Леонтије Ламбровић (1801—1813) био је београдски митрополит, пореклом Грк.
Био је Карађорђев противник и у пријатељству са дахијама. С руским представником Родофиникином"Сион", Београд 21. март 1874. се мешао у српске унутрашње борбе. Његовом кривицом погубљен је Хаџи-Рувим. Према речима Леополда фон Ранкеа, Срби су Леонтија "мрзели толико колико и саме Турке".
Долазак Леонтија на положај митрополита Леонтијев долазак на положај митрополита београдског био је у сени убиства његовог добротвора и учитеља, митрополита Методија. Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, истина са резервом, указује на то да је „извесна сенка лукавости и нечасног држања пала на њега“ приликом уздизања на владичански положај. Неки историчари износе претпоставке да је митрополит Леонтије био умешан и у смрт хаџи Мустафе-паше јер је он могао бити „једини и најсигурнији сведок црног злочина његовог".
Убиство митрополита Методија и Хаџи Мустафа-паше је у значајној мери помогло доласку на власт дахија, који су у Београдском пашалуку завели један од најстрашнијих терора тог времена. Претходни догађаји су зближили митрополита Леонтија и дахије. Митрополит Леонтије је, у самом почетку, показао своју оданост према дахијама тако што је, сазнавши од архимандрита манастира Боговађе Хаџи-Рувима да се народ спрема на устанак, истог је оклеветао код свог пријатеља Кучук Алије. Одмах је, наредбом Кучик Алије, уследило погубљење Хаџи-Рувима на Калемегдану, 28. јануара 1804. године.
У време кад је српском народу и српском духовништву било потребно више разумевања и помоћи, овај чин митрополита је окарактерисан као издајнички и наишао је на подозрење у народу и верницима.
Митрополит Леонтије у време Устанка Тек пошто је 1804. године изгубио моћног заштитника (Кучук Алију), митрополит је побегао у српски штаб, али са Србима није остао, него је отишао у Цариград. Тамо се повезао са портом, што је опет изазвало велико подозрење српских старешина.
Леонтије се 1806. године вратио у Београд. Пошто је оценио да се ратна срећа окренула Србима, стао је уз устанике. Међутим, Карађорђе је знао да има посла са издајником и старим сарадником дахија и није хтео да га трпи поред себе, него га је упутио у Смедерево, где се налазио Совјет (српска влада).
Прота Матеја Ненадовић сведочи да је „вожд мрзео Леонтија као најгорег Турчина” и то због тога „што су све четири дахије послали међу Србе владику, а (он) дошао је у војску и Србе саветовао да се прођу буне, но да се агама покоре”Cite book|title=Лазар Арсенијевиц-Баталака, „Историја српског устанка”|year=|publisher= Београд (1898). p. 302-303.
Митрополит је знао искористити, своје присуство у Совјету, али након пресељења престонице у Београд, на наговор Карађорђа, искључен је из Совјета. Од тада, митрополит Леонтије почиње своју борбу против Карађорђа и Младена Миловановића, председника Совјета.. Користио је најпогодније тренутке за антиреволуционарну пропаганду и сејање неповерења код народа према устаничким вођама. Верске литургије и народне зборове је често користио у те сврхе.
Због ових активности, Карађорђе је више пута покушао да га протера из Србије, али је наишао на противљење руске дипломатије на челу са Константином Родофиникином. 1810. Карађорђе му је дозволио повратак у Србију, што је он и учинио 1811. и до слома устанка 1813. је боравио у Крагујевцу, тадашњем седишту митрополије.
Живот након устанка После пропасти устанка 1813. године, митрополит прелази Дунав и напушта тадашњу Србију и тим положај митрополита београдског. Настанио се у Кишињеву, где је умро 1822. године.
Референце
Литература
Миленко Вукичевић, „ Митрополит Леонтије Ламбровић" Гласник Православне цркве, Београд 1900
Категорија:Умрли 1822. Категорија:Митрополити београдски Категорија:Грци у Србији Категорија:Митрополити Васељенске патријаршије