Натали Клифорд Барни (; Дејтон, Охајо, САД 31. октобар 1876 — Париз, Француска, 2. фебруар 1972) је била америчко-француска књижевница која је живела, писала и држала књижевни салон у Паризу. Писала је поезију, мемоаре и епиграме, али веровала је да је њен живот њено право уметничко дело.

Њен салон, који је држала преко 60 година у Паризу, окупљао је писце и уметнике из целог света, укључујући и неке од најзначајнијих фигура француске књижевности, као и америчке и британске модернисте. Радила је на промоцији женског писања. Организовала је „Женску академију“, као одговор на ексклузивно мушку Француску академију, али је уједно давала подршку и представљала инспирацију и мушким писцима, као што су Реми де Гурмон и Труман Капоте.

Живела је отворено као лезбијка и почела је да објављује љубавне песме посвећене женама под својим правим именом још 1900. Подржавала је феминизам, паганизам и пацифизам. Супротстављала се моногамији и имала је пуно истовремених дугих и кратких веза, укључујући и везу која се стално прекидала и настављала са песникињом Рене Вивијен и везу са сликарком Ромејн Брукс, која је трајала 50 година. Њене љубавне везе послужиле су као инспирација за многе романе, од провокативног француског бестселера -{Idylle sapphique}- до -{The Well of Loneliness}-, вероватно најчувенијег лезбијског романа 20. века.Улога Натали Барни у романима -{Idylle sapphique}- и -{The Well of Loneliness}- је обрађена код: . Што се тиче славе романа -{The Well of Loneliness}- погледати чланак: -{Ray Anne Lockard}- -{Brooks, Romaine}- на -{glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture}-

Биографија мини|лево|200п| Натали Барни са 13 година. Портрет је урадила њена мајка Алис Пајк Барни.

Натали Барни је била кћерка Алберта Клифорда Барнија, сина богатог произвођача возова из Дејтона и сликарке Алис Пајк Барни. Када је имала шест година њена породица је проводила лето у Њујорку у хотелу где је Оскар Вајлд држао предавање у току своје америчке турнеје. Док је бежала од групе дечака Вајлд ју је покупио, заштитио, а затим јој је испричао причу, Барни помиње овај случај у -{Advanture of the Mind}-. . Наредног дана Вајлд се придружио њој и њеној мајци на плажи, охрабрујући је да се бави уметношћу упркос неслагању њеног мужа, и тај разговор је променио Алисин живот. Многе њене слике се данас налазе у Музеју америчке уметности Смитсонијан.-{Alice Pike Barney: Biography}- , -{Smithsonian American Art Museum}-

Као што је био случај и са многим другим девојкама у то време, ни о образовању Натали се није много марило. Њено интересовање за француску књижевност почело је преко дадиље, која јој је читала дела Жила Верна наглас, тако да је брзо почела да разумева француски. Касније су она и њена млађа сестра Лаура Клифорд Барни биле у француском интернату -{Les Ruches}- који је основала феминисткиња Мари Сувестре. Натали је течно причала француски, без акцента и готово сва њена објављена дела написана су на француском.

Када јој је било 10 година њена породица се преселила у Вашингтон, проводећи лета у Бар Харбору. Као ћерка једне од најбогатијих породица у граду, која се није понашала у складу са конвенцијама, Натали је често доспевала у новине. Један чланак говори о томе да је ујахала у Бар Харбор галопирајући на једном коњу док је другог водила на узици, јашући притом раширених ногу..

Натали Барни је већ са 12 година знала да је лезбијка. и била је решена да „живи отворено, да ништа не крије“. Године 1899. Натали је срела куртизану Лијану де Пужи у Паризу. Отишла је код ње кући одевена као паж и представила се као „паж љубави“ кога шаље Сапфо. Иако је Лијана била једна од најпознатијих жена Париза, коју су константно јурили богати и угледни мушкарци, била је очарана храброшћу Натали. Њихова веза није дуго трајала, али је описана у роману -{Idylle sapphique}-, који је Лијана објавила 1901. Роман је само у првој години доштампаван 69 пута. Оне су у међувремену већ биле раскинуле због сталних свађа у вези са намерама које је имала Натали да „спаси“ де Пужи од њеног живота куртизане.

