Бугарска (), званично Република Бугарска (), држава је у југоисточној Европи. Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Главни и највећи град је Софија. Званични језик је бугарски, а званична валута евро.
Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.
Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.
Популација Бугарске од 7 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.
Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.
Етимологија Назив Бугарска потиче од Прабугара, племена туркијског порекла који су основали земљу. Порекло етнонима Булгар, ко је био оригинални назив за Прабугаре, је и даље нејасно, па зато за њега има више претпоставки. Према једној од претпоставки назив је изведен из пратуркијске речи булга са значењем мешати, трести, мрдати или измешан народ. По другој претпоставци име долази од речи булгак која значи револт, пореметити, односно побуњеници. На основу неких извора, споменуте речи потичу од реке Волге, где су једно време Прабугари били насељени, док други извори говоре да реч булга означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини — средњој Азији.
Историја
Антика Остаци неандерталаца који датирају из периода од пре око 150.000 година, или средњег палеолита, неки су од најранијих трагова људске активности на простору модерне Бугарске. Остаци Homo sapiensa који су тамо пронађени датирани су ц. 47.000 година ПС. Овај резултат представља најранији долазак модерних људи у Европу. Карановска култура је настала око 6.500 година пре нове ере и била је једно од неколико неолитских друштава у региону која су напредовала у пољопривреди. Археолошка култура Варна из бакарног доба (пети миленијум пре нове ере) је заслужна за проналазак обраде злата. Придружено благо некрополе Варне садржи најстарији златни накит на свету са приближном старошћу од преко 6.000 година. Благо је било драгоцено за разумевање друштвене хијерархије и стратификације у најранијим европским друштвима.
Трачани, једна од три примарне групе предака савремених Бугара, појавили су се на Балканском полуострву нешто пре 12. века пре нове ере. Трачани су се истакли у металургији и проширили су међу Грке орфејски и дионизијски култ, али су остали племенски уређени и бездржавни. Персијско Ахеменидско царство је освојило делове данашње Бугарске (посебно источну Бугарску) у 6. веку пре нове ере и задржало контролу над регионом до 479. године пре нове ере. Инвазија је постала катализатор за јединство Трачана, а већина њихових племена се ујединила под краљем Тересом и формирала Одришко краљевство 470-их година пре нове ере. Ослабио га је и вазализирао Филип II Македонски 341. п. н. е., напали су га Келти у 3. веку и коначно је постало провинција Римског царства 45. године нове ере.
До краја 1. века нове ере, успостављена је римска власт над целим Балканским полуострвом, а хришћанство је почело да се шири у региону око 4. века. Готску Библију — прву књигу на германском језику — створио је готски бискуп Улфила у данашњој северној Бугарској око 381. Регион је дошао под контролу Источног римског царства након пада Рима 476. године. Византинци су били ангажовани у дуготрајном рату против Персије и нису могли да бране своје балканске територије од упада варвара. То је омогућило Словенима да уђу на Балканско полуострво као освајачи и пљачкаши, првенствено преко подручја између реке Дунав и Балканских планина познатих као Мезија. Постепено је унутрашњост полуострва постала земља Јужних Словена, који су живели под демократијом. Словени су у руралним областима асимилирали делимично хеленизоване, романизоване и готизоване Трачане.
Средњи век Бугарска је на Балкану имала снажне средњовековне државе — Прво бугарско царство са престоницама у Плиски, Преславу и Охриду (-{VII-XI}- в.) и Друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у -{XII-XIV}- веку. У време Другог царства, бугарски владари били су у рођачким везама и са српским двором. Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика. Како је бугарска средњовековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у Српску деспотовину (види Константин Филозоф).
