мини|десно|350п|Гласови изборника по савезним државама/федералном дистрикту за изборе 2012, 2016. и 2020, и промене у односу на попис из 2000. мини|десно|350п|Мапа Колегијума изборника која показује резултате председничких избора 2016. године. Доналд Трамп је победио у 29 савезних држава (означених црвеном бојом) и освојио је 306 гласова изборника. Хилари Клинтон, бивши државни секретар, победила је у 21-ој савезној држави и Дистрикту Колумбија (означено плавом бојом) и освојила је 232 гласа изборника. мини|десно|350п|Картограм који приказује гласове у Колегијуму изборника за председничке изборе 2016. где сваки квадрат означава један изборнички глас.
Колегијум изборника () састоји се од изборника које одређује свака савезна држава да формално изаберу председника и потпредседника САД. Од 1964. на свим председничким изборима било је 538 изборника.Број изборника је једнак укупном броју чланова Представничког дома и Сената САД, Представнички дом има 435 а Сенат 100 чланова плус три изборника која даје Дистрикт Колумбија. Члан 2. Устава САД дефинише колико изборника свака савезна држава може да има и даје право законодавној власти савезних држава да одреди начин њиховог избора. Територије САД нису заступљене у Колегијуму изборника. Колегијум изборника је пример индиректних избора, супротно од директних избора којима се бирају чланови Конгреса САД. Гласачи у свакој савезној држави и у Дистрикту Колумбија гласају за изборнике које ће овластити за учешће на председничким изборима. Током ране историје САД, у појединим савезним држава закон је омогућавао законодавној власти да одреди изборнике. Изборници су слободни да гласају за било ког кандидата за председника и потпредседника али у пракси гласају за кандидата за ког су се определили њихови бирачи.Изборнике федерални закон не обавезује да одрже обећање; међутим у огромној већини случајева они гласају за кандидата који их поставља. У доста савезних држава донети су закони који имају за циљ да осигурају гласање изборника за кандидате који су их поставили, иако уставност ових закона никада није потврђена. Само у неколико савезних држава се имена изборника налазе на гласачком листићу.
Дванаести амандман Устава САД каже да сваки изборник даје један глас за председника и један глас за потпредседника. Он такође прецизира како се бирају председник и потпредседник. Двадесет трећи амандман Устава САД прецизира колико изборника има Дистрикт Колумбија.
Постојање Колегијума изборника изазива контроверзе. Према Истраживању Галупа из 2001. примећено је да „већина Американаца подржава разматрање доношења амандмана на Устав САД којим би се омогућио директан избор председника”. Прва истраживања на ову тему Галуп је спровео 1944. а и у 2004. години отприлике исти проценат људи је подржавао овај предлог. Критичари тврде да је постојање Колегијума изборника превазиђено, прилично недемократско и да неким савезним државама, у којима ниједан кандидат нема изразиту предност, даје несразмеран утицај на избор председника и потпредседника. Заговорници оваквог начина избора сматрају да је постојање Колегијума изборника једна важна карактеристика федерализма у Сједињеним Државама и да он штити права малих савезних држава. Бројни предлози амандмана на Устав САД су били предложени у Конгресу са циљем да се Колегијум изборника преправи или да се замени са директним избором; међутим, ни један предлог никада није прошао у Конгресу.
