Мери Вулстонкрафт Шели ( Годвин; ; Лондон, 30. август 1797 — Лондон, 1. фебруар 1851) била је британска списатељица, драмска списатељица, есејисткиња, биографкиња, путописац и филозофкиња. Најпознатија је по свом готском роману Франкенштајн (, 1818) који говори о капетану који је створио зомби-чудовиште. Мери се такође бавила издавањем и промовисањем дела свог супруга, романтичарског песника и филозофа Персија Биша Шелија. Отац јој је био политички филозоф Вилијам Годвин, а мајка филозофкиња и феминисткиња Мери Вулстонкрафт.
Мери Шели је рођена 30. августа 1797. године у Лондону, а месец дана након њеног рођења умрла јој је мајка од породиљске грознице. Годвин је одгајао и васпитао Мери и омогућио јој богато, неформално образовање, подстичући је да се придржава његових либералних политичких теорија. Када је Мери имала четири године, Годвин се оженио комшиницом, са којом је Мери имала проблематичан однос.
Године 1814. Мери је започела везу са једним од политичких следбеника њеног оца, Персијем Шелијем, па се на крају удала за њега. Заједно са својом полусестром Клер Клермонт, Мери и Перси су отишли у Француску, а потом путовали Европом. По повратку у Енглеску, Мери је била трудна и носила Персијево дете. Током следеће две године, она и Перси су се суочили са остракизмом, константним дуговима и смрћу њихове превремено рођене ћерке. Венчали су се крајем 1816. године, након самоубиства Персијеве претходне жене, Харијет Вестбрук.
Током 1816. године, пар је провео лето са Лордом Бајроном, Џоном Вилијамом Полидоријем и Клер Клермонт у близини Женеве, у Швајцарској, где је Мери добила идеју за свој најпознатији роман Франкенштајн. Шелијеви су 1818. године напустили Енглеску и отпутовали у Италију, где су њихово друго и треће дете умрли, а након тога Мери је родила своје последње и једино преживело дете, Персија Флоренса. Године 1822. њен супруг се утопио када је његова једрилица потонула током олује у близини Вијаређа. Годину дана касније, Мери се вратила у Енглеску и од тада се посветила одгајању свог сина и каријери професионалног писца. Последњу деценију свог живота провела је борећи се са болешћу, вероватно можданим тумором, и умрла у доби од 53 године.
Све до 1970-их, Мери је углавном била позната по својим напорима да објави радове свог супруга и по роману Франкенштајн, који је наставио да буде читан и инспирисао многе позоришне и филмске адаптације. Савремени научници дали су свеобухватнији поглед на Мерина достигнућа. Указали су на повећано интересовање за њен књижевни рад, посебно њене романе, међу којима су историјски романи Валперга (, 1823) и Перкин Ворбек (, 1830), апокалиптични роман Последњи човек (, 1826), и њена последња два романа Лодор (, 1835) и Фокнер (, 1837). Студије њених мање познатих дела, попут Лутања по Немачкој и Италији 1840, 1842. и 1843 (, 1844) и биографских чланака за Ларднерову енциклопедију, подржавају гледиште да је Мери Шели остала политички радикал током читавог свог живота. Мерина дела често тврде да су сарадња и саосећајност, нарочито када их практикују жене у породици, начин да се реформише грађанско друштво. Овакав став био је директно супротстављен индивидуалистичком романтичарском етосу, промовисаном од стране Персија, и просветитељским политичким теоријама, артикулисаним од стране њеног оца, Вилијама Годвина.
Биографија Младост мини|десно|300п| alt = Neat and organised handwritten page from William Godwin's journal.|Страница из Годвиновог дневника која бележи „Мерино рођење, 20 минута након 11 сати увече” Мери Шели је рођена као Мери Вулстонкрафт Годвин у Самерс Тауну, Лондон, дана 30. августа 1797. године. Била је друго дете феминистичког филозофа, просветитеља и писца Мери Вулстонкрафт и прво дете филозофа, романописца и новинара Вилијама Годвина. Њена мајка умрла је од породиљске грознице убрзо након што је Мери рођена, тако да је Годвин остао сам да се брине о Мери и њеној старијој полусестри Фени Имлај, која је била ћерка Мери Вулстонкрафт и америчког шпекуланта Гилберта Имлаја. Годину дана након смрти своје супруге, Годвин је објавио Мемоаре аутора Одбране права жена (, 1798), које је сматрао искреним и саосећајним изразом поштовања. Међутим, како су мемоари открили аферу Вулстонкрафтове и њено ванбрачно дете, дело је виђено као шокантно. Мери Годвин читала је ове мемоаре и мајчине књиге и неговала је успомену на своју мајку.Clemit, "Legacies of Godwin and Wollstonecraft" (CC), 27–28.
