Мауна Лоа () највећи је вулкан на Земљи с обзиром на обим и један од пет вулкана који сачињавају острво Хаваји у америчкој савезној држави Хаваји. Типично за подручје северног Пацифика, Мауна Лоа је активни вулкан у облику штита, чија се запремина процењује на 75.000 км³. Рачунајући од морског дна, висок је 10.099 м, од чега је над морем 4169,40 м. Ипак, то га не чини и највишим вулканом на Хавајском архипелагу, јер је суседни вулкан Мауна Кеа виши за 37 метара.
Хавајско име Мауна Лоа у преводу значи дуга планина. Лава коју вулкан избацује ерупцијом сиромашна је силицијум диоксидом, па Мауна Лоа има благе падине. То такође значи да ерупције нису експлозивног карактера. Премда се процењује да вулкан еруптира преко 700.000 година и да се уздигао изнад морског нивоа пре 400.000 година, старост стена на планини износи око 200.000 година. Магма му долази из хавајске вруће тачке, која је током десетина милиона година створила Хавајска острва. Научници предвиђају да ће се померањем Пацифичке плоче временом и Мауна Лоа удаљити од вруће тачке, те да ће за петсто хиљада до милион година постати угашени вулкан.
Последња ерупција вулкана догодила се 1984. године. Премда у последњих двестотинак година нису забележене људске жртве, ерупције из 1926. и 1950. године уништиле су нека села на обронцима, а град Хило је делом изграђен на окамењеној лави насталој након ерупције са краја 19. века. С обзиром на потенцијалну опасност коју представља за околна урбана подручја, Мауна Лоа је део програма -{Decade Volcanoes}-, који проучава најопасније светске вулкане, а прати се од 1912. године из Хавајског вулканског опсерваторијума. Близу врха вулкана су још два опсерваторијума, од којих један проучава атмосферу, а други Сунце. Подручје националног парка Хавајски вулкани обухвата врх, као и југоисточни обронак Мауна Лое, те суседни вулкан Килауеа.
Опис мини|150п| Мауна Лоа гледана из ваздуха
Као што је већ речено, Мауна Лоа је највећи светски вулкан према запремини. Гледано из даљине, вулкан има облик штита, односно дуге и благе падине због ниског вискозитета лаве. Ерупције су ретко експлозивне, што значи да лава тече уз врло мало пирокластичног материјала. Такве се ерупције називају хавајским. Обично, ерупција почиње отварањем процепа дугог и по неколико километара кроз који излази лава. Након неколико дана истицања лаве, вулканска активност се обично своди на само један део пукотине.
Ерупције су се досад догађале у три подручја планине: при врху, те у две пукотине које се од врха протежу у смеру североистока, односно југозапада. Око 38% ерупција у последњих двеста година избило је на врху вулкана, 31% у подручју североисточне пукотине и 25% у подручју југозападне пукотине. Осталих 6% збило се северозападно од врха.
Калдера Мауна Лое зове се Мокуавеовео и пречника је између 3 км и 5 км. Процењује се да је ова калдера настала пре хиљаду до хиљаду и по година, када је велика ерупција у подручју североисточне пукотине испразнила сву магму испод вулканске купе, која се затим урушила.
Сеизмолошки подаци могу да открију положај активних комора магме испод вулкана. Неке врсте сеизмичких таласа, тачније С-таласи, не могу се простирати кроз материјал мале густине и течно-пластичног агрегатног стања, па коморе магме стварају сенке на добијеним подацима. Познато је да постоји велика комора са магмом око 3 км испод врха, као и мање количине магме дуж две пукотине.
Ветрови пасати на Хавајима дувају од истока према западу, а Мауна Лоа снажно утиче на локалну климу. На нижим обронцима, посебно на истоку, падају велике количине кише, тако да град Хило има највећу количину падавина по метру квадратном у САД, а обронци су прекривени густом шумом. Насупрот томе, западни обронци су много сувљи. На већим висинама се количина падавина смањује или се због ниских температура појављује у облику снега.
