мини|десно|Велики грб Врања. Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали VI и VII веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштавали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског Поморавља.
Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи „Алексијада“ каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго, он се пред моћнијом Византијом морао повући. Она то описује овако:
Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.
Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњовековне државе, Врање постало самостална област под управом кесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића.
Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош ослободила српска војска под командом генерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422. година. Врање је под турском влашћу имао важан положај, што је привукло многе богате Турке да се насале у град и изграде џамије, конаке и хамам. Врањски трговци су у овом периоду су знали арапски и турски језик и путовали преко границе да тргују. Град је у Кнежевини Србији дочекало слободу са нешто више од 8.000 становника.
У почетку 20. века, Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у Стару Србију. У то време у граду се налазио и конзулат Османског царства.
У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај су поново били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар I Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и генералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.
Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1915. године. Слобода је плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.
У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године. Праисторија и антика Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Постоје неки праисторијски налази у насељу Рашка и крај старог пута ка Железничкој станици Врање, међутим не може се сасвим тврдити да је на тим локалитетима настало данашње Врање, али се може тврдити да је човек обитавао на том простору. Почетком 21. века, у приградском насељу Цигански рид су пронађени новчићи античког племена Дерони који су ковани крајем 6. и почетком 5. века п. н. е, међутим никакви докази о постојању насеља Дерона не постоје, па постоји теорија да је новац дошао на ове просторе путем пљачке или трговине са њима. Римљани су покорили Врање у 1. или 2. веку п. н. е. Врање је била део Горње Мезије или Дарданије током владавине Rимљана.). There are no data for the duration of other forts around Vranje, except for Kale at Klinovac, where a hoard was found with the latest coins from 544 (Гај – Поповић (1973), pp. 25-32). According to the inventory of the National Museum in Vranje, Markovo Kale was used in the 6th century, and later finds are not known. Kale at Veliki Trnovac to the South of Vranje (Чершков 1986) seems to have been the centre of this area in the early Byzantine period, judging by the basilica, undoubtedly episcopal, with rich marble decoration, which is also in Vranje; there are no data suggesting its usage in the late 6th or early 7th century.
Истраживања су показала да су римске тврђаве у околини Врања биле напуштене за време напада Хуна 539-544. Локалитети који су напуштени укључују Кале код Врањске бање, Градиште код Корбевца и Градиште код Првонека.
Претпоставља се да је постојало у време Римљана, јер постоје налазиште код Павловца и римски бунар у руднику „Благодат.“ После Римљана, Врање је било у саставу Византије, а насељавали су је Грци или Словени у 6. и 7. веку.
Средњи век Први писани траг о Врању () оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи „Алексијада“ каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго, он се пред моћнијом Византијом морао повући. Она то описује овако:
У XI веку на планини Козјак, јужно од Врања подвизавао се свети Прохор Пчињски. Након смрти св. Прохора, а њему у славу, византијски цар Роман Диоген подигао је у 11. веку манастир Прохор Пчињски.
Врање је потпало под Византијску власт након битке на Морави 1190. године. Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани који је користећи пад Цариграда 1204. године проширио своју државу на југ.
Из периода XIII века датира Марково Кале, тврђава која се налази 4,5 -{km}- северно од Врања. XIV век Зна се да је у средњем веку Врање било сеоско насеље и да је крајем средњег века као сеоско насеље имало физиономију подграђа тврђаве Марково кале.
У првој половини XIV века у Врању се појављује феудална породица Багаш, а неки верују да им је порекло из Врања. Познати представници ове породице су кнез Балдовин, жупан Маљушат и монах Никола, чије световно име није познато. Кнез Балдовин је био властелин краља Стефана Уроша III Дечанског. Претпоставља се да је он, због верне службе, од краља Стефана добио повељу за цркву Светог Николе у Врању и њено властелинство.
Кнез Балдовин је као ктитор цркве Светог Николе имао право да се он и његова породица сахрањују у овој цркви. Приликом обнове цркве 1894. године, пронађене су три надгробне плоче од белог мермера: кнеза Балдовина, која се данас чува у лапидаријуму на Калемегдану, госпође Ане, можда супруге, и унука, монаха Николе.
Врање се спомиње у повељи краља Душана цркви Светог Николе у Врању, издату на молбу локалног властелина жупана Маљушата. Маљушат је највероватније отац монаха Николе.
