Убиства Срба у Вуковару 1991. године су организована у режији милитантне странке ХДЗ, којом су руководили локални моћници: Томислав Мерчеп и Благо Задро.
У томе су им помагале страначке колеге: Јуре Марушић, Мирко Николашевић, Мартин Сабљић, Анте Врањковић и др. Циљ деловања ХДЗ био је етничко чишћење Срба из Вуковара, по налогу централе ХДЗ из Загреба.
Ова убијања Срба су трајала од 1. маја па све до 18. новембра 1991. године, када су завршене борбе за град.
Позадина
Живот у граду на Вуки је до пролећа 1990. године био нормалан. Људи су живели сасвим обичан живот карактеристичан за оно време социјалистичке лагоде. Било је неколико фабрика (Борово, Вупик, Вутекс, Итекс...) и фирми које су за ондашњих 80.000 људи обезбеђивале егзистенцију. Неки грађани су чак радили и у пољопривреди, за себе. Са пар јутара земље било је сасвим довољно да прехране породицу.
Што се националне структуре тиче, према попису становништва из 1991. године у Вуковару нити једна етничка скупина није имала апсолутну већину. Хрвати су притом чинили 47,18 посто, а Срби 31,31 посто становништва, уз 9,75 посто Југославена. Ова се разноликост могла приметити и на локалним изборима у Вуковару, одржаним 22. априла 1990., на којима је ХДЗ био убедљиво поражен у односу на Савез комуниста Хрватске (26% ХДЗ, а СКХ 65% гласова), док је Српска демократска странка под вођством Јована Рашковића у Вуковару формирана тек 10. јуна 1990. године.
Почетком 1990. године дошло је и до економских проблема у индустријским гигантима Вуковара. Радници у комбинату Борово су добијали минималце и то у боновима, а не у динарима.Radništvo se masovno suprotstavljalo merama štednje osamdesetih godina
Дана 25. јануара 1991. на телевизији су приказани снимци о Мартину Шпегељу (бивши официр ЈНА) који прича о својим плановима обрачуна са ЈНА и Србима у Хрватској. Влада Републике Хрватске стала је у одбрану Мартина Шпегеља, насупрот савезним властима у Београду.
У марту 1991. код Ђакова је откривено веће складиште оружја за потребе МУП Хрватске и ХДЗ. 10. марта 1991. у вуковарском селу Богдановци, ХДЗ врши смотру паравојних јединица Збора народне гарде (ЗНГ), где је окупљено преко 2.000 људи, углавном Хрвата, и подељено им је оружје.
Убиства Мај 1991. Стеван Инић Бршадин, српско село између Вуковара и Винковаца. Пре рата ту је живело више од 2.000 становника. Ово село је старо село, насељено је још крајем 16. века. Још у току Другог светског рата 1941—1945, ово село је било антифашистички оријентисано и имало велики број партизанских бораца као и народног хероја Васу Ђурђевића - Турчина.
Једног старца Стевана Инића (63), пензионера убио је његов комшија Михајло Мијо Геленчир, 1. маја 1991. године из пиштоља, хицем у главу. Разлог за ово убиство је ношење заставе савезне државе Југославије, са петокраком, јер се у целој држави обележавао државни празник рада Први мај.
Стеван Инић је иза себе оставио жену и четворо деце са породицама.Славко Бубало, Лист Извор бр. 50, стр. 6, септембар 2012.], Приступљено 9. 4. 2013.
Јун 1991. Симо Поњевић Претходница убиству Симе Поњевића је убиство старца Стевана Инића (63) такође из Бршадина 1. маја 1991. године од члана милитантне странке ХДЗ, Михајла Геленчира.Трагедија у Вуковару почела српским жртвама
Симо Поњевић од оца Милана и мајке Велинке био је полицијски радник СУП Вуковар све до 1991. године када је постао радник савезне полиције СФРЈ. Иначе, он је са својим колегама српске националности напустио СУП Вуковар, јер је стигао шовинистички налог да полицајци у целој СР Хрватској морају скинути звезде петокраке са својих капа и униформи и ставити шаховницу.
Симо Поњевић био један од људи који су били организатори одбране Бршадина од хрватске полиције и наоружаних чланова ХДЗ. Његове колеге послане су од Томислава Мерчепа, који је преузео већ апсолутну контролу над Вуковаром, да Симу Поњевића ликвидирају. Тако се и дешава у преподневним часовима 26. јуна 1991. године да Симо Поњевић бива смртно рањен (умро је мајци на рукама).
