Маћаш Ракоши (; Ада, 9. март 1892 — Горки, 5. фебруар 1971) био је мађарски комуниста, секретар КП Мађарске од 1945. до 1956. и премијер НР Мађарске од 1952. до 1953. године. Са тих позиција моћи директно је одговоран за мађарске гулаге (попут логора Речк и Хортобађ) у којима су мучене и убијене хиљаде људи, између осталих и Срби из пограничних делова Мађарске са Југославијом, поготово након Резолуције Информбироа. За време Ракошијевог мандата као генералног секретара КП Мађарске, донет је и Закон о конфискацији имовине цркава, чије се последице и данас осећају, јер многи храмови и задужбине до данас нису враћене Српској православној цркви. Ракошијев режим је донео и одлуку о рушењу српске цркве у Табану 1949. године.
Биографија Рођен је као Маћаш Розенфелд 9. марта 1892. у месту Ада, у Србији, тадашња Аустроугарска.Gábor Murányi , Приступљено 12. 4. 2013.Mátyás Rákosi – Encyclopedia.com, Приступљено 12. 4. 2013. Био је шести син јеврејског трговца. Служио је у аустроугарској војсци када је избио Први светски рат, те је био заробљен на Источном фронту.
После се вратио кући и 1919. учествовао у комунистичкој влади премијера Беле Куна. Након гушења револуције, отишао је у Совјетски Савез, и вратио се у Мађарску 1924. године. У земљи је био затворен, те пуштен у СССР 1940. године да би у Мађарску донио револуционарне заставе које су руски војници заробили код Вилагоша 1849. године.Mátyás Rákosi , Приступљено 12. 4. 2013. У Совјетском Савезу је био секретар Коминтерне. У Мађарску се вратио 30. јануара 1945. године, са снагама Црвене армије.
Након ослобођења Мађарске 1945. године, постао је генерални секретар КП Мађарске. Године 1948, принудио је социјалдемократе да се споје с комунистима, чиме је формирана Мађарска радничка народна партија. До 1949. је укинуо опозицију, чиме је Мађарска постала једнопартијска држава. Често се описивао као Стаљинов најбољи мађарски ученик. Развио је снажан култ личности. Сковао је термин „тактике саламе“, јер се противника решавао кришку по кришку. Током његове владавине, ухапшен је, затваран и убијен већи број стварних и потенцијалних непријатеља нове власти.
Августа 1952. године, постао је мађарски премијер, али је убрзо морао дати оставку. На његово мјесто дошао је Имре Нађ, којег је он касније нападао због десних скретања.
Мађарска влада је после рата морала платити око 300 милиона долара репарација које су примили СССР, Чехословачка и Југославија. Нису добили новац које је предвиђао Маршалов план, а репарације су износиле „између 19 и 22% БДП-а“. Године 1946, биле су забележене највише стопе хиперинфлације у историји државе.
У јуну 1956. године, Ракоши је био смењен је са места главног секретара Мађарске рандичке народне партије, а заменио га је Ерне Гере. Године 1956. преселио се у СССР, наводно због здравствене неге. Остатак живота провео је у Киргистану. Године 1970, добио је дозволу за повратак кући, али није смео да буде политички активан. Одбио је понуду и убрзо умро у Горком 1971. године.Matyas Rakosi – History of 1956 , Приступљено 12. 4. 2013. Тело му је враћено кући и сахрањено у Будимпешти.
Однос према Југославији и прогон Срба Након Резолуције Информбироа 1948. године и отвореног сукоба између Јосифа Стаљина и Јосипа Броза Тита, Ракошијев режим у Мађарској заузео је екстремно непријатељски став према тадашњој ФНР Југославији. Ракоши је југословенску границу прогласио „фронтом против империјализма”, а припаднике српске и хрватске националне мањине који су живели у пограничним деловима Мађарске (околина Баје, Мохача и Сегедина) означио је као потенцијалну „титоистичку пету колону”, „Тито-банду” и шпијуне.
Као генерални секретар партије и апсолутни диктатор, Ракоши је био директни наредбодавац и творац политике масовних депортација и чишћења пограничног појаса ширине 15 километара дуж јужне границе. По његовом наређењу, државна тајна полиција (ÁVH) спровела је сурове чистке које су погодиле хиљаде локалних Срба и Хрвата. Српске породице су масовно притваране у локалне затворе, мучене од стране тајне полиције, а комплетна имовина им је конфискована.
Најрепресивнија мера Ракошијевог режима почела је у јуну 1950. године, када су стотине српских породица у току само једне ноћи покупљене и сточним вагонима депортоване у логоре за присилни рад у пустару Хортобађ (тзв. „мађарски гулаг”). Срби су чинили значајан удео међу близу 10.000 цивилних затвореника који су у овим тајним логорима обављали тешке физичке послове уз минималну исхрану и у нехуманим условима, услед чега су многи изгубили животе. Систем логора и организовани прогон српског становништва обустављени су тек након распуштања логора у јесен 1953. године, после Стаљинове смрти, а након тога, 1956. године, и Маћаш је смењен са свих функција. Чак и након амнестије и затварања логора у јесен 1953. године (после доласка Имреа Нађа на чело владе), депортованим Србима било је изричито забрањено да се врате у своје куће у погранична места, а имовина им није била никада враћена, што је довело до расељавања српског становништва у друге делове Мађарске и трајног гашења или драстичног смањења српских заједница у местима дуж границе.
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1892. Категорија:Умрли 1971. Категорија:Стаљинизам Категорија:Мађарски Јевреји Категорија:Премијери Мађарске Категорија:Мађарски комунисти Категорија:Личности Хладног рата Категорија:Диктатуре Категорија:Аустроугарски војници у Првом светском рату