И сама Барни је допринела једним поглављем роману -{Idylle sapphique}-, у коме описује како се спушта на Лијанине ноге у позоришту, док гледају представу Принц Хамлет у којој је играла Сара Бернар. У паузи Натали, која у роману носи име „Флоси“ упоређује положај Хамлета и жена: „Шта могу да ураде жене, које осећају страст за акцијом, када их немилосрдна судбина држи у ланцима? Судбина нас је учинила женама у време када је закон мушкараца једини закон који се признаје.“ И сама је написала један епистоларни роман о њиховој вези, под називом -{Lettres à une Connue}- (Писма бившој познаници). Иако није успела да нађе издавача и касније га је оценила као наиван и неспретан, роман је важан због тога што садржи дискусију о хомосексуалности, коју Натали Барни сматра природном и пореди је са албинизмом „Моја хомосексаулност није грех, није одлука и не повређује никог.“

Рене Вивијен мини|десно| Рене Вивијен.

Новембра 1899. године, Натали Барни среће песникињу Паулин Тарн, познатију под псеудонимом Рене Вивијен. Вивијен се одмах заљубила у Натали, док је Натали остала фасцинирана њоме тек када је чула Вивијен како рецитује једну од својих песама. Њихова љубавна веза је за њих представљала и креативну размену која их је инспирисала да пишу. Барни је давала феминистичку подлогу коју је Вивијен разрађивала у својој поезији. Усвојиле су имагинацију симболиста и конвенције дворске љубави да би описале љубав између жена и налазиле су примере хероина у историји. Сапфо је имала на њих посебно велики утицај. Училе су грчки да би могле да читају сачуване фагменте њене поезије у оригиналу и обе су написале по драму о њеном животу.

Вивијен је веровала у верност, док Натали није желела то да прихвати. Године 1901, када је Барни била у посети својим родитељима у Вашингтону, Вивијен је престала да одговара на њена писма. Барни је годинама покушавала да је врати. Помириле су се тек 1904. године, када јој је Натали послала песму -{Je me souviens}- (Сећам се) о њиховој љубавној вези. После помирења путовале су заједно на Лезбос, где су неко време живеле срећно заједно. Планирале су да оснују песничку школу за девојке, налик на ону коју је Сапфо држала око 2.500 година раније. Ускоро је, међутим, Вивијен добила писмо од своје љубавнице, баронесе Хелене, и решила је да оде у Константинопољ да раскине с њом. Требало је да се Натали и она нађу у Паризу након тога, али Вивијен је остала са баронесом. Ово је био њихов коначни раскид.

У наредним годинама здравље Вивијен се драстично погоршало. Колет, њена пријатељица и комшиница, је забележила да је Вивијен пуно пила, а потом испирала уста парфемом да се не би осетио задах алкохола, и да готово ништа није јела. На основу ових навода многи су кансије тумачили да је Вивијен била анорексична, мада ова дијагноза није постојала за време њеног живота. Вивијен је, такође, била навучена на седативе, а 1908. године је покушала самоубиство лауданумом. Наредне године је умрла. Барни је педесет година касније писала: „Није могла да буде спашена. Њен живот је био дуго самоубиство. Све се претварало у прах и пепео у њеним рукама.“

Поезија и драме Године 1900. Barney је објавила своју прву књигу, збирку песама под називом -{Quelques Portraits-Sonnets de Femmes}- (Неки портрети-сонети о женама). У песмама је користила традиционалну француску строфу (није одобравала слободну строфу) и формални, старомодни стил. Објавивши их, Наталие је постала прва жена која је отворено писала о лезбијској љубави после Сапфо. Њена мајка је допринела илустрацијама; сликала је жене којима су песме биле посвећене, несвесна тога да слика љубавнице или бивше љубавнице своје ћерке.