Симо Поњевић је иза себе оставио жену и ћерку која је тада била млађа од годину дана. Сахрањен је у Бршадину на сеоском гробљу.
Јован Јаковљевић Јован Јаковљевић (51), рођен у оближњем селу Негославци, предратни пословођа трговине „Спорт“, која је била део трговачке фирме „Велепромет“.
Дана 29. јуна 1991. године у 23 сата испред његове куће дошли су наоружани људи у црним оделима. Тражили су Јована да изађе из куће. Убијен је рафалом на кућном прагу.Славко Бубало, Лист Извор бр. 42, стр. 8, мај 2012.
На путу ка Бршадину хицима из ватреног оружја 20. јуна 1991. убијен је Драган Ивковић (28), младић српске националности. Истог дана у Вуковару је смртно страдао цивил Стеван Зверац.
Јул 1991. Слободан Вучковић, рођен 1955. године у Вуковару, вратио се крајем 1980-их година из Немачке, где је радио као шофер. Желео је да се скраси у родном граду и да отвори приватну фирму. Његов комшија из улице Анте Лопанџић је дојавио МУП Хрватске 1. јула 1991, у Вуковару да се Слободан Вучковић вратио из Немачке, и да је он „непријатељ хрватске државе“. У атмосфери потпуног расула, и страха таква дојава била је практично смртна пресуда. Мерчепови људи су дошли по Вучковића у кућу, и одвели га у приватни затвор Месне заједнице „Никола Демоња“, у Боровом Насељу. Ту су га свирепо мучили и убили. После су леш одвезли до обале Дунава и затим бацили у реку. 11. јула 1991. године Дунав је у Србији избацио његов леш.
Дана 4. јула 1991. године у Борову насељу (део градске зоне Вуковар), у Козарачкој улици, где су већином живели Срби, спроведена је акција етничког чишћења Срба, од стране хрватских полицијских и паравојних јединица, које су биле под надзором Томислава Мерчепа и Благе Задре (високи функционери странке ХДЗ за Вуковар). Овакве акције странке ХДЗ су биле илегалне и антиуставне.
Ова акција етничког чишћења из Козарачке улице у Борову насељу 4. јула 1991. била је реализована од четири добро наоружане групе које су предводили: Жељко Марушић, Анте Росо, Благо Задро и Зоран Готал. Имали су папире код себе где је тачно било наведено које су куће српске тј. у које треба да упадају и нападају.
У тој злочиначкој акцији убијени су: Драган Мијатовић, Стојан Стојановић, Миленко Ћирић, Обрад Драча (38), Богдан Ступар и Миодраг Ружић. Још неколицина српских кућа у Козарачкој улици је опљачкано, а потом и разорено динамитом.
У исто време у Товарнику су од стране хрватских снага заробљени па убијени цивили Милан Шолић (31) и Синиша Стрижак (25) који се налази на листи несталих лица.
Припадници ЗНГ долазе у самачки хотел у Борову насељу 13. јула 1991. око 17 часова, по Миленка Ђуричића са лажном оптужбом да је шпијун контраобавештајне службе ЈНА. Одводе га из самачког хотела аутом до реке Дунав.
Ту је убијен највероватније од Небојше Ходака и Зорана Шипоша, а затим је његов леш бачен у Дунав, који је пронађен 17. јула 1991. године код Бегеча у Србији. Породица Миленка Ђуричића је 27. јула 1991. године у Новом Саду препознала његово беживотно тело.
Припадници хрватске паравојске ЗНГ из Борова насеља: Мирко Николашевић, Винко Леко, Мате Вулчик, Мирко Милановић, Здравко Мликотић, су свако са својом групом 16. јула 1991. године извршили акцију етничког чишћења градске четврти „Буџак“ и „Крива Бара“ у Борову насељу, када су убили и малтретирали већи број српских цивила, имовину опљачкали или уништили. Били су добро наоружани и имали су мапе на којима су биле српске куће јасно обележене. Креатор овог монструозног плана је Томислав Мерчеп, председник вуковарског одбора милитантне странке ХДЗ. У то време господар живота и смрти у Вуковару.
Убијено је и 9 лица: Љубомир Николић, Ђорђе Вучинић, Божо Шкорић, Здравко Дадић, Миленко Ђуричић, Милорад Ђекић.
