Дан захвалности () савезни је празник у Сједињеним Америчким Државама који се слави четвртог четвртка у новембру, а тај датум је постао јединствени датум у цијелој земљи 1941. године. Изван Сједињених Америчких Држава, понекад се назива амерички Дан захвалности како би се разликовао од истоименог канадског празника и сродних прослава у другим регионима. Модерна национална прослава датира из 1863. године, а од касног 19. вијека повезана је са фестивалом жетве ходочасника из 1621. Тема празника се углавном врти око захвалности, а средишњи дио већине прослава је вечера за Дан захвалности са породицом и пријатељима.

Вечера се често састоји од хране која се повезује са прославама жетве у Новој Енглеској, као што су ћуретина, кромпир (обично пире и слатки кромпир), тиква, кукуруз, боранија, брусница (обично као сос од бруснице) и пита од бундеве. Током година су почели да се укључују специјалитети из других региона САД, као што су пита са пекан орасима (на југу) и надјев од дивљег пиринча (у региону Великих језера), а такође су почела да се укључују међународна и етничка јела.

Остали обичаји укључују добротворне организације које нуде вечеру за Дан захвалности за сиромашне, присуство вјерским службама и гледање или учешће у парадама и утакмицама америчког фудбала. Тај дан се такође обично сматра почетком празничне сезоне куповине, а дан након Дана захвалности се назива Црни петак, који се често сматра најпрометнијим даном куповине у години у Сједињеним Америчким Државама. Сајбер понедељак, што је куповина преко интернета еквивалентна Црном петку, одржава се у понедељак након Дана захвалности.

Историја Дани захвалности

Дани захвалности или дани који се приписују захвалности божанствима, постоје хиљадама година и много су претходили европској колонизацији Сјеверне Америке. Постојали су разни фестивали, у распону од општих празника жетве до празника који се односе на захваљивање боговима за специфичне благодати које су пружили својим молиоцима или човјечанству уопште, као што је Тек фестивал којим се захваљује богињи Хатор за стварање алкохола. Они су се често славили уз музику, плес, ломаче и облачење одјеће или костима.

мини|десно|Светилиште првог америчког Дана захвалности 1619. године на плантажи Беркли у округу Чарлс Сити, Вирџинија.

Забиљежене службе захвалности у садашњим Сједињеним Америчким Државама спроводили су још у 16. вијеку Шпанци, као и Французи. Ти дани благодарења прослављани су црквеним службама и трпезом. Историчар Мајкл Ганон је написао да је Сент Огастин на Флориди основан заједничким оброком захвалности 8. септембра 1565. године. Захвалност у Сент Огастину је прослављена 56 година прије Пуританске ходочасничке захвалности у Плимоту, али није постала извор националне годишње традиције.

Службе за Дан захвалности биле су уобичајене у области Комонвелта Вирџиније већ 1607. године, а у првом сталном насељу Џејмстаун у Вирџинији, одржан је Дан захвалности 1610. Дана 4. децембра 1619. године, 38 енглеских досељеника прославило је Дан захвалности одмах по искрцавању у колонији Беркли Хандред, у Чарлс Ситију. У повељи колоније захтијевано је да дан доласка бродова на мјесто одређено за плантажу у земљи Вирџиније буде сваке године и непрестано свето као дан захвалности Свемогућем Богу. Та прослава се, од средине 20. вијека, обиљежава сваке године на плантажи Беркли, дому предака породице Харисон из Вирџиније. Сматра се да је рана комеморација створила основу за оно што је касније постало национални обичај, наглашавајући снажну вјеру имиграната и захвалност за њихов опстанак у Новом свијету. Дан захвалности се развио од локалног догађаја у Вирџинији до опште познатог празника широм САД.

Празник жетве који су славили ходочасници у Плимуту

Колонисти из Плимута, данас познати као Ходочасници, су се населили у дијелу источног Масачусетса који су раније окупирали Индијанци Патукет који су умрли у разорној епидемији између 1614. и 1620. године. Током зиме 1620–1621. умрла је половина колониста из Плимута, након чега су два домородна посредника, Самосет и Тисквантум (познатији по деминутивној варијанти Скуанто и последњи живи члан Патукета) дошли на захтјев Масасоита, вође Вампаноага, да преговарају о мировном споразуму и успоставе трговинске односе са колонистима, јер су обојица посредника имали извјесно знање енглеског језика из претходних сусрета са Европљанима, кроз трговину и кроз период поробљавања.

