мини|десно|Призор после стрељања Масакр у Краљеву () је назив за масовна стрељања грађана Краљева која су у октобру 1941. за време Другог светског рата у окупираној Србији извршиле немачке окупационе снаге. Стрељања су се догодила у знак одмазде због устаничке активности у околини града, односно како би се терором деблокирао град. Први таоци су узети 14. октобра, потом је у ноћи 15/16. октобра стрељано 1736 људи. Касније је још једна велика група грађана заробљена на превару и стрељана два дана касније, што је резултовало укупним потврђеним бројем од 2198 људи који су евидентирани именом и презименом од чега 54 Руса, око 60 Словенаца и других. Укупан број страдалих цивила на краљевачком подручју износи 2255. У Краљеву је после Другог светског рата, 1950. године основан Народни музеј, где постоји стална поставка која говори о Краљевачком масакру из 1941.
Масакр у Краљеву је коинцидирао с много познатијим масакром у Крагујевцу.
Збивања у Краљеву су године 1975. послужила као подлога за играни филм Црвена земља.
Стрељање у лагеру у Краљеву Како је Априлски рат имао карактер недовршеног рата у слободарској свести српског народа, уследило је формирање два покрета отпора немачкој окупацији. Устанак, стварање слободне територије, представљају заједничке подухвате партизанских и одреда ЈВуО, који ће се, различити у идеолошком, војно-стратегијском смислу, од 31. октобра 1941, иза заједничке опсаде Краљева и напада на у њему стациониране Вермахт трупе, потпуно раздвојити. У телеграму вишој команди, Вилхелм Лист, војни заповедник Југоистока, 13. септембра 1941. саопштава: „Установљена је веза између устаника, које заповедник Србије… назива „комунистима“ и четницима“. мини|десно|Саботажа тунела Лакат - Прогорелица, 5. октобар 1941. г. У циљу гушења устанка, Врховна команда Вермахта и окупационе власти у Србији донели су низ наредби које су предвиђале драстичне казнене мере. У Србији се од краја септембра 1941. репресивне мере претварају у одмазду над целокупним становништвом. Генерално наређење за извршење злочина, иницирано је 16. септембра 1941. наредбом Адолфа Хитлера издатом Вилхелму Листу, војном заповеднику Југоистока: „... да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак“. Начелник Врховне команде Вилхелм Кајтел, истог дана је проследио: „Вођа је сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере како би се покрет угушио у најкраћем року… Као одмазда за живот 1 немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило да одговара смртна казна 50-100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат.“ Франц Беме, на предлог фелдмаршала Листа, већ 20. септембра 1941. примио је дужност Опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији, тиме целокупну војну и извршну власт: „Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.” Конкретизација сурових наредби највише немачке команде уследила је кроз „застрашујуће примере“ у околини Шапца, у Краљеву и Крагујевцу. мини|десно|Одвођење талаца на стрељање Саботаже устаника у околини Краљева, о чему сведоче бројни телеграми немачкој управној власти, прерасле су у стварање устаничког обруча око града и у њему стационираних немачких снага. Партизанско-четничка блокада у којој су устаници до 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима граду, координисана је из заједничког штаба у Дракчићима. Немачка окупациона власт у Краљеву је још 16. августа продужила трајање полицијског часа до 9 увече. Фабрике, радње и пијаца су били затворени 3. октобра, а слобода кретања је била дозвољена само уз посебне објаве. Противмера 717. дивизије Вермахта, била је да од 4. октобра, када су затворени радници Фабрике авиона, почну са затварањем талаца у локомотивску халу, у кругу Железничке радионице. Како би спречили евентуално прикључење радника устаницима, немачке власти су наложиле Управи Фабрике авиона да раднике позове да дођу по плате, које нису биле исплаћиване од почетка окупације. Свега 135 талаца је касније било пуштено кућама због старости или недовољне стручности. Сама фабрика је 11. октобра угашена, а њена управа је била премештена у Земун. Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени грађани — постали су таоци у „сабирном логору“ на градској периферији, који су савременици по складиштима војног материјала југословенске војске називали лагером. У хапшењу талаца учествовали су и припадници српске жандармерије, али је касније 32 жандарма стрељано јер су их Немцима били потказани као сумњиви од стране капетана Рајка Терзића. На основу записа које су таоци оставили, може се закључити да су очекивали да ће бити ослобођени. Овакве наде је будило депортовање заробљеника у Априлском рату у војне логоре, али и незнање о стрељањима у околини Шапца. Овим се може објаснити мали број покушаја групних покушаја пробоја из логора.
Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за дословно спровођење наредби драконским кажњавањем талаца. У ланцу војне одговорности регуларне војске Немачке, Вермахта, пошто је штаб 717. дивизије примио наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941, штаб дивизије је исту проследио командантима пукова. Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу масовне одмазде. Овлашћења су била јасна, конкретизовано њихово извршење у размерама 100 талаца за 1 погинулог, 50 за рањеног немачког војника. Мајор Ото Деш, командант 749. пука, чије је седиште било у Краљеву, стајао је иза непосредних извршилаца Алфонса Мациовича, командата места Краљево и мајора Кенига, команданта гарнизона у Крагујевцу. У немачким наредбама је нарочито било истицано да треба хапсити мушке рођаке устаника старости од 15 година и више, као и супруге устаника. мини|десно|Локомотивска хала Ванредно стање са преким судом, уведено је у Краљеву 15. октобра, истог дана када је почело стрељање талаца. Тог дана је стрељана прва група од 300 талаца. Таоци су били извођени у групама по 100 људи. Испред митраљеза, војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије, од којих су 2/3 чинили Аустријанци, таоци су натерани да копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке. Казивања преживелих са стрељања, поруке које су таоци слали породицама из локомотивске хале, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних. Марко Сломовић:
Последњи дан стрељања, био је 20. октобар. Чланови Ватрогасног друштва, контролисаног кретања и под сумњом немачких власти од изласка чланова Ватрогасне чете, који су преко Ибарског моста на превару као ватрогасни оркестар прошли поред немачких стражи 27. септембра 1941. ка одреду на Гочу, према наређењу команданта места одређени су да после стрељања сахрањују жртве. У сахрањивању жртава је поред 29 ватрогасаца учествовало и око 100 припадника Фабрике авиона. Већина њих је потом и сама била стрељана. Немачки војници су хицима убијали оне који су након стрељања показивали и најмање знаке живота.
Било је и покушаја да се стрељање заустави. Гојко Николиш и Павле Јакшић упутили су 7. октобра ултиматум команданту места у Краљеву тражећи пуштање талаца, али Немци на ултиматум нису одговорили. У покушају да се трагедија заустави у партизанско-четнички штаб у селу Дракчићи је отишла и једна делегација, коју су чинили професор Радослав Веснић, општински кмет Миле Радовановић, један службеник и један радник. Делегација је пренела захтев немачких власти да се обустави блокада Краљева, као и претњу да ће таоци бити стрељани уколико то не буде било учињено. Ратни председник краљевачке општине, Душан Крстић, био је члан делегације која је након састанка у хотелу Југославија 19. октобра предала мајору Дешу петицију са молбом да се стрељање грађана прекине. Упркос овоме, Крстић је 22. априла 1945. године био стрељан по пресуди чачанског Војног суда као колаборациониста. Стрељање је покушао да прекине и владика Николај Велимировић, који је након вести о стрељању талаца у Краљеву дошао у град како би убедио немачког командата места да поштеди животе талаца.
Жртве немачког злочина мини|десно|Првобитни изглед гробља стрељаних Иза масовног злочина, читав простор лагера засут је кречом. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи...). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.
Број жртава Краљевачког масакра у медијима и говорима током комеморација и уџбеницима, али и у свести Краљевчана процењиван је на између 6000 и 7500 стрељаних. Међутим, ово "лицитирање" броја жртава је бацило у други план чињеницу да се иза сваког броја налазио човек са именом и презименом, личност различитих убеђења, животних околности, старости. Иако спискови стрељаних нису потпуни и не нуде коначан број, потрага за „људским ликом и именом жртве“ водила је ка укупном броју од 2198 стрељаних у лагеру, испод кога не треба ићи у даљим истраживањима. Захваљујући сачуваним примарним изворима, сведочењима савременика, вишегодишња истраживања су утврдила да је током октобра убијено најмање 2255 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. Резултат вишегодишње анализе примарних историјских извора била је картотека са личним подацима о жртвама и њиховим фотографијама. Лични досијеи стрељаних, у форми картона, садржавали су основне биографске податке, откуцане на машини. У картонима су наведени и подаци у ком списку је жртва наведена. Формирањем базе података олакшано је утврђивање поузданих података, избегнуто дуплирање имена или бројева у писаним изворима различите провенијенције, као и мањкавости наративних и мемоарских извора. Од 2255 убијених цивила идентификовано је 2198 жртава убијених у кругу Железничке радионице. Како су немачки војници спроводили одмазде и над цивилима у околним селима током октобра 1941. године, за 61 лице није било могуће одредити тачно место смрти.
Социолошко-демографске анализе настале на основу обједињене меморијалне баштине у бази података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра 1941. Постојећи подаци показују да је у лагеру стрељано најмање 106 особе млађе од 18 година (4,7% од укупног броја стрељаних). Међу стрељанима је било 29 жена. Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 25. и 45. године живота било најмање 1338 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених Фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама... Међу ухапшенима током рације су били и покретни болесници краљевачке болнице.