ЛГБТ+ (нехетеросексуалне и нецисродне) особе у Србији могу се суочити са правним изазовима са којима се не суочавају особе које нису ЛГБТ+ особе. И мушке и женске истополне сексуалне активности су легалне у Србији, а дискриминација на основу сексуалне оријентације у областима као што су запошљавање, образовање, медији и пружање добара и услуга, између осталог, је законски забрањена. Ипак, постоје проблеми са спровођењем закона у пракси, а домаћинства која воде истополни парови не испуњавају услове за исту правну заштиту која је доступна паровима супротних полова.

У Србији постоји изражен недостатак воље суочавања са хомофобијом и трансфобијом, а власти су у више наврата забрањивале параде поноса на основу насилних претњи хомофобичних група. Такође нису успеле да заштите ЛГБТ+ појединце и организације од дискриминације, укључујући вербалне претње, претње на друштвеним мрежама и физичке нападе. Београдски прајд је први пут успешно одржан у септембру 2014.

Удружење ИЛГА-Европа је у 2020. години Србију сместила на 25. место по правима ЛГБТ+ особа од 49 посматраних држава и територија.

У јуну 2017, Ана Брнабић је постала председница Владе Србије, као прва жена и прва отворена геј особа на тој функцији, и друга ЛГБТ+ жена на челу владе неке државе (после Јоухане Сигурдардоутир са Исланда). Била је и прва премијерка Србије која је присуствовала паради поноса.

Историја Средњи век У средњовековној Европи, хомосексуалност се повезивала са Содомом и Гомором. Због тога, у средњовековним српским списима, хомосексуални односи су имали различита имена као „содомски блуд”, „грех содомских”, „содомско дело”, а користили су се и називи „мужелоштво”, „мужелеганије” и „муженевистов’ство”. Хетеросексуални анални чин је могао понети једно од ових имена, али такође и име „други грех содомски”.

Не постоји пуно записа о хомосексуалности у средњовековној Србији. Већина познатих ствари је заснована на црквеним списима.

Прве српске државе

Пенитенцијални зборници Пенитенцијални (или Епитимијни) зборници су представљали књиге или саставе на више листова на којима су исписане листе грехова са њиховим прописаним епитимијама, као и практична упутства за духовнике и парохијско свештенство.

Најважнији зборник за тему хомосексуалности је био Пенитенцијални номоканон Јована Посника, у ком је значајан део посвећен „сексуалним преступима”. Ти преступи су систематски пописани и представљени као „7 телесних грехова” и то: мастурбација, блуд, прељуба, хомосексуалност, раздевичење девојчице, скотолоштво (зоофилија) и родоскрвнуће (инцест). Ових седам грехова су били смештени у две групе, „природни” и „противприродни”. У противприродне грехове су спадали хомосексуални односи и односи са животињама (али не и хетеросексуални анални односи). Средњовековни римокатолички правници у Европи су сместили и мастурбацију у ту категорију.

Овај документ је препознао три облика учествовања у хомосексуалном односу, активни, пасивни и активни и пасивни. Као најлакши грех од ова три је сматрано пасивно учешће, а најтежи обострано учешће. Такође, педофилија није препозната као грех, већ је однос мушкарца са дечаком само сматран грехом хомосексуалности, а однос са дечаком је приказан само као „професионално ограничење” у његовој будућности, пошто дечак који је у раној младости доживео аналну пенетрацију не може да постане свештеник.

Краљевина Србија (1217—1345) У 12. веку, византијски правници преводе каноне засноване на правилима Светога Василија Великог, Светога Григорија Ниског, као и тумачења Анкирског сабора са грчког на српскословенски језик. Овај превод, заједно са другом канонском грађом и световним законима римског и византијског права чине саставни део Законоправила Светог Саве (познат и као Светосавски номоканон) из 1220. које је најважнији правни документ нове аутокефалне Српске православне цркве. Ова правила оштро осуђују хомосексуалност.

Према правилима Светога Василија Великог, хомосексуална особа би била осуђена на искључење од цркве (епитимију) на 15 година, у рангу прекршаја као што су убиство, прељуба или идолопоклонство.