Позадина На Уставотворној конвенцији из 1787. коришћен је Вирџинијски план као основа за расправу, јер га је предложила делегација из Вирџиније. Вирџинијски план је предвиђао да Конгрес бира Председника. Делегати из већине савезних држава су прихватили овај начин избора. Међутим, Одбор једанаесторице (), оформљен са циљем израде појединости које укључују и начин избора председника, препоручио је да свака савезна држава одреди одређени број изборника који ће бити идентичан броју чланова Конгреса из те савезне државе. Члан Одбора Гувернер Морис објаснио је разлог за ту промену; један од њих је постојање бојазни да ће председник бити изабран од стране малог броја људи који се често састају, као и забринутост за независност председника ако га буде бирао Конгрес. Неки делегати, укључујући Џејмса Вилсона и Џејмса Медисона, су се залагали да народ бира извршну власт. Медисон је признао да иако би гласање народа било најбоље ипак би тешко постигли консензус са јужњачким државама у којима је постојало робовласништво:Records of the Federal Convention, pp. 57 Farrand's Records, Volume 2, A Century of Lawmaking for a New Nation: U.S. Congressional Documents and Debates, 1774 - 1875, Конгресна библиотека
Уз мање измене Конвенција је одобрила предлог Одбора једанаесторице за Колегијум изборника 6. септембра 1787. Делегати из мањих савезних држава су углавном били наклоњени Колегијуму изборника јер је постојала бојазан да ће веће савезне државе контролисати председничке изборе.Забринутости око Колегијума изборника , Приступљено 8. 4. 2013.
Порекло имена Иако се у Уставу САД помињу „изборници”, израз „Колегијум изборника” — или било које друго име — није коришћен за спомињање свих изборника. Почетком 19. века израз „Колегијум изборника” је ушао у општу употребу као збирна одредница за изборнике одређене да гласају за председника и потпредседника. У федерално законодавство је први пут уведен 1845. а данас се овај термин појављује у трећем наслову Законика САД ().
Првобитни план У члану другом, одељак први, други пасус Устава САД пише:
У члану другом, одељак први, четврти пасус Устава САД пише:
Члан други, одељак први, трећи пасус Устава САД омогућава оригиналан начин избора председника и потпредседника од стране изборника. По овом систему кандидат који добије има већину гласова, уколико тај број представља већину од укупног броја чланова Колегијума изборника, док кандидат који је други по броју гласова постаје потпредседник.
Аутори Устава су имали неколико претпоставки приликом стварања Колегијума изборника: Свака савезна држава ће делегирати изборнике према изборним јединицама. Сваки изборник ће независно гласати. Кандидати неће бити заједно на истом листићу са претпостављеним стављањем на позицију председника и потпредседника. Овакав систем ће ретко давати победника, па ће Конгрес морати да одабере председника.
На основу ових чињеница, неки учењаци су преставили Колегијум изборника као тело које треба да номинује кандидате а Конгрес ће после да изабере председника и потпредседника. Влада сваке савезне државе има право да одреди начин одабира изборника у Колегијум.
Проблем и ревизија Са појавом политичких странака и изборних кампања на нивоу државе појавили су се проблеми на изборима 1796. и 1800. Џон Адамс, кандидат Федералистичке странке, је победио на изборима 1796. док је другопласирани, кандидат Демократско-републиканске странке, Томас Џеферсон постао потпредседник.
На изборима 1800. године, Демократско-републиканска странка је поново номиновала Џеферсона као и Арона Бера за потпредседника. Након избора Џеферсон и Бер су освојили већину гласова изборника али су имали по 73 гласа. Пошто на гласачким листићима није било назначено да ли се гласа за председника или потпредседника сваки глас за Бера је технички био глас да он постане председник, поред тога што је странка номиновала Џеферсона за ту функцију. Због немогућности одређивања победника, избор председника су морали да обаве чланови Представничког дома сходно Уставу.
Пошто су изгубили изборе, чланови Представничког дома из редова Федералистичке странке уграбили су прилику да понизе своје противнике па су покушали да изаберу Бера уместо Џеферсона. Након 35 гласова ниједан кандидат није освојио већину савезних држава (било је потребно победити у девет савезних држава). Џеферсону је победу донео 36. глас, након што је вођа Федералистичке странке Александер Хамилтон гласао за Џеферсона.