Масасоит се надао да ће успоставити узајамни заштитни савез између Вампаноага, који су сами били ослабљени истом кугом која је истријебила Патукете, и боље наоружаних Енглеза у њиховом дуготрајном ривалству са Нарагансетима, који углавном нису били погођени епидемијом; Сматра се да Вампаноаги нису напали ходочаснике на почетку јер су дошли са женама и дјецом.

Скуанто је подучавао ходочаснике како да хватају јегуљу и узгајају кукуруз и служио им је као тумач све док и он није умро због болести годину дана касније. Вођа Вампаноага Масасоит такође је давао храну колонистима када су се њихове залихе које су донијели из Енглеске потрошиле.

Пошто су имали добру жетву, ходочасници су славили у колонији Плимут три дана у јесен 1621. Тачно вријеме није познато, али је Џејмс Бејкер, бивши потпредсједник истраживања Плимут плантажа, изјавио 1996. године да се тај догађај догодио између 21. септембра и 11. новембра 1621. године, а да је највјероватније био око Миховила (29. септембра), што је било традиционално доба за жетву. Према извјештајима из 17. вијека, славље је означено као прослава жетве, а не као дан захвалности.

Ходочасничку гозбу су припремиле четири одрасле жене које су преживјеле своју прву зиму у Новом свијету, заједно са младим ћеркама и мушким и женским слугама.

Према извјештајима потомака Вампаноага, празник жетве је првобитно био постављен само за ходочаснике, што је супротно уобичајеном вјеровању да су Вампаноази били позвани да помогну у подучавању ходочасника њиховим пољопривредним техникама. Дио прославе жетве укључивао је демонстрацију оружја од стране колониста, а сматра се да су Вампаноази, пошто су склопили споразум о међусобној заштити са колонистима, вјероватно за слављеничку паљбу сматрали да их нападају заједнички непријатељи и дошло су потпуно наоружани. Они су позвани да се придруже прослави, пошто су њихове технике узгоја и лова донијеле велики дио благодати за ходочаснике, а затим су дали и своју храну за заједнички оброк током прославе.

Већина модерних тумачења о прослави промовише идеју да је свака укључена страна јела искључиво ћуретину. Филип Деларија је за часопис -{The New Yorker}- написао: „Док су слављеници могли да се хране дивљом ћурком, локална исхрана је укључивала и рибу, јегуље, шкољке и јело Вампаноага звано насаумп, које су ходочасници усвојили: кувано кукурузно брашно помијешано са поврћем и месом. Није било кромпира (аутохтоне јужноамеричке хране која није била уведена у глобални систем исхране) и без пите (јер није било путера, пшеничног брашна или шећера).“

мини|лево|upright=1.2|Први Дан захвалности 1621. уље на платну Жан Леон Жером Ферис (1899).

Вилијам Бредфорд, који је био гувернер колоније Плимут 1621. написао је у часопису -{Of Plymouth Plantation}-: „Сада су почели да скупљају малу жетву коју су имали и да спремају своје куће и станове за зиму, будући да су сви били добро опорављени у здрављу и снази и имали су све ствари у изобиљу. Јер како су се једни запошљавали у пословима у иностранству, други су се бавили пецањем, око бакалара и бранцина и друге рибе, које су добро чували, а од којих је свака породица имала свој дио. Цијело љето није било оскудице; а сада су почели да долазе у залихе живине, како се приближавала зима, којом је ово мјесто било у изобиљу када се може користити (али се касније постепено смањивало). А поред пловуша, била је и велика залиха дивљих ћурки, којих су узели много, поред дивљачи итд. Осим тога, имали су око оброка недељно по човјеку, или сада од жетве, индијски кукуруз пропорционално. Због чега су многи касније својим пријатељима у Енглеској у великој мјери писали о свом обиљу, који нису били лажни већ истинити извјештаји.“ Едвард Винслоу, који је био трећи гувернер колоније, написао је у књижици -{Mourt's Relation}-: „Пошто је наша жетва стигла, наш гувернер је послао четири човјека у лов на птице, да бисмо се на посебан начин заједно радовали након што смо убрали плодове нашег рада. Четири су у једном дану убили онолико живине колико су уз малу помоћ служили друштву скоро недељу дана. У то вријеме, између осталих рекреација, вјежбали смо гађање оружјем, многи Индијанци су долазили међу нас, а међу осталима њихов највећи краљ Масасоит, са неких деведесет људи, које смо три дана забављали и гостили, а они су изашли и убили пет јелена, које смо донијели на плантажу и поклонили нашем гувернеру, капетану и другима. И мада не буде увијек тако обилно као у ово вријеме код нас, ипак смо по доброти Божијој толико далеко од оскудице да често желимо и вама да учествујете у нашем изобиљу.“

