Капучино (), јесте италијанска кафа, напитак на бази еспреса, топлог млека и млечне пене.

Варијанте овог напитка могу да укључују коришћење павлаке уместо млека, биљних замена за млеко, као и додавање укуса, какао праха (у Европи и Аустралазији) или цимета (у Сједињеним Америчким Државама и Јужној Кореји). Капучино је обично мањег запреминског обима од кафе латеа и одликује се дебелим слојем пене, а не припремом са микро-пеном.

Назив потиче од капуцина, позивајући се на боју њихових одора, а у овом контексту се односи на боју напитка када се мала количина млека дода тамној, куваној кафи (данас углавном еспресу). Физички изглед савременог капучина, са кремом еспреса и загрејаним млеком, резултат је дуге еволуције овог напитка.

Бечани су напитку дали назив Kapuziner, вероватно у 18. веку, за рану варијанту која је укључивала шлаг и зачине. Касније је Kapuziner уведен у северну Италију током периода аустријске доминације, и Италијани су почели да користе овај назив и за напитак и за одору монаха. Понекад се наводи да се служио у кафићима Трста и других италијанских подручја Аустроугарске почетком 20. века, одакле се проширио широм Краљевине Италије након Првог светског рата. Међутим, постојање напитка од кафе помешане са млеком под именом cappuccino у централној Италији документовано је већ у 19. веку.

Дефиниција и етимологија

Дефиниција Капучино је напитак на бази кафе који се данас обично састоји од једног, двоструког или троструког еспресо шота и врелог млека, при чему је површина прекривена млечном пеном. Капучино се најчешће припрема помоћу еспресо апарата. Еспресо се сипа на дно шоље, затим се додаје приближно иста количина врелог млека, које се загрева и текстурише помоћу парне цеви еспресо апарата. Горња трећина напитка састоји се од млечне пене, која се такође припрема коришћењем парне цеви. Напитак се може посути чоколадним или какао прахом.

У традиционалном капучину, какав се служи у Европи и у занатским кафеима у Сједињеним Америчким Државама, укупна количина еспреса и млека/пене износи приближно између 150 и 180 ml. Комерцијални ланци кафића у Сједињеним Америчких Државама чешће служе капучино од 360 ml или више. У Италији капучино садржи 25 ml еспреса; остатак шоље испуњен је једнаким деловима млека и пене.

Капучино се традиционално служи у малој шољи са ручком (до 180 ml), са дебелим слојем пене, док је кафе лате напитак од еспреса и млека (200–300 ml), при чему се млеко загрева и текстурише како би се формирала микро-пена, а обично се служи у великој чаши.

Светско бариста првенство организује се годишње од 2000. године, а током такмичења бариста мора да припреми, између осталог, четири капучина за четири сензорна судије. У Правилима и прописима WBC-а капучино је дефинисан као „ напитак од кафе и млека који треба да представља складну равнотежу богате, слатке комбинације млека и еспреса… Капучино се припрема са једним (1) шотом еспреса, текстурисаним млеком и пеном („текстурисано млеко” је млеко које је аерирано до одговарајућег нивоа пене)… Минимум 1 центиметар дубине пене… Капучино је напитак укупне запремине између 150 ml и 180 ml…”

Етимологија Назив капучино потиче од латинског caputium, које је касније позајмљено у немачко-аустријски и модификовано у Kapuziner. У италијанском је у питању деминутив од cappuccio, што значи „капуљача”, па cappuccino дословно значи „мали капучин”.

Напитак не носи име по капуљачи, већ по боји одора које носе фратри и монахиње реда капуцина. Ова боја је била веома препознатљива, и capuchin је у 17. веку у Европи био чест опис за нијансу црвено-смеђе. Капуцини су изабрали дизајн својих одора, како боју тако и облик капуљаче, у 16. веку, инспирисани сачуваним одеждама Фрање Асишког из 13. века. Дуга и шиљаста капуљача била је посебно карактеристична и убрзо је браћи донела надимак „капуцини” („они који носе капуљачу”). Ипак, управо је избор црвено-смеђе боје био разлог да се назив capuchin већ у 17. веку користи и као ознака за специфичну боју. Док је Франциско Асишки носио небојену, непобељену вуну, капуцини су обојили своје одоре како би се разликовали од августинаца, бенедиктинаца, фрањеваца и других редова.