Мери је своје најраније године проводила срећно, ако је судећи према писмима Годвинове кућепазитељке Луизе Џонс. Али, Годвин је често био у великим дуговима; осећајући да не може одгајати децу сам, он је одлучио да се поново ожени. Децембра 1801. године, он се оженио Мери Џејн Клермонт, добро образованом женом која је из претходног брака већ имала двоје деце — Чарлса и Клер. Већини Годвинових пријатеља се није свидела његова нова жена, описујући је као темпераментну и свадљиву; али Годвин јој је био предан, па је брак био веома успешан. Мери је, с друге стране, мрзела своју маћеху.Letter to Percy Shelley, 28 October 1814. Selected Letters, 3 Годвинов биограф Киган Пол касније је навео да је госпођа Годвин више пажње посвећивала својој деци, а запостављала децу Вулстонкрафтове.
Годвинови су заједно основали издавачку фирму под називом М. Џ. Годвин која је продавала књиге за децу, као и канцеларијски материјал, мапе и игре. Ипак, бизнис није био баш профитабилан, па је Годвин био приморан да позајми знатне суме како би фирму одржао у животу. Он је настављао да узима нове позајмице како би вратио оне старе, што је само доводило до нових проблема. До 1809. године, бизнис Годвинових био је на ивици неуспеха и био „скоро очајан”. Годвин је био спашен дужничког затвора захваљујући својим филозофским следбеницима, међу којима је био и Френсис Плејс, који је наставио да му позајмљује новац.
мини|лево|300п| alt = Black-and-white engraving showing London buildings in the background and carriages and people in the foreground.|Полигон (са леве стране) у Самерс Тауну, где је Мери рођена и где је провела најраније детињство Иако је Мери стекла веома мало формалног образовања, њен отац ју је подучавао у широком спектру тема. Он је често одводио децу на образовне излете, а они су имали приступ кућној библиотеци, као и библиотекама многих интелектуалаца који су посећивали Годвинове, међу којима су били романтичарски песник Семјуел Тејлор Колриџ и бивши потпредседник САД Арон Бер. Годвин је признао да децу није едуковао према филозофији Мери Вулстонкрафт наведеној у делима попут Одбране права жена (, 1792), али је Мери Годвин ипак стекла необично и напредно знање за девојку тог времена. Она је имала гувернанту, свакодневног тутора и читала је многе очеве књиге за децу на тему римске и грчке историје, док су још биле у рукописима.see also Clemit, "Legacies of Godwin and Wollstonecraft" (CC), 29. За шест месеци током 1811. године, она је такође похађала школу у Рамстејџу. Њен отац ју је са 15 година описао као девојку „јединствено смелог, донекле наређивачког, и живахног духа. Њена страст према знању је велика, а њена истрајност у свему што предузима је готово непобедива”.
Јула 1812. године, Годвин је послао Мери на боравак код породице радикала Вилијама Бакстера, близу Дандија, Шкотска. Он је писао Бакстеру да се „бојао да је она можда васпитана ... као филозоф, можда чак и као циник”. Научници су спекулисали да је она можда послата у Шкотску због здравља, како би је отац удаљио од лоше стране његовог пословања, или како би је упознао са радикалном политиком. Мери је уживала у пространом имању Бакстерових и у друштву Бакстерове четири ћерке, а на север се поново вратила у лето 1813. године и остала тамо пуних десет месеци. У њеном уводу у Франкенштајну из 1831. године, она се присетила: „већ сам тада почињала да пишем, али у сасвим баналном стилу. Испод дрвећа на имању које је припадало оцу, као и на засењеним падинама огољених планина у близини, рођени су моји први састави, ваздушасти летови моје маште.”