Са јачањем феудалних односа број слободних сељака у Бугарској се смањивао. Пред крај средњег века слободно сељаштво готово је ишчезло. Оно је претворено у зависне сељаке парике. Зависни сељаци давали су феудалном господару део производа и радили на имању господара. Поред натуралних и радних обавеза, паринцима су понекад наметане и новчане обавезе. Властела се делила на крупно пленемство-велике бољаре и средње ситно племенство-мале бољаре. Велики бољари сачињавали су бољарски савет који је неретко ограничавао власт цара. Значајну улогу у друштву имало је крупно свештенство: патријарх, митрополити и епископи. Црква је распродала пространим поседима на којима су радили зависни сељаци.
18. и 19. век
Период од 18. до 19. века у Бугарској се назива још и "Бугарски препород". Почиње 1762. а завршава се 1877/1878 године - Руско-турским ратом. Током та два века циљ је проглашење независности државе Бугарске. У то време, у бугарском друштву почиње да се формира модерна нација, која се гради у Мизији, Тракији и Македонији. Препород је подељен на три периода: 1. Период раног препорода - обухвата 18. век и прву четвртину 19.; 2. Период од почетка реформи у Османској империји (20-тих година 19. века) до Кримског рата (1853—1856); 3. Период од Кримског рата до краја Руско-турског рата (1877—1878). Почетак свих промена је појава приватне својине. Обрадиве површине остају под влашћу султана али сељаци имају право да располажу њоме. После аграрне реформе (1834), много сељака постају власници своје земље. Долази до промена на пољу економије и технологије - рађају се нове производње и примењују нове технологије. Као резултат свега тога настаје нови друштвени слој - буржоазија. Бугари постају најмногобројнији етнички елемент у Османској империји. Долази до великих пресељења, због чега се појављују бесарабски Бугари, Гагузи и Бугари у Румунији. Оснивају се градови: Београд, Комрат, Александрија. Оснива се духовно-културни живот, значајно се повећава број књига. Издаје се књига Христофора Жефаровића - "Стематографија" (1741) у Бечу, и по први пут се појављује личност Паисија Хилендарског који постаје идеолог бугарске национално ослободилачке акције и творац књиге "История славянобългарска".
Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама. Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровића, утицале и на бугарске препородитеље. Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари. Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем. Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима. С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.
После ослобођења Бугарске и -{ХХ}- век
Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарска 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу. Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до Српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те Балканских ратова (1912—1913), које је изгубила Бугарска. Немачка и Аустроугарска користе гнев Бугарске који је вукла из Другог балканског рата, да би стала на њихову страну у Првом светском рату. Бугарска, заједно са својим савезницима бива поражена 1918. То је изазвало дубоке фрустрације у бугарском друштву и навело Бугарску да и у Другом светском рату стане на страну Немачке и хитлеровске коалиције. И тада бива поражена 1944, уласком Црвене армије у Бугарску, свргавањем краљевине и успостављањем комунистичког режима. Бугарска ће до краја Хладног рата бити у комунистичком блоку. Након антикомунистичке револуције, у Бугарској наступа болни процес трансформације привреде и грађанске еманципације. Бугарска постаје чланица Европске уније 2007. године.
Географија
десно|мини|200п мини|десно|200п|Главна црква Рилског манастира
Положај Државе са којима се Бугарска граничи су: Румунија, Турска, Грчка, Северна Македонија и Србија. Површина државе износи 110.993,6 km².
Бугарска се налази на важном прометном правцу који долином реке Марице повезује средњу Европу са Малом Азијом и Блиским истоком.
Прометно значење има и гранична река Дунав којом се извозе пољопривредне сировине, а важна је и за добијање енергије.
Геологија и рељеф Бугарска је рељефно разнолик простор. Окосницу чини Марица са својом долином (Тракија). Око Марице простире се Горњотракијска низија (називају је и Маричком низијом). Низија је ограничена Родопима и Балканом, а простире на дужини од око 200 кm и ширини 40-70 кm. Ту су плодне обрадиве површине на којима, уз маритимне климатске утицаје са Егејског мора, успевају различите културе (дуван, памук, поврће, пиринач, винова лоза, житарице). Ово је и најгушће насељено подручје Бугарске.