Реч cappuccino, у свом италијанском облику, појављује се у италијанским текстовима у 19. веку и описује се као „црна кафа са неколико капи млека или павлаке који јој дају боју одеће капуцина, по којој је добила име”.

Историја и развој мини|249x249п|Стара лука Трст, где се дуго времена трговало већином кафе за Централну Европу и одакле се ширио капучино. Конзумирање кафе у Европи у почетку је било засновано на традиционалној османској припреми напитка, у којој се кафа и вода заједно доводе до кључања, понекад уз додавање шећера. Чини се да су Британци већ у другој половини 18. века почели да филтрирају и натапају кафу.

Додавање млека кафи Европљани помињу већ у 18. веку.

Kapuziner се појавио на менијима кафића широм Хабзбуршке монархије крајем 18. века.

Kapuziner је добио име по боји кафе у коју се дода неколико капи павлаке; та боја је подсећала на одоре капуцина које су носили фратри у Бечу и другим местима. Други популарни напитак био је Franziskaner, са више павлаке, назван по нешто светлијој браон боји што одговара одећи реда фрањеваца. Kapuziner кафа се проширила широм Централне Европе, укључујући и италијанска говорна подручја Хабзбуршке монархије. Главна лука царства, град Трст, већ је имала многе бечке кафе. Према популарној, али непотврђеној легенди, капучино је добио име по италијанском капуцинском фратру Марку д’Авијану, који је, наводно, допринео победи у опсади Беча. мини|266x266п| кафа, претеча капучина. Употреба свежег млека у кафи у кафићима и ресторанима новијег је датума (од 20. века), а развила се када је расхладна технологија постала уобичајена. Употреба пуне павлаке позната је много раније (мада не у облику шлага), јер је реч о производу који се лакше складишти и често користи у кувању и пециву. Стога се Kapuziner припремао са врло малом количином павлаке како би се добила боја налик одорама капуцина. Данас се Kapuziner и даље служи у традиционалним бечким кафеима и представља црну кафу са само неколико капи павлаке (у неким локалима развијено у куглицу шлага) или уз употребу пенушавог млека уместо павлаке.

Капучино, у облику у ком се данас пише (на италијанском), први пут се помиње у 19. веку, и описује као „црна кафа са неколико капи млека или павлаке”. Савремени италијански капучино развијао се у наредним деценијама: парено млеко на врху је каснији додатак, а у Сједињеним Америчким Државама дошло је до благо погрешног тумачења које је довело до називања овог „поклопца” од млечне пене monk's head („монахова глава”), иако то првобитно није имало никакве везе са именом напитка.

Еспресо апарати уведени су почетком 20. века.

До краја Другог светског рата, Италијани су започели „доба креме”, пошто су нове машине могле да створе већи притисак, што је омогућило финије млевење кафе и стварање данас класичне еспресо креме.[потребан цитат]

У Уједињеном Краљевству, еспресо кафа је првобитно стекла популарност у облику капучина, под утицајем британске навике да се кафа пије са млеком, жеље за дужим напитком који би подстакао задржавање у кафићу и егзотичне текстуре овог напитка.

У Сједињеним Америчким Државама, капучино се ширио заједно са еспресом у италијанско-америчким насељима, као што су Северни Крај Бостона, Мала Италија у Њујорку и Норт Бич у Сан Франциску. Њујоршки Caffe Reggio (основан 1927) тврди да је увео капучино у Сједињеним Америчким Државама, док санфранциски Caffe Trieste (основан 1956) тврди да га је први донео на западну обалу. Ранији Tosca Cafe у Сан Франциску (основан 1919) служио је „капучино” пре тога, али без кафе, тај напитак се састојао од чоколаде, пареног млека и брендија.