Перси Биш Шели мини|десно|300п| alt = Black-and-white engraving of a church in the background, with a river flowing in the front. Two people are sitting on the bank and one is swimming. Trees frame the picture.|Дана 26. јуна 1814. године, Мери је признала Шелију да је заљубљена у њега на гробу своје мајке, где су се они тајно виђали. Мери се вероватно први пут срела са радикалним песником и филозофом Персијем Бишем Шелијем између два своја боравка у Шкотској. Када се по други пут вратила кући 30. марта 1814. године, Шели је већ био напустио своју супругу и редовно је посећивао Годвина, ком је обећао да ће му помоћи да отплати дугове. Шелијев радикализам, посебно његови економски ставови, које је упијао из Годвинове Политичке правде (, 1793), отуђио га је од његове аристократске породице: породица је од њега тражила да следи традиционалне узоре земљишне аристократије, а он је, насупрот томе, желео да донира велику суму породичног новца који би наменио плановима за помоћ хендикепиранима. Шели је због тога имао проблема, јер није могао да приступи новцу све док није наследио имање, пошто његова породица није желела да он троши новац на пројекте „политичке правде”. Након неколико месеци обећавања, Шели је рекао Годвину да он неће моћи да отплати све његове дугове. Годвин је тада био љут и осећао се изданим.
Мери и Перси су почели да се виђају тајно на гробу њене мајке, па су се на крају заљубили једно у друго — она је имала скоро 17 година, док је он био готово 22-годишњак. На Мерино запрепашћење, њен отац није одобравао, па је чак покушао да осујети њихов однос и спасе „неумрљану славу” своје ћерке. Отприлике у исто време Годвин је сазнао за Шелијеву немогућност да плати његове дугове. Мери је, која је касније писала о њеној „претераној и романтичној привржености оцу”, била збуњена. Она је Персија видела као отеловљење либералних и реформистичких идеја њених родитеља из 1790-их година, посебно Годвиновог виђења брака као репресивног монопола, који се тиме бавио у издању Политичке правде из 1793. године, али је након тога то порекао. Дана 28. јула 1814. године, пар је тајно побегао у Француску и повео са собом Мерину полусестру Клер Клермонт, притом остављајући Шелијеву трудну жену за собом.
Након времена проведеног у Калеу, Мери их је убедила да отпутују у Париз, па је трио одатле, користећи се магарцем, мулом, фијакером, а и пешице, наставио пут кроз ратом опустошену Француску до Швајцарске. „Личило је на догађај из неког романа и представљало је оваплоћење романсе”, присећала се Мери Шели током 1826. године. Док су путовали, Мери и Перси су читали дела њене мајке и других писаца, водили заједнички дневник и наставили свако своје стваралаштво. Док су били у Луцерну, недостатак новца приморао их је на повратак. Они су путовали низводно Рајном и копном до холандске луке Марслајс, па су коначно стигли у Грејвсенд, Кент, 13. септембра 1814. године.
мини|лево| alt = Half-length oval portrait of a man wearing a black jacket and a white shirt, which is askew and open to his chest.|Перси Биш Шели био је инспирисан радикализмом Годвинове Политичке правде (1793). Када је песник Роберт Саути упознао Шелија, осећао се као да види себе из 1790-их. (портрет израдила Амелија Куран, 1819.) Ситуација са којом се Мери суочила након повратка у Енглеску била је пуна компликација, од којих су неке биле потпуно непредвиђене. Да ли пре или током пута, она је остала у другом стању. Она и Перси су сада били без новца, а на Мерино истинско изненађење, њен отац одбио је да има било какве везе с њом. Пар је са Клер изнајмио стан у Самерс Тауну, а касније на Нелсон Скверу. Они су наставили да интензивно читају и пишу и забављали су се са Шелијевим пријатељима, међу којима су ту били Томас Џеферсон Хог и Томас Лав Пикок. Шели је понекад напуштао кућу на кратко како би избегао сусрете са зајмодавцима. Узрујана писма открила су патњу коју су они проживљавали током ових раздвајања.