мини|десно|Тондо са породицом Септимија Севера, Берлинска збирка антиквитета. Гетино лице је збрисано после смрти истог.

Севери су династија римских царева чији је оснивач био Септимије Север по ком је иста и добила своје име. Њој су припадала петорица царева. Династија је владала — са једногодишњим прекидом (април 217—јуни 218) — од 193. до 235. Изумрла је 235. године, када је последњи Север убијен. Иако је Септимије Север на власт дошао уз помоћ војне силе, Севери су се представљали као легитимни наследници адоптивних царева из 2. века и наглашавали континуитет.

Строго узевши само су тројица владара који су владали до 217. – Септимије Север (193—211) и обојица његових синова Каракала (211—217) и Гета (211) - били Севери. Након Каракалине смрти 217. није било више мушког потомства оснивача династије. Обојица последњих представника династије, Елагабал (218—222) и Александар Север (222—235) нису били у крвом сродству са Септимијем Севером, већ су били унуци његове сиријске свастике Јулије Мезе. Стога се говори и о „сиријским царевима“. Сиријски цареви издавали су се, међутим, за унуке оснивача династије и оправдавали овим измишљеним пореклом право на власт. Пошто су обојица када су уздигнути за цареве били младалачке доби и без живих очева, њиховим мајкама и њиховој баки Јулији Меси припала је кључна улога. Споља видљиво држање власти од стране северских жена, који су фактички владале царством крајем периода Севера, за римске прилике био је преседан. Ово стање војска није примила за стално, што је довело до пропасти династије.

Родослов

Референце

Значајна сазнања о Северима могу се добити преко драгоцених епиграфских и нумизматичких извора, преко папируса, а исто тако је од користи за то и самопредстављање Севера у ликовној уметностиВиди о томе збирку есеја коју су издали Штефан Фауст () и Флоријан Лајтмајр () -{Repräsentationsformen in severischer Zeit}-, Berlin 2011 као и -{Achim Lichtenberger: Severus Pius Augustus. Studien zur sakralen Repräsentation und Rezeption der Herrschaft des Septimius Severus und seiner Familie (193–211 n. Chr.), Leiden}- 2011. – пре свега на рељефу и округлој пластици. Поред тога, о епоси Севера пре свега обавештавају три наративна извора: радови савремених историчара Диона Касија и Херодијана као и биографије појединих царева позноантичке Царске повести. Римска историја Диона Касије написана је из перспективе конзервативног сенаторског круга. Иако је обележена страсним партизанством, генерално гледано вреди као најбољи и релативно поуздан извор, тим више што је аутор као сенатор располагао добрим изворима информација и сâм био очевидац неким догађајима. Дело је, међутим, очувано само делимично у средњовековним изводима и прекида се пре последње фазе владавине Александра Севера. За период који није обухваћен делом Диона Касија Херодијанов опис, чија вредност је спорна, једини је савремени наративни извор. Његов квалитет бива јако умањен склоношћу историчара да додаје измишљотине ради књижевног обликовања и ефективног улепшавања његове приче. Биографије из Царске повести су различите вредности, али великим делом мале. Јако су обогаћене измишљотинама које делимично стоје у вези са политичким приликама из времена непознатог позноантичког састављача. Иако је у њима употребљен користан материјал, његово порекло и изворни облик тешко је одредити.

Историја династије

Прави Севери мини|десно|150п|Септимије СеверМинхенска глиптотека Оснивач династије, Септимије Север, био је африканског порекла. Потицао је из витешке породице из великог града Лептис Магна у Либији. У Риму га је на сенаторски положај уздигао цар Марко Аурелије, после чега је пролазио кроз сенаторску каријеру и при томе добијао и војно-командне функције у различитим профинцијама. Оженио се са племенитом Сиријком Јулијом Домном, а породица из које је иста потекла је после захваљујући томе стекла велики политички значај у Царству.