Према посланици Светога Павла Коринћанима, хомосексуалне особе не могу да задобију Божју милост и спасење. Неки извори тврде да је посланица погрешно преведена, пошто људи и време писања истог нису имали реч којом би описали хомосексуалну особу, као и да се у Библији никада не спомињу хомосексуалци. Св. Григорије Ниски је сматрао да особа која призна грех и одговара детаљно на питања из упитника при исповедању, може да очекује „милостивије запрећење” од оног ко је ухваћен на делу.

Анкирски сабор је закључио да је хомосексуалност, као и хетеросексуални анални однос и однос са животињама, не само „неприродан” већ и „нечист” и „заразан”, поредећи хомосексуалце са губавцима. Шеснаесто правило сабора налаже да епитимија не треба да важи подједнако за све преступнике. За преступнике млађе од 20 година, следила би епитимија од 20 година. За старије и у браку, то би било 30 година, а за ожењене преко 50 година, доживотна епитимија. За потребе српске аутокефалне цркве, као и за нову краљевину Немањића, преведен је закон византијских царева из осме деценије 9. века Прохирон који је постао 55. поглавље Законоправила под именом Градски закон. Према Градском закону, оба учесника хомосексуалног односа су осуђена на смрт мачем. Ипак, ако је пасивно лице у односу било млађе од 12 година, није се сматрало кривим. И други сексуални преступи су носили казну одсецања главе као што су инцест између родитеља и детета или брата и сестре.

Српско царство (1345—1371) За разлику од црквених закона, Душанов законик није разматрао хомосексуалност.

Према тексту обреда који се чита у Дечанском требнику из средине 14. века, духовник је требало да упита мушкарца који се исповеда да ли је имао сексуални однос „са другом”, да ли „је створио или он теби створио” (да ли је исповедник био активан или пасиван) или да ли је упражњавао . У једном другом упитнику из истог времена, питање је гласило: „Да ли си пао у мужеблудство или се теби (то) догодило? И како, и када, и колико (дуго) си времена (био) у томе?” (од особе која се каје се тражило да се сексуални чин детаљно опише, његова учесталост, као и временски одреди). Слична питања су била постављана и женама: „Да ли је са другарицом као са мушкарцем”. Питања везана за хомосексуалност су неретко била постављана већ на почетку саме исповести.

Питања су била постављана на начин који хомосексуалност третира као болест, а од духовника се очекивало да као лекар сазна све о „болести” како би могао да „препише прави лек”.

Остатак средњег века

У 15. веку се у албанским заједницама појављују вирџине, биолошке девојке или жене које се заветују на целибат и мушки живот. У скоро свим случајевима, Вирџинама се обраћа у мушком роду, те Вирџине облаче у мушку одећу, користе мушко име, носе оружје, пуше, пију, раде мушке послове, социјализују се са мушкарцима и играју улогу главе породице. Особа би постала вирџина из својих личних жеља или жеља породице и то може учинити у било ком доби. Према Марини Ворнер: „вирџинин прави, биолошки пол никада неће, чак и у случају смрти, бити спомињан у или ван вирџининог присуства.” Ова пракса је скоро изумрла.

Нови век Иако су постојали верски закони који су забрањивали истополну љубав и везе, њихово испољавање је било уобичајено и у православном хришћанском и у исламском друштву.Peter Drucker, “Byron and Ottoman Love: Orientalism, Europeanization and Same-Sex Sexualities in the early nineteenth-century Levant,” Journal of European Studies 42 (2012) 145Dror Ze’evi, “Hiding Sexuality: The Disappearance of Sexual Discourse in the Late Ottoman Middle East,” The International Journal of Social and Cultural Practice 49 (2005) 43 По неким истраживачима српски обичај побратимства (или аделфопоезе) представља вид истополне љубави.Nik Jovčić-Sas, 2018, "The Tradition of Homophobia: Responses to Same-Sex Relationships in Serbian Orthodoxy from the Nineteenth century to the Present day," In: Chapman, Mark, Janes, Dominic. "New Approaches in History and Theology to Same-Sex Love and Desire" London: Palgrave Macmillan, 55-77p, 137.Tih R Georgevitch, “Serbian Habits and Customs,” Folklore 28:1 (1917) 47M. E. Durham, Some Tribal Origins, Laws and Customs of the Balkans (London: George Allen & Unwin Ltd, 1928) 174