Дебата о првом дану захвалности и традицији

мини|десно|upright=1.2|Статуа Пуритан Аугустуса Сен Годена.

Џереми Банг је 2005. написао да су се колонисти у Вирџинији, Флориди и Тексасу захваљивали доста прије 1621. због тога што су поново крочили на суво, такође истичући да су Индијанци обављали ритуале захваљивања и прије контакта са колонистима.

Кодификација и прослава годишњег дана захвалности према повељи колоније Беркли Хандред у Вирџинији, подстакла је предсједника Џона Кенедија да призна тврдње и Масачусетса и Вирџиније на најраније америчке прославе. Он је 5. новембра 1963. године издао Проглас 3560, у коме је написано: „Прије више од три вијека, наши преци у Вирџинији и Масачусетсу, далеко од куће у усамљеној пустињи, одвојили су вријеме за захваљивање. за њихову безбједност, за здравље њихове дјеце, за плодност њихових њива, за љубав која их је повезала и за вјеру која их је сјединила са њиховим Богом“.

Историчар Џејмс Бејкер је истакао да дебате о томе гдје се одржао први Дан захвалности на савременој америчкој територији представљају „буру у лонцу са пасуљем“. Он је написао да је право поријекло био Дан захвалности у Новој Енглеској, док су светковине ходочасника биле посебни дани одвојени током недеље за захвалност и хвалу као одговор на Божију промисао.

Дан захвалности у Новој Енглеској

Бејкер је истакао да се Дан захвалности у Новој Енглеској не односи на годишње обиљежавање ходочасничке прославе жетве из 1621. године, јер сматра да тај догађај уопште није допринио раном развоју модерног празника, пошто је издање Бредфордовог часописа -{Of Plymouth Plantation}- објављено 1850-их, а Винслоуова књижица -{Mourt's Relation}- је резимирана у другим публикацијама без сада познате приче о Дану захвалности. До 18. вијека, сматрало се да је оригинална књижица изгубљена или заборављена, иако је копија касније поново откривена у Филаделфији 1820. године, а први пут је потпуно поново штампана 1841. године. У фусноти, уредник, Александар Јанг, био је прва особа која је идентификовала празник из 1621. као „први Дан захвалности“, о чему је Бејкер написао да је то било само зато што га је сматрао сличним традицијама Дана захвалности у Новој Енглеској који се развијао независно од њега око 200 година.

Те традиције, као и савремени празник, настали су из постепене хомогенизације и секуларизације вишеструких одвојених, али повезаних дана захвалности широм Нове Енглеске и често су се славили од почетка новембра до средине децембра. У неким случајевима су функционисали скоро као калвинистичка алтернатива Божићу и обично су укључивали повратак у породичну кућу, црквене службе, обилан оброк и разне забаве, од игара и спорта до свечаних балова. Те прославе су се постепено шириле широм САД како су се становници Нове Енглеске ширили широм земље, са повећаним ширењем након грађанског рата.

Сара Хејл и часопис -{Godey's Lady's Book}-

мини|лево|Цртеж Томаса Наста Ујка Семова вечера за Дан захвалности, који одражава жељу Саре Хејл да американизује имигрантско становништво усвајањем празника.