Проклетије (Алтин, Тројанске планине) су планински венац у источној Црној Гори, јужној Србији (Метохија) и северној Албанији. Проклетије су висок планински венац на југоисточном рубу Динарског планинског система. Највиши врх Проклетија Језерски врх висок 2.694 -{m}- је истовремено и највиши врх Динарских планина. Други по реду је Ђеравица на Косову и Метохији са 2.656 -{m}-. Ђеравица је уједно и други највиши врх Србије.
Највећи део планина са северне стране чини национални парк који заузима око 1.000 -{km}-².
Географски положај и назив Српске (северне) области Проклетија почињу на Мокрој Гори и Сувој планини на североистоку и настављају у благом луку дуж линије Исток – Пећ – Дечани – Јуник до реке Рибник на југоистоку. Западна граница је граница Србије са Црном Гором и Црне Горе са Албанијом. Област обухвата око 40 одвојених планина које заједно граде један од највећих Динарских масива. У поређењу са другим деловима Динарских планина, геолошка грађа Проклетија је сложенија. Присутни су кречњаци и доломити, дијабаз-рожна формација, банковити и масивни кречњаци, аргилошисти, пешчари и конгломерати.
Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. Данашњи назив у множини - Проклетије, који означава већи број планинских венаца, први је увео географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива () што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др.).
Ђеравица мини|десно|200п|Врх Ђеравица (2.656 м). Ђеравица је са 2.656 метара надморске висине други највиши врх Србије. Овај врх се налази у јужној Србији, општина Дечани, покрајина Косово и Метохија, изнад средњовековног манастира Високи Дечани. У непосредној близини врха се налазе многобројна ледничка језера, од којих је највеће Ђеравичко. Налази се на око 2.200 метара надморске висине и из њега истиче река Рибник (Ереник), која протиче кроз Метохију. Језеро има облик зуба, са највећом дужином од 240 и ширином од 120 метара, док му је највећа дубина 3,8 метара. Станиште је неколико врста водоземаца из фамилије саламандрида, који се хране летећим инсектима.
Највиши врх Црне Горе Зла колата
лево|мини|200x200п 200px|мини|десно|Зла колата, највиши врх Црне Горе Зла колата (Зли колац, ) планински јe врх који сe налази на 2.534 метара надморске висине и представља највиши врх у Црној Гори. Највиши јe врх Проклeтија у Црној Гори и налази се на самој граници између Црне Горе и Албаније.
До почетка 21. века за највиши врх Црне Горе је важио Боботов Кук на Дурмитору. Међутим, дугогодишње медијско надметање, које је добило убрзање на друштвеним мрежама, о томе који је врх цар планина, прекинуо је Монстат (завод за статистику Црне Горе). Према подацима добијеним на основу ласерског скенирања терена утврђено је да је највиши врх у Црној Гори заправо Зла колата. Истовремено је утврђено да је досадашњи „врх над врховима” Боботов кук по својој висини пао тек на четврто место. После врха Зла колата (2.535 м), по висини следе њој суседни врхови Добра колата (2.525 м), колико је висока и Маја Росит, такође на Проклетијама, недалеко од Гусиња. Пре овог мерења званичан податак према последњем годишњаку Монстата био је да два врха - Боботов кук и Маја Росит, имају исту (2.522 м).
Заговорници тезе да је Боботов кук највиши планински врх у Црној Гори позивају се на међународне стандарде и правила која се користе у планинарству, по којима се највишим врхом сматра онај који се читавом својом површином налази на територији једне земље, па би по тим критеријумима Зла колата ипак биo "само" други врх у држави. Међутим, званично је уписано, врх црногорских Проклетија је потиснуо врх Дурмитора.
Рељеф мини|десно|200п|Један од врхова Кошаре У географској литератури преовлађују мишљења да су Проклетије завршне планине динарског планинског система. Истина, Проклетије имају низ заједничких карактеристика са планинама овог система. Међутим, међу геолозима и географима постоје и мишљења да су Проклетије самосталан планински систем. Јован Цвијић је међу првима указао на географску индивидуалност проклетијске планинске групе. Основни критеријуми за издвајање Проклетија у самосталан геолошки и геоморфолошки планински комплекс свакако су фацијално-стратиграфски карактер и правац пружања главног гребена.
