мини|200px|Мозаик који представља и судске и законодавне аспекте права. Жена на престолу држи мач да казни кривце и палмину грану да награди заслужне. Ореол окружује њену главу, а егида богиње Минерве означава оклоп праведности и мудрости., W. W. Norton & Company.
Владавина права подразумева да је закон јасан, доследан и отворен; појединци и групе имају приступ правди (попут праведних, независних судова); и да су владине институције (попут извршне, законодавне и судске власти) подложне закону. Она подразумева да су сви људи и институције унутар једног политичког тела подложни истом закону.Hobson, Charles. The Great Chief Justice: John Marshall and the Rule of Law, p. 57 (University Press of Kansas, 1996): према Џону Маршалу, „творци Устава су тај документ замислили као правило за управљање судовима, као и законодавним телима.” Овај концепт се понекад једноставно изражава као „нико није изнад закона” или „сви су једнаки пред законом”. Према Енциклопедији Британики, то је „механизам, процес, институција, пракса или норма која подржава једнакост свих грађана пред законом, осигурава неарбитраран облик владавине и уопштено спречава произвољну употребу моћи.”
Правни стручњаци су проширили основни концепт владавине права како би пре свега обухватио захтев да се закони подједнако примењују на све. „Формалисти” додају да закони морају бити стабилни, доступни и јасни. У новије време, „супстанцивисти” проширују концепт како би укључили права, попут људских права, и усклађеност са међународним правом.
Употреба ове фразе може се пратити до Британије у 16. веку. У наредном веку, шкотски теолог Самјуел Радерфорд ју је користио у аргументацији против божанског права краљева. Џон Лок је писао да слобода у друштву значи бити подложан само оним законима које је донело законодавно тело, а који важе за све, при чему је особа иначе слободна и од државних и од приватних ограничења слободе. Израз „владавина права” је у 19. веку додатно популаризовао британски правник А. В. Дајси. Међутим, принцип, ако не и сам израз, препознали су још антички мислиоци. Аристотел је написао: „Примереније је да влада закон него било који појединачни грађанин.”
Термин владавина права уско је повезан са конституционализмом као и са правном државом (Rechtsstaat). Односи се на политичку ситуацију, а не на неко конкретно правно правило. Засебан појам је владавина човека, где једна особа или група особа влада произвољно.Paul. "Resisting the Rule of Men." . Louis ULJ 62 (2017): 333. „Рећи ћу да имамо 'владавину човека' или 'личну владавину' када они који располажу моћи државе нису обавезни да дају разлоге онима над којима се та моћ примењује—из угла оних којима се влада, владари могу једноставно деловати на основу својих сирових жеља.”
Историја Иако се заслуге за популаризацију израза „владавина права” у модерним временима обично приписују А. В. Дајсију,Wormuth, Francis. The Origins of Modern Constitutionalism, p. 28 (1949).Bingham, Thomas. The Rule of Law, p. 3 (Penguin 2010). развој овог правног концепта може се пратити кроз историју до многих античких цивилизација, укључујући античку Грчку, Месопотамију, Индију и стари Рим..
Рана историја (до 15. века)
Најраније схватање владавине права може се пратити до индијских епова Рамајана и Махабхарата — чије најраније верзије датирају око 8. или 9. века пре нове ере.Brockington (1998, p. 26) pp. xxiv–xxv Махабхарата се бави концептима Дхарме (која се користи као наизменични синоним за закон и дужност), Рајдхарме (дужност краља) и Дхармараџе. У једној од њених шлока се наводи: „Народ треба да погуби краља који га не штити, већ му одузима имовину и средства и који не прима савете ни од кога. Такав краљ није краљ већ несрећа.”
Други извори за филозофију владавине права могу се наћи у Упанишадама које наводе: „Закон је краљ краљева. Нико није виши од закона. Чак ни краљ.” Остали коментари укључују Артхашастру коју је написао Каутилија (4. век п. н. е.), Манусмрити (од 1. до 3. века н. е.), Јајнавалкја Смрити (од 3. до 5. века н. е.) и Брихаспати Смрити (од 15. до 16. века н. е.).
Античка Грчка Неколико научника је такође пратило концепт владавине права до Атине у 4. веку п. н. е., видећи га било као доминантну вредност атинске демократије, или као нешто што се држало упоредо са концептом народног суверенитета. Међутим, ови аргументи су оспоравани и тренутни консензус је да одржавање апстрактног концепта владавине права није било „доминантно разматрање” атинског правног система. Аристотел је у свом делу Политика написао: „Примереније је да влада закон него било који појединачни грађанин: по истом принципу, ако је корисно ставити врховну власт у руке одређених особа, оне би требало да буду постављене само као чувари и слуге закона.”Аристотел, Политика 3.16
Идеја владавине права може се сматрати модерном итерацијом идеја античких грчких филозофа, који су тврдили да је најбољи облик владавине онај где владају најбољи људи.David Clarke, "The many meanings of the rule of law " in Kanishka Jayasuriya, ed., . Платон је заговарао добронамерну монархију којом влада идеализовани краљ филозоф, који би био изнад закона. Платон се ипак надао да ће најбољи људи бити добри у поштовању успостављених закона, објашњавајући: „Где је закон подређен неком другом ауторитету и нема сопствени, по мом мишљењу, пропаст државе није далеко; али ако је закон господар владе, а влада његов роб, онда је ситуација пуна обећања и људи уживају све благослове које богови изливају на државу.”Cooper, John et al. Complete Works By Plato, p. 1402 (Hackett Publishing, 1997). Слично томе, Аристотел се оштро противио томе да највиши званичници имају моћ изван чувања и служења законима. Другим речима, Аристотел је заговарао владавину права:
Примереније је да влада закон него било који појединачни грађанин: по истом принципу, ако је корисно ставити врховну власт у руке одређених особа, оне би требало да буду постављене само као чувари и слуге закона.