Убиством цара Комода 31. децембра 192. држава је закорачила у тешку кризу, пошто исти није регулисао питање наследства. Новог цара Пертинакса већ после три месеца убили су бунтовни војници из преторијанске гарде. Преторијанци су се сад налазили у поседу моћи и сходно томе царски положај доделили по сопственом нахођењу. Међутим, нису располагали ауторитетом да би могли да обазбеде поштовање њихове одлуке. С обзиром на тиме настао вакуум власти, пограничне војске истицале су право на избор цара. Тако је дошло до заплета познатог у историографији као година петорице царева. Војска на Дунаву уздигла је за цара Септимија Севера, који је тада био намесник провинције Горње Паноније. У Сирији се тамошњи намесник Песценије Нигер прогласио за цара. Кандидат легија стационираних у Британији био је Клодије Албин, намесник исте. Албин, међутим, првобитно није посегнуо за царским положајем, него се определио за Севера, пошто се нашао вољан да га Север прихвати за свог будућег наследника.

Подлегавши пред Севером у крвавом грађанском рату, Нигер је почетком 194. заробљен и погубљен. После своје победе Север је јасно ставио до знања да је његов син Каракала предвиђен да буде његов наследник. Тиме је споразум са Клодијем Албином постао ништаван. Тако изманервисан Албин је посегао за оружјем, после чега је почео још један грађански рат, који је Север опет одлучио у своју корист фебруара 197. Отада је Север владао немајући пред собом никога ко би му оспорио власт.

Север је био свестан околности да његова власт почива само на лојалности његових легија. У Сенату и у становиштву главног града недостајала му је подршка. Баш супротно, симпатије за његове противнике биле су велике. Ради заштите своге власти победник је према присталицама подлеглих ривала поступао врло окрутно. Конфисковао им је имовину и казнио низ градова међу —којима и велики град Антиохију — искључиво због тога што су били стајали на губитничкој страни. После победе над Албином погубио је велики број сенатора.. Bonn (1990). стр. 137–145, 153; -{Gerold Walser, „Die Severer in der Forschung 1960–1972“}-, у: -{Aufstieg und Niedergang der römischen Welt}-, Књ. II/2, -{Berlin}- (1975). стр. 614–656, овде: 623, 625.

За разлику од својих претходника Север је у Риму од почетка стекао поштовање. Иступао је као осветник убијеног цара Пертинакса и окончао је хаотично стање ствари којем је Партинакс постао жртва, тако што је ликвидирао досада недисциплиновану преторијанску гарду и заменио је са новом, лојалном постројбом. Међутим, у тешком задатку да разумно регулише наслеђе није успео.

мини|150п|Каракалино попрсје уПушкиновом музеју После смрти Септимија Севера фебруара 211. власт су заједно преузели као што је било предвиђено његови синови Каракала и Гета, али им компетенције нису биле регулисане. Због ривалитета и огорченог непријатељства између њих двојице Царство је било на ивици грађанског рата. Спречила га је само околност да је Каракали након једанаест месеци успело поћи за руком да намами брата у клопку и затим га дâ погубити. Након тога је Каракала, чији углед је овим чином претрпео велику штету, засновао режим који се више него икада ослањао на војску и одстранио елиту. Терором изазвана клима страха и управа ухода и доушника коју је он организовао довеле су до социјалне дезорганизације. Најзад страх, који је свуда био подстакнут терором, показао се фаталним за самог владара . Имајући разлога да страхује да му цар не верује, преторијански префект Макрин предухитрио је погубљење које му је претило, наредивши да се Каракала убије (8. априла 217).