Револуционарна Србија (1804—1813) Почетком деветнаестог века, Србија пролази кроз период турбуленције, са спорадичним периодима стабилности. Србија је 1830. након два устанка добила аутономију од Османског царства. Карађорђев кривични законик је накнадно прогласио Правитељствујушчи совјет сербски (Српски правни савет) негде у касно пролеће или рано лето 1807. и остао је на снази до 7. октобра 1813. године, када је Османско царство поново преузело контролу над Србијом. Законик је кажњавао одређена питања везана за брачни живот и сексуалност (као што су присилни брак, силовање, раздвајање/развод без одобрења свештеничког суда и чедоморство). Закон није помињао истополну сексуалну активност.

Кнежевина Србија (1815–1882) и Краљевина Србија (1882—1918) Крајем 1839. године донесен је Војени закон (Војни закон) који је за циљ имао спречавање насиља које војска може да почини над цивилима. То је уједно био и први световни српски закон који криминализује и кажњава хомосексуалне односе. Европско право је по традицији педофилију, зоофилију и хомосексуалност смештало у исти законски оквир. Тако су и у Војеном закону ови чинови груписани заједно, а прописана казна за њих је била шибање.

У своме преводу Новога завјета на српски језик 1847, Вук Стефановић Караџић је мушкарце који имају сношај с мушкарцима, по узору на називе из средњега века, назвао мужеложници.

Године 1858. Османско царство, чији је Србија номинално била вазал, декриминализује хомосексуалне односе.

У првом постсредњовековном Кривичном законику Кнежевине Србије, названом Казнителни закон (Закон о казнама), усвојеном 1860. године, полни однос „против природног реда” између мушкараца постао је кажњив од 6 месеци до 4 године затвора. Зоофилија и хомосексуалност остају груписани заједно као „противприродни блудови”. Овај законик је укинуо „варварске” казнене мера као што су шибање и заменио их затворским или новчаним казнама. Као и у правним документима многих других земаља тог времена, лезбијска сексуалност је игнорисана и није спомињана.V. Para # 206, p. 82 of the "Kaznitelni zakon 1860"

Осуђени за хомосексуалност су слани у робијашнице (затворе) где су осуђени изоловани од остатка света изван робијашнице. Иако је слање у ове казнене институције представљало казну и то је требало да буде место да се особа „морално преваспита”, за многе је то представљало прилику за даље упражњавање односа са мушкарцима. Према „древним законима” изолације једне полно хомогене заједнице, хомосексуалност је била очекивана, али не и жељена појава. Према правилима Робијашнице у Топчидеру, није било помена о сексуалним потребама затвореника.

Оптужбе за хомосексуалност су неретко биле политички алат који су политичари користили како би укаљали углед својих противника.

Развићем психијатрије и криминологије, крајем 19. века се по први пут у пар векова се поново покреће питање хомосексуалности. У Србији су се тим питањем бавили лекари и правници. Лекари су је видели као душевно обољење и настраност, док су је правници сматрали друштвеним преступом и аномалијом. Обе групе су хомосексуалност сматрале „опадањем и поразом старих морала и вредности”. У Немачкој у последњој деценији 19. века, научни кругови одбацују појам „противприродни блуд” који бива замењен појмом „педерастија”. Српски лекари тај појам позајмљују и почињу да га користе. Временом, појам улази у колоквијални српски језик у свом скраћеном облику — „педер”.

Ставови према хомосексуалности постају све екстремнији, највише под утицајем немачке медицине, што ствара климу за даљу маргинализацију хомосексуалних особа. То ће се и манифестовати пар деценија касније у нацистичкој Немачкој.

Савремено доба