Као одговор на проблеме који су настали на овим изборима, Конгрес је 1803. предложио Дванаести амандман на Устав САД, којим прописује обавезу изборника да посебно гласају за председника и потпредседника. Овим је замењен систем гласања предвиђен чланом 2, одељак 1, трећи пасус. До јуна 1804. савезне државе су ратификовале овај амандман тако да је важио на изборима 1804.
Четрнаести амандман На основу четрнаестог амандман омогућено је смањење броја чланова Представничког дома из неке савезне државе, сразмерно броју људи којима је забрањено право гласа у тој савезној држави. Током дебате о четрнаестом амандману Тадеус Стивенс, вођа Републиканске странке у Представничком дому, одржао је веома важан говор са посебним освртом на одељак 2:THE FOURTEENTH AMENDMENT from America Book 9 , Приступљено 8. 4. 2013.
Федерални закон примењује дејуре мандат за смањење чланова Представничког дома из било које савезне државе, самим тим и броја чланова Колегијума изборника, уколико право гласа „наведено у четрнаестом амандману, одељак други” буде оспорено или ускраћено.
Беј—Селеров амандман Након председничких избора 1968. покренута је озбиљна иницијатива за укидање Колегијума изборника. Ричард Никсон је на изборима 1968. добио 301 глас у Колегијуму изборника наспрам 191 колико је добио Хјуберт Хамфри. Међутим за Никсона је гласало само 511.944 људи више него за Хамфрија, што је било мање од један посто разлике на нивоу САД. Џорџ Волас је освојио преосталих 46 гласова у Колегијуму изборника, са освојених 13,5% гласова бирача.Резултати гласова Колегијума изборника 1968., National Archives and Records Administration
Члан Представничког дома Емануел Селер, уједно и председавајући Одбора за правосуђе, због забринутости јавности око несразмере између гласова бирача и гласова изборника предложио је Резолуцију 681. Та резолуција је предвиђала да се дода амандман на Устав САД с циљем укидања Колегијума изборника и увођења система где би пар кандидата који добију најмање четрдесет посто гласова бирача добио и изборе. Ако ни један пар не освоји четрдесет посто гласова бирача организује се други круг у ком би се за место председника и потпредседника борила два пара са кандидатима који су добили највише гласова. Реч „пар” је овде дефинисана као „две особе које су пристале да удруже своја имена као кандидати за функције председника и потпредседника”."Text of Proposed Amendment on Voting", The New York Times, 30. април 1969. pp. 21
Одбор за правосуђе је 29. априла 1969. са 28 гласова за и 6 против одобрио предлог."House Unit Votes To Drop Electors" The New York Times, April 30. 1969. pp. 1 Расправа о предлогу у Представничком дому је окончана 11. септембра 1969."Direct Election of President Is Gaining in the House", The New York Times, 12. септембар 1969. pp. 12 а предлог је изгласан 18. септембра 1969, уз подршку представника из обе странке, 339 је гласало за а 70 против."House Approves Direct Election of The President," The New York Times, 19. септембар 1969. странка 1
Председник Ричард Никсон је 30. септембра 1969. дао одобрење за усвајање овог предлога, охрабрујући Сенат да дâ свој предлог. То је дато у резолуцији 1 коју је предложио сенатор Берч Беј."Nixon Comes Out For Direct Vote On Presidency," The New York Times, 1. октобар 1969. pp. 1
У свом издању за 8. октобар 1969. Њујорк тајмс је известио да су законодавства тридесет савезних држава „или била јасно или су наговештавала да ће прихватити уставни амандман који ће довести до директних избора ако он прође у Сенату”. Неопходно је да 38 савезних држава ратификује овај предлог да би он могао да буде усвојен. Њујорк тајмс је такође известио да шест савезних држава још увек није одлучило, шест ће се највероватније противити усвајању, док се осам сигурно противи усвајању амандмана."A Survey Finds 30 Legislatures Favor Direct Vote For President," The New York Times, 8. октобар 1969. pp. 1