700 m Каменишка кукла, 2690 m Забат, 2688 m Куклите, 2686 m Башлијски чукар, 2683 m Краљев двор, 2680 m Муратов врх, 2669 m Џано, 2668 m Безбог, 2645 m Хвојнати врх, 2635 m Сиврија, 2591 m Синаница, 2516 m

мини|Мелнишке пирамиде Најпрепознатљивија стенска формација су Мелнишке пирамиде на југозападу, у близини истоименог града, смештене на надморској висини између 350 и 850 m. Настале су ерозијом пешчара и конгломерата из неогена и квартара (пре 4–5 милиона година), када су Мелнишка река и њене притоке урезале свој пут у брда формирајући облике налик пирамидама. Достижу висину до 100 m и заштићене су као природни споменик од 1960. године. Сличне стенске формације се налазе и северније, дуж падина Пирина окренутих ка долини Струме близу Кресне.

Клима мини|лево|Ниска облачност изнад Пирина Пирин се налази у зони континентално-медитеранске климе, а на већим висинама влада алпска клима. Клима је под утицајем медитеранских циклона углавном у касну јесен и зиму, доносећи обилне падавине, и Азорског антициклона лети, чинећи летње месеце топлим и сувим. Рељеф има кључни утицај на климу; Пирин има три висинске климатске зоне — ниску између 600 и 1000 m, средњу између 1000 и 1800 m и високу изнад 1800 m. Утицај Медитерана је израженији на западним падинама према долини Струме.

Зиме су хладне и дуге, лета свежа и кратка. Средња годишња температура се креће од 9–10 °C у подножју до 2–3 °C изнад 1800 m. Најхладнији месец је јануар (од –5 до –2 °C), а најтоплији јул (20 °C на 1600 m, 15 °C на 2000 m). Температурне инверзије се јављају у 75% зимских дана.

Годишња количина падавина износи 600–700 mm у нижим и 1000–1200 mm у вишим деловима. Кише су најчешће зими и у пролеће, док је лето најсушније. Влажност ваздуха је 60–75% у августу и 80–85% у децембру. Снежни покривач траје од 20–30 дана у низини до 120–160 дана изнад 1800 m, а висина снега у марту достиже 160–190 cm (190 cm на Вихрену). У неким зимама дебљина снега може достићи 250–350 cm. Лавине су честе.

Преовлађују западни и северозападни ветрови, као и јужни и југозападни ветрови. На гребенима брзина може да пређе 34–40 m/s, нарочито у фебруару и марту. Проценат дана без ветра се повећава лети и у јесен на 30–40% у нижим пределима и 10–15% у вишим.

Хидрологија

Пирин представља развође између сливова Струме и Месте. Пошто је главни гребен ближи долини Месте, притоке Струме су углавном дуже. Реке су кратке, стрме и богате водом, са дном прекривеним камењем и великим седиментима. Максимум протицаја је у мају и јуну, а минимум у септембру. Ток се претежно храни отапањем снега и из ледничких језера током пролећа и лета, док зими зависи готово искључиво од подземних вода. Има бројне водопаде, од којих је највиши Попинолашки (око 12 m). Пирин је извор за 10 притока Струме (Пиринска Бистрица, Санданска Бистрица, Мелнишка река, Влахина река итд.) и 10 притока Месте (Изток, Дисилица, Ретиже). Најдужа река у масиву је Пиринска Бистрица (53 km). У подножју постоје обилни минерални извори; они у сливу Месте су алкалнији и слабије минерализовани, док су они на западним падинама топлији (Сандански, температура до 83 °C, и Добриниште).

У Северном Пирину налази се 176 глацијалних језера, од којих је 119 стално. Око 65% њих се налази на североистоку и слива се у Месту, док 35% отиче у Струму. Смештена су углавном између 2100 и 2450 m. Највише је Горно Полежанско језеро на 2710 m, уједно и највише језеро на Балкану. Укупна површина свих језера је 1,8 km², а највеће је Попово језеро са 123.600 m² и дубином од 29,5 m, чиме је четврто по величини и друго по дубини глацијално језеро у Бугарској. Вода је провидна и до дубине од 15 m. Најпознатије језерске групе су:

Попова језера – 11 Кременска језера – 5 Бандеришка језера – 16 Василашка језера – 12 Ваљавишка језера – 10 Чаирска језера – 10 Влахина језера – 5 Малокаменичка језера – 34 Превалска језера – 4 Башлијска језера – 4 Полежанска језера – 2 Типицка језера – 2 Синанишко језеро Безбошко језеро Салзица

На планини постоје и два мала глечера, остаци последњег леденог доба. Снежника се налази у дубоком цирку Големи Казан испод северне стране Вихрена и најјужнији је глечер у Европи; Бански Суходол је нешто већи, смештен северно од гребена Кончето.

Природа мини|Панорама Пирина Флора Вегетација је вертикално распоређена у пет појасева: медитерански, листопадни, четинарски (који заједно чине линију дрвећа до око 2000 m), субалпијски (до 2500 m) и алпијски (изнад 2500 m). У медитеранском појасу доминирају храст медунац и бели граб, у листопадном лужњак и буква, а у четинарском молика, муника и бели бор. Субалпијски појас покривају клека и планински бор, а алпијски траве, маховине, лишајеви, обиље боровница и ретко цвеће попут рунолиста (Leontopodium alpinum). На Пирину се налази најстарије дрво у Бугарској — Бајкушева мура стара око 1300 година, која је савременик оснивања бугарске државе (681. године).

мини|лево|Ендемични пирински мак (Papaver degenii) испод Вихрена Укупно има 1315 врста виших биљака (више од трећине флоре Бугарске), од чега је 18 пиринских ендемита (пирински мак, кожарухов окситропис, урумов окситропис и др.) и још 17 бугарских ендемита. Род Pirinia са једином врстом Pirinia koenigii ограничен је на ову планину. Забележено је 165 алги, 329 маховина и 367 лишајева.

Фауна Фауна кичмењака броји 229 врста: 45 сисара (мрки медвед, вук, дивља мачка, куна златица, дивља свиња, јелен, срна, дивокоза и др.), 159 птица (међу којима су реликти: гаћаста кукумавка, планински детлић, тропрсти детлић, као и птице грабљивице попут орла кликташа, патуљастог орла, сурог орла, степског сокола и сивог сокола), 11 гмизаваца, 8 водоземаца и 6 риба. Бескичмењака је откривено 2091 врста, а процењује се да их има до 4500.

Заштита