Римски државник Цицерон се често цитира да је рекао, отприлике: „Сви смо ми слуге закона како бисмо били слободни.”У целости: „Магистрати који спроводе закон, судије које делују као његови гласноговорници, сви остали ми који живимо као његове слуге, дајемо му своју оданост као гаранцију наше слободе.” Оригинал на латинском: "Legum ministri magistratus, legum interpretes iudices, legum denique idcirco omnes servi sumus ut liberi esse possimus." Током Римске републике, контроверзним магистратима могло се судити када би им истекао мандат. Под Римским царством, суверен је био лично имун (legibus solutus), али су они који су имали притужбе могли тужити државну благајну.
Кина У Кини, припадници школе легализма током 3. века п. н. е. залагали су се за коришћење закона као оруђа управљања, али су промовисали „владавину путем закона” за разлику од „владавине права”, што значи да су аристократе и цара ставили изнад закона.Xiangming, Zhang. On Two Ancient Chinese Administrative Ideas: Rule of Virtue and Rule by Law , The Culture Mandala: Bulletin of the Centre for East-West Cultural and Economic Studies (2002)Bevir, Mark. The Encyclopedia of Political Theory, pp. 161–162.Munro, Donald. The Concept of Man in Early China. p. 4. Насупрот томе, школа Хуанг-Лао у таоизму одбацила је правни позитивизам у корист природног права којем би и владар био подложан.
Древни концепт владавине права може се разликовати од владавине путем закона, према професору политичких наука Лију Шугуангу: „Разлика... лежи у томе што је под владавином права закон врхован и може послужити као препрека против злоупотребе моћи. Под владавином путем закона, закон је само оруђе за владу, која сузбија на легалистички начин.”
Енглеска Алфред Велики, англосаксонски краљ у 9. веку, реформисао је законе свог краљевства и саставио законик (Књига судова) који је утемељио на библијским заповестима. Сматрао је да се исти закон мора применити на све особе, било богате или сиромашне, пријатеље или непријатеље. То је вероватно било инспирисано Књигом Левитском 19:15: „Не чините неправде на суду. Не гледај ко је сиромах нити се устежи пред великим. По правди суди ближњему својему.”
Године 1215, надбискуп Стивен Лангтон окупио је бароне у Енглеској и ограничио моћ краља Џона и будућих суверена и магистрата под владавином права, чувајући древне слободе кроз Магна карту у замену за убирање пореза. . Утицај Магна карте је опадао и растао током векова. Слабљење краљевске моћи које је она демонстрирала било је засновано више на нестабилности коју су представљали оспорени захтеви него на промишљеном придржавању уставних принципа. Све до 1534. године, Црква је екскомуницирала људе због кршења, али после неког времена Магна карта је једноставно замењена другим статутима који су сматрани обавезујућим за краља да делује у складу са „процесом закона”. Сматра се да је утицај Магна карте знатно ослабио до владавине Хенрија VI, након Ратова ружа. Идеје садржане у Магна карти се нашироко сматрају да су утицале на Устав Сједињених Држава.
Прва позната употреба ове енглеске фразе („rule of law”) догодила се око 1500. године.Oxford English Dictionary (OED), "Rule of Law, n.", accessed 27. 4. 2013. Још један рани пример фразе „владавина права” налази се у петицији Џејмсу I 1610. године, од Доњег дома: Међу многим другим тачкама среће и слободе у којима су поданици вашег величанства у овом краљевству уживали под вашим краљевским прецима, краљевима и краљицама овог царства, нема ниједне коју су сматрали дражом и драгоценијом од ове, да буду вођени и управљани извесном владавином права која даје и глави и члановима оно што им по праву припада, а не било којим неизвесним или произвољним обликом владавине...Hallam, Henry. The Constitutional History of England, vol. 1, p. 441 (1827).
Модерни период (1500. н. е. – данас)
Године 1481, током владавине Фердинанда II од Арагона, Општи суд Каталоније одобрио је Constitució de l'Observança, успостављајући подређеност краљевске моћи (укључујући њене службенике) законима Кнежевине Каталоније.Ferro, Víctor: El Dret Públic Català. Les Institucions a Catalunya fins al Decret de Nova Planta; Eumo Editorial;
Године 1607, енглески врховни судија сер Едвард Коук рекао је у Случају забрана „да је закон златна мера и мерило за суђење у споровима поданика; и који је штитио Његово Величанство у сигурности и миру: чиме је Краљ (Џејмс I) био веома увређен и рекао је да би онда он био под законом, што је издаја тврдити, како је рекао; на шта сам ја рекао, да Брактон каже, quod Rex non debet esse sub homine, sed sub Deo et lege (да Краљ не би требало да буде ни под једним човеком већ под Богом и законом).”
Међу првим модерним ауторима који су користили термин и дали принципу теоријске основе био је Самјуел Радерфорд у делу Lex, Rex (1644). Наслов, латински за „закон је краљ”, субвертира традиционалну формулацију rex lex („краљ је закон”). Џејмс Харингтон је у Океани (1656), ослањајући се превасходно на Аристотелову Политику, написао да је међу облицима владавине „Царство закона, а не људи” пожељније од „Царства људи, а не закона”.
Џон Лок је такође расправљао о овом питању у својој Две расправе о влади (1690):