Љубан Вучинић (48) је рођен у Славском Пољу, крај Вргинмоста. У родном крају школовао, мало радио, а онда отишао прво у Загреб, па у Борово насеље где се оженио и добио двоје деце. Био је стално запослен у транспортној фирми „Борово Транспорт“ као возач.
Љубан Вучинић је био способан човек, волео је музику, весеље и увек спреман да људима помогне или нешто превезе. Никада није био задојен мржњом, са свим комшијама је имао добар однос.
Љубану Вучинићу стиже анониман позив 21. јула 1991. године, где му је речено да не излази из куће и да ће му узети камион, који је био власништво његове фирме.
Тог 22. јула 1991. Љубан Вучинић је одведен око 03.00 часова у жутом ауту марке „Лада“ од униформисаних и наоружаних лица. Све ствари биле по кући разбацане. Неко је обавио претрес његове куће.
Тек након рата Љубанова породица је у Новом Саду успела наћи његово тело и сахранити га у Негославцима. Пре убиства Љубан Вучинић је стравично премлаћен од својих убица, што је документовано сликама новосадске полиције.Славко Бубало, Лист Извор бр. 43, стр. 5, јун 2012.
Зоран Филиповић (23), од оца Милана, по националности Србин, рођен у Вуковару. Пре рата живео у вуковарском градском насељу Лужац.
25. јула 1991. године, Зоран Филиповић је био у свом путничком аутомобилу марке Застава 128. Припадници злогласног одреда Мерчепове групе за тихе ликвидације су тог дана имали акцију етничког чишћења Лужца, односно групе паравојних формација чији команданти су били: Јуре Марушић, Мирко Николашевић, Винко Леко, Мато Вулчик, Мате Мандић, Марко Пргомет, Мирко Милановић, Драго Касало... Дошли су у насеље Лужац претежно насељен Србима, са картама где су српске куће биле јасно обележене. Противзаконито су лишили слободе Зорана Филиповића, одузели му аутомобил, и ту се Филиповићу губи сваки траг. Био је одведен у једну приватну кућу, где је био изложен стравичној физичкој тортури од стране Мерчепове паравојне групе. Утврђено је да је на крају убијен хицем из ватреног оружја у главу. А затим му је беживотно тело бачено у реку Дунав.
Његово унакажено тело је Дунав избацио 1. августа 1991. код места Сусек, код Челарева у Србији.
Саво Дамјановић (32), од оца Стојка, рођен је 27. јануара 1959. у селу Босут, надомак Сремске Митровице.
По професији је био медицински техничар, пре рата запослен на Неуропсихијатрији вуковарске Градске болнице. Био је ожењен и има двоје деце. Саво је био обичан члан СДС Јована Рашковића.
У ноћи између 25. и 26. јула 1991. Саво Дамјановић је одведен од непознатих мушкараца обучених у униформе ЗНГ, у ноћној смени, у присуству неколико сведока, дежурног лекара.
Његова супруга је истог дана, 26. јула 1991. године пријавила нестанак у полицији, али у МУП Вуковар није добила валидно обавештење. Чак и касније, од тих сведока, нико није био вољан да говори о мистериозном нестанку Саве Дамјановића.
У селу Сотин надомак Вуковара, убијен је Михајло Нађ 4. јула 1991. За његово убиство терете се припадници ЗНГ: Здравко Комшић, Стјепан Мачковић, Иван Микулић и Таде Иштук.
Младен Мркић је рођен 1938. године у селу Домановићи, крај Чапљине (Босна и Херцеговина).
Био је инжењер агрономије тј. директор кооперације у локалном пољопривредном гиганту Вупику, 15 година. Завршио је Пољопривредни факултет у Сарајеву, а након завршених студија дошао је у Жупању где је упознао и супругу Радмилу, а потом су заједно дошли у Вуковар. Имали су и стан у Вуковару у Гундулићевој улици. Био је веома коректан и пријатан човек, који није имао непријатеља. Помагао је коме год је могао.
У среду 31. јула 1991. након завршеног радног времена инжењер Младен Мркић је кренуо из фирме ка кући. Свратио је у трговину да купи намирнице. На изласку из трговине сачекали су га 4 припадника ЗНГ, и одвели у Секретаријат Народне одбране у ауту без регистарских таблица, а након тога му се губи сваки траг. Претпоставља се да је одведен до Дунава, и тамо убијен.Славко Бубало, Лист Извор бр. 45, стр. 5, јул 2012.