У другој половини XIV века у Врању је владао породица Дејановићи. Њен родоначелник је деспот Дејан, зет цара Душана.
Приликом распада српске средњовековне државе након Косовске битке, Врање је првобитно било под управом Константина Драгаша Дејановића.The Encyclopaedia of Islam, Сер H. A. R. Gibb,
Након Константинове смрти 1395. године у бици на Ровинама, Врање је постало област под управом кесара Угљеше - „Господара Врања, Прешева и Куманова“.
Након Грачаничке битке 1402. године, Врање је ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића, али и даље под управом кесара Угљеше Влатковића, пошто је он непосредно пре битке прешао са турске на српску страну.
Османско царство мини|десно|Бели мост Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године за време владавине Мехмеда Освајача. Непосредно пре тога, Врање се спомиње као поприште битке између Николе Скобаљића и турске војске, одигране 24. септембра 1454. године.Mehmed the Conqueror and His Time. Franz Babinger.
Бенедикт Курипешић наводи у свом путопису из 1530. године да се Врање састојало из града (тврђава) и вароши. Град је био у ствари Марково Кале, а варош је подграђе, односно стари део данашњег Врања. У то време (1530—1531), Врање је било седиште варошког кадилука и нахије. Имало је 35 муслиманских и 33 хришћанске куће. Тврђава Врање - односно Марково Кале, имала је диздара, ћехају, имама и друге функционере. Врањска нахија се у то време састојала од 320 села, мезри и 43 манастира; муслиманских домова било је 88, а хришћанских 5118 кућа.
Врање је под турском влашћу имао важан положај, што је привукло многе богате Турке да се населе у град и изграде џамије, конаке и хамам. Врањски трговци су у овом периоду су знали арапски и турски језик и путовали преко границе да тргују..
Врање је било седиште Врањског кадилука, територије на којој су се простирале компетенције једног кадије, представника османског правосуђа. Врањски кадилук је због малог броја муслимана, покривао територију више нахија и био је један од највећих кадилука у оквиру Ћустендилског санџака. Нахије нису представљале управне јединице нижег степена, већ су оне биле предеоне целине и често су се поклапале са територијама жупа из српског средњовековног периода. У оквире Врањског кадилука улазиле су нахије: Врање, Морава, Моравица, Прешево, Пчиња и Иногоште.
У околини Врања је букнуо и такозвани Думенов устанак 1572. године. Забележено је да је Думен саградио цркву, отео Турцима пашњаке и даровао их богомољи. Под оружјем је могао да сакупи и до 6000 људи. Крајем 17. века у врањским клисурама је било и хајдука, када је устанички покрет оснажио и прочуо се и до Цариграда. Тако да је 1689. Турски цар слао 7 фермана, настојећи да покрене турке и сузбије устанике у овом крају. У ферману издатог 16. и 25. септембра 1689. године наређено је скопском алајбегу, као посебан значајан моменат по Турско царство, да се чува и штити утврђење Марково Кале (или Марков град) и Врањски дервен, који се налази у близини скопског санџака.
Између 26. септембра и 5. октобра 1689. уследио је други царски ферман којим је одређен везир Ахмед да чува Врањски дервен. У овом ферману се опет истиче важност врањског дервена и његове заштите за Турско царство и исламску веру. У ферману се наводи потреба мобилизације ишерлера, градског и сеоског становништва из околине, те да се са другим људима способним за борбу чувају места врањске околине. Затим између 6. и 14. октобра 1689. издат је ферман којим се наређује чување Врањског и Знепољског дервена. Наредба је овог пута издата Мехемед-паши, румелијском беглербегу. у даљем тексту фермана се спомиње Ахмед, бивши ћустендилски алајбег, који познаје врањски терен и коме се наређује да окупи становништво у Грделичкој клисури и у Кала дервену. Препоручује се строга блокада путева и уклањање раје. На крају је Мехемд-паши наређено да пође у Врањски дервен, где ће извршити потребна војничка задужења.
Покрет хајдучије у Врању је пре свега имао ослободилачки карактер и узео је замаха у време Великог бечког рата. Забележено је да су становници турске народности емигрирале из Лесковца и Врања у касабу Куманово, бојећи се за своју безбедност. У царском ферману се налаже повраћај врањских емиграната и наложено је турским властима Врања да се постарају „да се постарају како би се обавила инверсна миграција Врањанаца.“