По првом критеријуму Проклетије представљају прелазну планинску групу између Динариде и Хелениде. Скретање Проклетија из динарске директрисе (линија водиља) у СИ правац пружања по Цвијићу представља највећу геоморфолошку појаву на Балканском полуострву. Претпоставља се да је ово скретање извршено за време набирања Динарида, тачније у савској фази алпскеорогенезе, при чему је дошло до сучељавања бора динарских и шарских планина. Основни облици рељефа Проклетија (котлине и планине) резултат су дејства тектонских покрета. Каснији егзогени процеси, појачани великом енергијом рељефа и неотектонском активношћу јако су рашчланили и модификовали рељеф Проклетија, тј. тектонске и преглацијалне флувијалне и крашке облике рељефа. Отуда су у рељефу проклетијске планинске групе синтетизовани готово сви процеси деловања ендогених и егзогених сила у току дуге и бурне геолошке прошлости. Као последица тих процеса јављају се различити облици рељефа: тектонски, вулкански, глацијални, флувијални, крашки, денудациони, нивациони и други. По Цвијићу, плеистоцена глацијације Проклетија била је интензивнија од данашње у Алпима. Отуда, основни печат физиономији Проклетија дају фосилни облици глацијалне ерозије и акумулације. Ни у једној области Балканског полуострва ледници нису оставили тако дубоке и маркантне трагове свог постојања, као на Проклетијама. Поред два највиша врха Црне Горе - cp. Колац - алб. Колата (2.528 m) и Росни врх (2.524 m), на Проклетијама се налази и највиши врх Србије, Ђеравица (2.656 m). То је други врх по висини у целокупним Проклетијама, после Језерског врха у Албанији (2.694 m).http://www.visokogorcicg.com/prokletije|date= |accessdate = 18. 08. 2018. мини|Поглед на масив Проклетија из тутинскога села Рудница. Осим нормалног (планине, котлине, речне долине, терасе и др.) на Проклетијама се често јављају специфични облици рељефа са израженим куриозитетним и естетско-декоративним својствима. Они су резултат интензивног дејства селективне ерозије услед различите отпорности геолошке подлоге састављене од различитих стена: палеозојски шкриљци, мезозојски кречњаци, вулканске стене, квартарни седименти и др. При томе су мекше стене јаче, а тврђе слабије еродиране. Отуда се Проклетије одликују изразитом морфоскулптуром. Специфични облици рељефа представљени су дубоким и вертикално усеченим валовима и цирковима, вертикалним или инверзно нагнутим одсецима, “тестерастим” гребенима, зупчастим врховима, остењацима, прозоцима у стенама, кречњачким пречагама у валовима и кањонским усецима у пречагама, џиновским моренским блоковима, огромним точилима и сипарима, интересантним профилима слојева, пећинама, јамама и понорима. Највећа концентрација ових облика је у Каранфилско-бјеличком комплексу код Гусиња. Између циркова (Велики котао, Крошња, Љубокуће и др.) из бочних повијараца који се одвајају од главног гребена Каранфила издижу се оштри врхови у виду високих торњева са симболичним називима Копље, Гвоздени врх, Очњак и др. Релативна висина Копља је око 600 m, а апсолутна 2.200 m. Очњак је висок 2.136 m, а највиши, Средњи врх Каранфила има 2.430 m. Ови врхови представљају изазов за планинаре и алпинисте. На Копље је испењан један од можда најтежих алпинистичких смерова на овом подручју, зове се „Прво Копље“. Први су га попели Жарко Гостовић (1950-2019) из Скопља и Анте Бедалов (1952-1974) из Каштел Камбеловца, од 15. до 18. Јуна 1972 године. Првенствени успон је трајао три и пол дана. У превоју који повезује Очњак са главним гребеном Каранфила налази се џиновски прозорац „Шупља врата“.
Фосилни глацијални рељеф Проклетије су један од више планинских венаца на Балканском полуострву који су током плеистоцена били захваћени планинском глацијацијом. Висина снежне границе била је између 1300–1500 m. Према проучавањима Јована Цвијића оне су биле изложене јачој глацијацији него што је данашња глацијација Алпа. На њима су установљени сасвим поуздани глацијални трагови.
Венац Проклетија био је скоро потпуно покривен снежаницима и ледницима. Према количини плеистоценог снега и леда он се налазио одмах иза Риле, када је у питању простор Балканског полуострва. Толика количина снега и леда тада је последица знатног броја врхова Проклетија који прелазе 2500 m. Од пространог леденог покривача одвајали су се дуги леднички језици који су се отапали на висини 1300–1500 m. Постојала су 4 велика ледника: Плавски у долини Лима, Пећки у долини Пећке Бистрице, Дечански у долини Дечанске Бистрице и Рожајски у долини Ибра.
Плавски ледник био је највећи. Његова дужина премашивала је 35 km, ширина 4 km, а дебљина 200 m. Током Плеистоцена површина под ледом износила је преко 250 km². Отапањем овог ледника и акумулацијом материјала на месту отапања створен је терминални басен у коме налази Плавско језеро. Вусањски ледник „притицао” је Плавском леднику са десне стране. Отапањем овог ледника тј. ерозивним деловањем подледничког потока створена је клисура Суке, процеп дубок 60 m, а широк свега 2 m.
Пећки ледник био је дугачак 25 km. Он је код Пећи наталожио чеоне морене дебљине 260 m и оне представљају највише чеоне морене на Балканском полуострву. Дечански ледник имао је дужину од 20 а Рожајски 16 km.Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
Хидрографија мини|Језеро Лићенат На Проклетијама се јавља и специфична хидрографија, везана углавном за кречњачке терене. Њу чине не само крашка врела, него и делови речних токова кроз клисуре и кањоне са водопадима и џиновским лонцима, понори и крашки извори. У кањону Грље истоимена река прави пет водопада на дужини од 500 m, тј. просечно на сваких 100 m по један водопад. Први водопад на улазу у кањон, који прави река Скакавица, висок је 15 m, док највиши, последњи водопад достиже висину од око 25 m. Плавско језеро је највећи лимнолошки објекат ледничког порекла.
Клима