Прекид владавине Северâ

Пошто Каракала није имао деце, после његове смрти није било никога да га наследи. Стога је војска после неког оклевања за наследика њихове жртве уздигла Макрина, чије суделовање у атентату је првобитно остало скривено. Међутим, штедљиви Макрин није био омиљен међу војницима које је Каракала размазио, а слабост његовог руководства јако је нашкодила његовом ауторитету.. S. 40, 68f. Уз то, у војсци лојалност династији Севера није била сломљена. Ове околности искористила је Јулија Меза, сестра сад већ покојне жене Септимија Севера, како би обезбедила свом потомству царски положај. Њен унук, четрнаестогодишњи Елагабал, издаван је као ванбрачни Каракалин син. На тај начин је против Макрина могла да се покрене на устанак династији одана војска. Јуна 218. Макрин је одсудно потучен, чиме је победила династичка мисао Севера. Тако је до власти дошло са Севером орођена сиријска родбина, које је себе издавала за Севере.

„Сиријски цареви“ мини|150п|ЕлагабалКапитолски музеј, Рим

Због тога што је Елагабал био млад и зато што се интересовао више за религију него за политику и управљање Царством, вођење државних послова пало је у дело у првом реду његовој баки Мези. Меза, међутим, није могла спречити да њен врло својевољан унук са својом оријенталним обичајима изазове негодовање и са својом непромишљеном религиозном политиком учини себе омрзнутим. Елагабал је био свештеник бога Сунца који је био поштован у Емеси, а по ком ће касније бити назван. И као цар иступао је у првом реду као свештеник. Покушао је да у Риму уведе култ његовог божанства као државну религију, а досадашњој римској религији хтео је да додели подређену улогу. Ово га је довело до тешког раздора са водећим сенаторским слојем. Узалудно је Меза препоручивала своме унуку обазирање на очекивање Римљана и, пре свега, војника. Пошто владајућа сиријска родбина у Риму није имала подлогу своје власти били су у целости упућени на добру вољу тамо стационираних војника. Када је њихова лојалност због Елагабаловог понашања постао упитан, Меза је морала жртвовати свог унука. Имајући у виду назирућу катастрофу заједно са својом млађом ћерком Јулијом Мамејом почела да припрема њеног младог сина Александра Севера за наследника његовог рођака Елагабала. И Александар је издаван као ванбрачни Каракалин син. У културолошком смислу био је проримски оријентисан и на тај начин представљан као антипод цару који се понашао у оријенталном стилу. Елагабал га је морао адоптирати и уздићи за цезара. Из ривалитета између њих двојице развила се борба за егзистенцију. Меза и Мамеја обезбедиле су себи подршку војника. Елагабала су убили бунтовни војници 11. марта 222, а Александар је без сметње могао да преузме царски положај.Детаљан приказ нуди Роберт Ли Клив (): -{Severus Alexander and the Severan Women, Los Angeles 1982, S. 105–159.}- Упор. -{Martin Frey: Untersuchungen zur Religion und zur Religionspolitik des Kaisers Elagabal, Stuttgart 1989, S. 94–100}-.

Мезину тактичност сведочи то да је ова дискретна промена власти прошла глатко, упркос овим чињеницима: новом цару било је тек тринаест година, Сиријци су били дискредитовани, а војници су без либљења могли путем свог избора за цара изабрати одраслу особу. Још једном се дубоко укорењена лојалност династији Севера а нарочито наводном Каракалином потомству показала као пресудан фактор.

мини|150п|Александар СеверПопрсје у Лувру Александровим доласком на власт на неко време је осигуран опстанак династије. Како је његова бака убрзо потом - вероватно око 224/225 - умрла, сва власт допала је његовој мајци Јулији Мамеји. Одсада је она владала у име свог сина. Чак и када је већ одавно био одрастао, није испуштала власт из руку нити је скривала од јавности своју релевантну улогу. Али, оваква владавина могла је само у мирнодопским периодима да функционише. У ратним, пак, војска није одавала поштовање несамосталном цару, а његова мајка као жена није имала никакав ауторитет на фронту. Чињенице да Александар није имао потомства и да наследство није било регулисано представљале су способним и омиљеним командантима чвелико искушење за побуну или државни удар.