Мокуавеовео мини|150п |Мокуавеовео прекривен снегом
Мокуавеовео је кратер, односно калдера, на врху Мауна Лое, чија се последња ерупција догодила 1984. године. Иако пут до врха постоји од памтивека, успон није лаган, те је представљао проблем за све који су потценили његову тежину. На пример, амерички успон из 1840. године испочетка је замишљен као краћи излет, а потрајао пуних месец дана. Маса Мауна Лое лако завара, јер су падине врло благе, нигде не прелазе 12°, због чега је јако тешко предвидети стварно време потребно за успон.
Кратер је дуг 4800, а широк 2400 метара. Два покрајна кратера, названа Северна јама и Јужна јама, делимично су спојена са Мокуавеовеом, док се југозападно налазе мањи кратери Нова јама, као и Дубока јама.
Име кратера долази од назива црвене хавајске рибе авеовео, на чију је црвену боју локално становништво асоцирала боја еруптивне лаве. Мокуавеовео је данас у подручју Хавајске вулканске дивљине, који припада националном парку Хавајски вулкани.
Геологија мини|150п|Сателитски снимак острва Хаваји; Мауна Лоа је велики процеп у средини острва
Сматра се да је Мауна Лоа почела да еруптира пре седамсто хиљада до милион година. Од тада је константно расла због очврсле лаве. Као и сва острва у склопу Хавајски острва, и Мауна Лоа потиче из Хавајске вруће тачке, извора магме који се уздиже из дубина мантла. Врућа тачка је непомична, док се Пацифичка плоча изнад ње помера око 10 цм годишње. Уздизање вреле магме ствара вулкане, који онда еруптирају неколико милиона година пре него их померање Пацифичке плоче удаљи од најинтензивније вулканске активности.
Хавајска врућа тачка постоји барем 80 милиона година, а од ње се протеже ланац старих вулкана дуг готово 5800 км. Врућа тачка данас лавом напаја петак вулкана: Мауна Лоу, Килауеа и Хуалалај на острву Хаваји, Халеакалу на острву Мауи, као и Лојхи, подморски вулкан јужно од острва Хаваји, уједно и најмлађи Хавајски вулкан. Мауна Лоа је највећа од наведених, а Килауеа има најинтензивнију вулканску активност.
Праисторијске ерупције Праисторијске ерупције Мауна Лое помно су истражене помоћу радиоактивног угљениковог изотопа 14-{C}-, тако да су се анализирали фрагменти угљена пронађеног у лави. Праисторијска активност планине је међу најбоље истраженим уопште. Студије су показале да се у почетку, неколико стотина година, догађа активност у врху, након чега су активне бочне пукотине, да би се након тога активност поново вратила на врх вулкана. Препозната су два циклуса, сваки по хиљаду и по до две хиљаде година, што је јединствено за Мауна Лоу у оквиру хавајских вулкана.
Пре шест—седам хиљада година, Мауна Лоа била је углавном неактивна, чему је узрок још непознат — сличан случај није пронађен код других хавајских вулкана, осим код оних данас угашених. Пре осам—једанаест хиљада година вулканска активност Мауна Лое била је жешћа него данас. Процењује се да се раст планине успорио у последњих сто хиљада година. Могуће је да се вулкан ближи крају периода формирања своје базалтне базе.
Успони на Мауна Лоу мини|150п|Планинарски пут Ајнапо Праисторија Планинарски пут Ајнапо утабан је у праисторији. Почиње у селу Капапала, те се уздиже 3400 метара до врха. Пут је дуг 56 км, а домороци су га користили како би приносили жртве богињи ватре, Пели, током ерупција вулкана. Успон би обично потрајао неколико дана, па је успут основано неколико станица у којима би се путници снабдевали храном и водом. Успон Џона Ледјарда Амерички истраживач Џон Ледјард повео је у јануару 1779. године експедицију на Мокуавеовео током трећег путовања капетана Џејмса Кука. Покушали су тешки успон директно из залива Кеалакекуа, али одустали су након пређених 38 километара мислећи како до врха имају још дватесетак км. Заправо, најкраћи пут из залива Кеалакекуа дуг је 33 километра. Успон Арчибалда Мингиса мини|лево|150п|Арчибалд Мингис Шкотски природњак Арчибалд Мингис, тада у служби британског поморца и истраживача Џорџа Ванкувера, предводио је 1794. године прву групу за коју постоји писани документ о успешном успону на Мокуавеовео. Годину раније, покушао је успон са запада, али је одустао, али следеће године се успешно попео на вулкан Хуалалаи на северозападном делу острва. Безуспешно је покушао прећи унутрашњи плато између Хуалалаија и Мауна Лое.