Критика је била генерално позитивна, међутим избегавало се помињање лезбијских тема. У неким критикама песме су чак и погрешно приказане, као на пример у -{Washington Mirror}-, који је објавио да Барни „пише оде о мушким уснама и очима, и то не као почетница“.-{Washington Mirror}-, 9. март 1901. Цитирано у -{Rodriguez}-, 121 Међутим, у жутој штампи се појавио наслов -{Sappho Sings in Washington}- (Сапфо пева у Washingtonu), који је навео њеног оца да купи и уништи преостале примерке књиге, као и штампарске плоче.

Да би избегла очево противљење, Барни је своју следећу књигу -{Cinq petits dialogues grecs}- (Пет малих грчких дијалога) објавила под псеудонимом -{Tryphé}-. Први дијалог је смештен у античкој Грчкој и садржи дугачак опис Сапфо, која је „вернија својој несталности, него други својој верности“. Остали дијалози говоре о предности паганизма над хришћанством. Године 1902. умире њен отац и оставља јој знатно богатство. Тиме је била ослобођена од потребе да крије свој идентитет и више није користила псеудониме.

-{Je me souviens}- је објављена 1910. после смрти Вивијен. Исте године Барни је објавила -{Actes et entr’actes}- (Чинови и међучинови), збирку кратких драма и песама.

Барни није схватала своју поезију једнако озбиљно као Вивијен; говорила је да јој је једина амбиција да од свог живота створи поезију. Њене представе су извођене једино у њеном врту у аматерској продукцији и често им је недостајала кохерентност радње. После 1910. године писала је углавном само епиграме и мемоаре, по којима је познатија. Последња књига поезије -{Poems & Poemes:Autres Alliances}- појавила се 1920. године.

Салон Барни је водила салон – недељно окупљање на коме се дискутовало о књижевности, музици, уметности и другим темама - преко 60 година. Њена намера је била да да подршку књижевницама, док је истовремено примала и најзначајније мушке писце свог времена.

Салон је настао из окупљања које је Барни држала у својој кући у првим годинама 1900-их, која су се састојала од читања поезије, позоришних наступа (у којима је понекад учествовала Колет), а једном је играла и Мата Хари, која је у врт ујахала као Леди Годива на белом коњу.

десно|мини|150п| Двоспратни павиљон у -{Rue Jacob}- 20.

Године 1909. изнајмила је павиљон у латинској четврти у Паризу, где је држала салон до касних 1960-их. У продужетку павиљона налазио се врт са дорским „Храмом пријатељства“ у једном углу. Чести гости у ово време били су Пјер Луи, Пол Клодел, Филип Бертело и преводилац Жозеф Шарл Мардрус.

За време Првог светског рата у салону су се окупљали противници рата. Анри Барбос је једном читао делове свог антиратног романа -{Le Feu}-, а Барни је водила Конгрес жена за мир. Међу посетиоцима за време рата били су и Оскар Милош, Огист Роден и песник Алан Сигер, који је ту долазио на одсуства из Легије странаца до своје смрти 1916.

Раних 1920-их, Езра Паунд је био чест гост и близак пријатељ Натали. Њих двоје су планирали да дају финансијско издржавање Полу Валерију и Томасу Стернсу Елиоту, како би ови могли да престану да раде и да се посвете само свом писању, међутим Валери је нашао другог патрона, а Елиот је одбио грант. Паунд је упознао Натали са авангардним композитором Џорџом Антејлом, који је у њеном салону одржао премијеру своје Симфоније за пет инструмената, као и Први гудачки квартет, иако је Наталие нагињала више традиционалној музици.

мини|лево|150п|Храм пријатељства

Године 1927. Барни је основала Академију жена (-{Académie des Femmes}-), као одговор на Француску академију, која у то време није имала ниједну жену у саставу. Међу чланицама су се нашле Колет, Гертруда Штајн, Ана Викем, Рашилд, Луси Делару-Мардрус, Мина Лоу, Џуна Барнс и (постхумно) Рене Вивијен. Академија жена није била формална организација. Читања су се одржавала као део редовног салонског окупљања петком.