-{Quo vadis}-? () историјски је роман пољског књижевника и нобеловца Хенрика Сјенкјевича. Објављиван је у наставцима у часопису Пољска газета (-{Gazeta Polska}-) од 1895. до 1896, док је први пут у облику књиге штампан 1896. Роман је привукао велику међународну читалачку публику и преведен је на педесетак језика. Прво издање на енглеском језику из 1896. продато је у 600 000 примерка за 18 месеци, док је у Француској имао веће тираже него романи Емила Золе. Роман је на српски језик превео 1913. Лазар Р. Кнежевић, директор Прве београдске гимназије. Превод је у наредних сто година прештампаван у више од 20 издања што сведочи о великој читаности Сјенкјевичевог романа код српских читалаца. Упркос раширеном мишљењу, Сјенкјевич није добио Нобелову награду за књижевност за овај роман, већ је, као и сви други добитници, награђен за целокупно књижевно стваралаштво, а не појединачно дело.
Сјенкјевич је инспирацију за дело добио када је посетио са пријaтељем сликаром Хенринком Сјемирацким малу капелу у Риму, где је видео плочу са натписом -{Quo vadis}-? Ово питање везано је за апокрифну ранохришћанску легенду по којој је Свети Петар, бежећи из римске тамнице од прогона, сусрео отелотворење Исуса Христа. Када га је Петар упитао -{Quo vadis Domine}-? (куда идеш Господе?), Христ му је одговорио -{Romam eo iterum crucifigi}- (у Рим да будем поново разапет). Постиђен што бежи, Петар се вратио у Рим прихвативши да страда за своју веру.
У средишту заплета је љубавна прича између римског војсковође Марка Виниција и хришћанке Лигије у време Неронове владавине. Реалистичком методом описани су контрасти између владајућег, али декаденцијом уздрманог паганства и хришћанства у успону, између егоизма и љубави, луксуза царских палата и мемљиве скучености катакомби. Овим контрастом Сјенкјевич је уметнички представио период трансформације једног друштва из једног верског модела у други, као и двоструки темељ европске културе сачињен од паганства и хришћанства. Сјенкејвич је веровао да постоји сличност између хаоса и неморала претхришћанског паганског света и европског друштва са краја 19. века. Поред измишљених ликова у роману су присутни и разни историјски ликови попут Нерона, Петронија, Светог Петра и Светог Павла. Роман је адаптиран у неколико филмова, телевизијских серија, оперу и ораторијум.
Радња
мини|десно|200п| Свети Петар и Лигија (Илустрација из романа) мини|десно|200п| Урзус спашава Лигију (Илустрација из романа)
Роман се састоји од 74 поглавља и епилога. Одиграва се у Старом Риму, за време владавине цара Нерона. Марко Виниције, млади римски војсковођа, враћа се у престоницу након низа победа римске војске. При повратку заљубљује се у Лигију, ћерку лигурског краља, која је, још док је била девојчица, остављена као талац и гаранција послушности варварског племена. Она је посредством своје заштитнице Помпоније примила хришћанство. У намери да је узме за своју љубавницу, Виниције је доводи уз помоћ свог ујака Петронија на Неронов двор. Лигији је као хришћанки одбојно оргијање римских племића и одбија насртљивост Марка Виниција. Убрзо је њен верни слуга Урсуз спашава и одводи из палате. Увређен и излуђен од љубоморе, Виниције покушава на свакојаке начине да је пронађе. То му омогућава Хилон, лицемерни и самопроглашени филозоф, који му открива да је девојка хришћанка, и да ће је сигурно пронаћи на тајној беседничкој вечери, где ће говорити Апостол Петар. Виниције се прерушава и одлази на тај тајни састанак. Са собом води Кротона, најјачег гладијатора, не би ли му помогао при отмици Лигије. При покушају отмице, Урсуз лако убија гладијатора и напада Виниција, али га само рањава, пошто је Лигија одлучила да му у складу са учењем хришћанске вере поштеди живот. Лигија и Урсуз негују римског патриција подучавајући га својој вери. Међутим, пошто открије да се полако заљубљује у римског младића, млада хришћанка опет бежи, пошто не жели да се везује за паганина. Виниције се осећа напуштеним, бесним, тужним, али и дубоко промењеним. Након повратка у свој дом, племенитије се понаша према својим робовима и не учествује у римским оргијама. Одлучује да оде код Апостола Петра и да му затражи благослов, са обећањем да ће прећи у хришћанску веру, ако му да Лигију за жену. Пре венчања мора да проведе време у летњиковцу као Неронова пратња. Са собом води Павла из Тарса, који га подучава хришћанској вери. Император Нерон, који је страствени песник, наређује да се подметне огромни пожар у Риму, не би ли пронашао инспирацију за своју песму. Пожар готово да уништава вечни град. Нерон, не би ли се спасио од бесног народа, оптужује за ову катастрофу хришћане и наређује њихово заробљавање. Међу заробљенима се налазе и Лигија и Урсуз. Нерон се садистички радује што ће уживати у болу Марка Виниција. У арени се наредних дана приређује игре на којима хришћане живе спаљују, разапињу на крст и на њих пуштају дивље звери. Последњег дана крвавих игара пред Урсузом пуштају огромног бика на коме је везана Лигија. Урсуз, надахнут Исусом и поданичком љубављу према својој принцези, убија бика и тиме одушевљава римски народ, који почиње углас да моли за милост и њихово ослобођење. Нерон их невољно ослобађа. Марко Виниције, Урсуз и Лигија одлазе на Сицилију не би ли започели нови живот далеко од Рима. Пошто римски прогони и даље трају, хришћани моле Апостола Петра да побегне из Рима. Бежећи он сусреће отелотвореног Исуса, који му на Петрово питање куда иде (-{Quo vadis?}-) одговара да иде у Рим да га разапну по други пут уместо њега. Петар се посрамљен, али надахнут, враћа у вечни град и прихвата божију вољу да мученички страда. У Епилогу се даје опис Нероновог свргавања са власти и његовог самоубиства. Роман се завршава речима:
Референце
Литература
Спољашње везе Quo vadis на Пројекту Гутенберг
Категорија:Романи 1896. Категорија:Пољски романи Категорија:Историјски романи Категорија:Љубавни романи