Мингис је за савет упитао краља Камехамеха I, који му је објаснио да се чамцима може пребацити до јужне стране острва и потом следити домородачки пут Ајнапо. Мингис је то и направио, те се на Мокуавеовео успео 16. фебруара. На врху Мауна Лое, барометром је проценио висину на 4156 метара, што је одступање од свега 13 метара од данас измерене висине. Изненадио га је снег на врху планине и температура испод нуле. Такође, поново је погрешно проценио време потребно за успон, тако да је исцрпео све залихе хране експедиције.
Вилксова експедиција мини|150п| Чарлс Вилкс
Америчка експедиција коју је предводио адмирал, тада поручник, Чарлс Вилкс имала је од 1838. године задатак да истражити подручје Тихог океана. У септембру 1840. године, пристигли су у Хонолулу, где су бродски поправци потрајали дуже од планираног, те је Вилкс одлучио да зиму проведе на Хавајима и истражи вулкане. Краљ Камехамеха III доделио је експедицији као преводиоца лекара Герита Џада.
Одлучивши да ће се прво пењати на Мауна Лоу, што је изгледало као лакши успон у односу на Мауна Кеу, Вилкс је повео експедицију у Хило, где је 14. децембра унајмио око 200 носача, што се испоставило недовољним за количину опреме и намирница које је експедиција носила. Стога је накнадно изнајмљено још носача. Након што су доспели до Килауеа, Вилкс је одбио да иде Ајнапо путем, те је уместо тога наредио да се почне крчити пут кроз густу вегетацију, што је наишло на неодобравање домородаца који су шуму сматрали светом. mini|мини |лево| 150п|Вилксов логор На отприлике 1800 метара, експедиција је на рубу шуме подигла логор којег су назвали Недељна станица. Ту су им се придружила још два водича, који су Вилксу објаснили да је до врха још јако далеко и да нису прешли ни половину пута. Носачи су тада послани 15 км назад до почетка Ајнапо пута по воду, пошто у самој Недељној станици воде није било. Након што је обновила залихе, експедиција је наставила успон до следећег логора на око 3000 метара висине. Следећег дана су дошли на Ајнапо пут и основали трећи логор. Већину носача Вилкс је послао по намирнице, а преостали чланови експедиције су саградили склониште од вулканског стења и прекрили га шаторским крилима, али она су те ноћи попустила под тежином снега.
Коначни успон је започео 23. децембра и следећег дана деветочлана група је досегла руб кратера Мокуавеовео, подигли су шатор, осигуран блоковима вулканског стења. Следеће јутро нису успели да упале ватру због мање количине кисеоника на тој надморској висини, а многи су оболели од висинске болести. Прошла је цела недеља док сва опрема није донесена до врха, укључујући и клатно за мерење ситних одступања у гравитацији.
До 31. децембра 1840. изграђена је база за клатна, а за три дана су почели и експерименти, који су већином били неуспешни због буке јаких ветрова и разлика у температури које су они стварали. Дана 11. јануара 1841. Вилкс је обишао кратер. Тада је голим оком проценио да је Мауна Кеа виша за 60 метара, док модерна мерења кажу да је разлика 37 метара. За два дана експедиција је напустила врх, а острво 5. марта. Упркос великим напорима, Вилкс није добио никакве значајније резултате у мерењу гравитације. Ипак, успон на Мауна Лоу је од историјског значаја, јер су рушевине логора данас једини познати физички доказ Вилксове експедиције у Тихом океану.
Остали значајни успони и модерна историја
Дана 29. јануара 1834. године, 40 година након Мингиса, још један Шкот, ботаничар Дејвид Даглас, успео се до врха, такође Ајнапо путем. Мисионар Џозеф Гудрих наводно се на Мауна Лоу попео негде у исто ово време, премда он сам то никада није потврдио. Познато је да се попео на Мауна Кеу, одакле је телескопом посматрао и описао Мокуавеовео.
Исидор Левенстерн се у фебруару 1839. године успео на Мауна Лоу, што је био тек трећи успешан забележени успон у шездесет година.