Популарност У Италији и широм континенталне Европе капучино се традиционално конзумира ујутру, обично као део доручка, често уз неку врсту пецива. Италијани генерално не пију капучино уз оброке осим доручка, мада после ручка или вечере често пију еспресо. У Италији се капучино обично пије до 11 часова пре подне, јер је на бази млека и сматра се превише „тешким” за конзумирање касније током дана. Уместо тога, после оброка најчешће се наручује еспресо, из уверења да одсуство млека олакшава варење.

У Северној Америци капучино је стекао популарност упоредо са наглим развојем америчке кафе-индустрије крајем 1990-их и почетком 2000-их, посебно у урбаним подручјима пацифичког северозапада. У Јужној Кореји еспресо и његове варијанте (капучино, лате и кафе мока) постају популарни након 2000. године.

Капучино се традиционално служи у шољама од 150–180 ml. Почетком 21. века, модификована „скраћена” верзија почела је да се служи у ланцима брзе хране у порцијама до 600 ml.

Припрема мини|250x250п|Прављење капучина.

Традиционална Иако се величина највише разликује међу капучинима који се служе у различитим регионима, традиционалан начин припреме капучина је да се додају једнаке пропорције састојака: 1/3 еспреса, 1/3 пареног млека и 1/3 млечне пене. Напитак се често посипа прахом какаа или чоколаде. Уместо да се прво сипа парено млеко, а затим додаје пена, неки баристи припремају веома пенасто млеко помоћу парне цеви, а затим ову мешавину врелог млека и пене сипају одједном, што штеди време у односу на посебно додавање млека и слоја пене.

Фредо капучино У Грчкој и на Кипру је широко распрострањен хладан капучино познат као фредо капучино, за разлику од капучино фредо. Иако носи италијанско име, напитак има другачији укус и начин припреме у односу на италијанску верзију, и ретко се налази ван Грчке. Фредо капучино се завршава хладном млечном пеном познатом као afrógala (грчки: αφρόγαλα), која се добија мешањем хладног млека електричним пеначем. Ови пеначи су уобичајени у грчким кафићима због њихове употребе приликом припреме фрапеа. Пена се затим додаје еспресу који је преливен преко леда.

Фредо капучино, заједно са фредо еспресом, осмишљен је у Грчкој 1991. године и највише се конзумира током лета. Ван Грчке и Кипра, фредо капучино или капучино фредо се углавном налази у кафићима и деликатес продавницама које служе грчку дијаспору. Године 2017, компанија Starbucks увела је капучино фредо у меније својих филијала у Европи.

Слични напитци Други напитци на бази млека и еспреса слични капучину укључују:

Макијато (скраћено од caffè macchiato, понекад espresso macchiato) је значајно краћи напитак, који се састоји од еспреса са само малом количином млека. Кортадо је шпански хибрид: мало краћи напитак који се састоји од еспреса помешаног са млеком у односу 1:1 до 1:2 и нема пену на врху. Café cortado се традиционално служио у малој чаши на тањиру, а карактер напитка произилази из шпанске традиције одабира зрна кафе и пржења, уз кондензовано млеко као замена за свежу млечну компонету. Савремени кафићи користе свеже млеко. Флет вајт је напитак популаран у Аустралији и Новом Зеланду. Може се описати као лате у малој шољи (слично капучину) или као капучино припремљен са пареним и текстурисаним млеком без пене на врху (флет означава мање пене), и обично се припрема са лате артом. Лате (скраћено од caffè latte) је већи напитак, са истом количином еспреса, али са више млека текстурисаног да садржи микро-пену, служи се у великој шољи или високом стаклу, понекад са млеком које се улива у узорке (лате арт). Стимер (или бејбичино) је напитак од пенастог млека без кафе (тј. без кофеина). У Сједињеним Америчким Државама често се додаје сируп са укусом, док се у земљама Комонвелта често посипа какао прахом.

Галерија

Референце

Категорија:Кафа